Кнез Свјатослав и велика руска победа над хазарским каганатом

СЛАВНИ ВЛАДАР И ВОЈСКОВОЂА

Велики кнез Свјатослав – симбол идеалног кнеза-команданта, који је у себи сјединио и носио квалитет читаве епохе словенско-руске антике, како је обично називају пагани.

Као Иван Грозни, чија појава у историји симболизује православно царство, Катарина Велика – била је пример просвећеног владара свога времена, Стаљин – је створио комунистичку империју, Свјатослав симболизује пагански свет, његове архетипове, законе и вредности.

У последње време, кнез Свјатослав највише се спомиње у контексту сјајне победе коју је извојевао над хазарским каганатом, по којој је уосталом и упамћен и највише спомињан у историји. Ова победа је извојевана, 3. јула 964. када је дакле, војна дружина кнеза Русова – Свјатослава убедљиво однела победу над војском хазарског кагана. Главни хазарски град, Итил, који је у том периоду био јак трговачки центар Хазара, бива заузет од Свјатославове војске, затим разрушен, спаљен и уништен. Одмах потом, кнез Свјатослав уништава и анулира, кључну снагу хазарску, који су у овом граду ударили темеље своје паразитске власти.

Зашто је историја о Хазарима и хазарском каганату тако пажљиво скривана од света вековима? Која је та тајанствена и мистична сила била у могућности током живота безбројних генерација и целог света да не дозволи? О Хазарима и о хазарским кановина није се смело причати па је чак и у школским историјским књигама била табу тема.

Историја Хазара и хазарског каганата свакако показује непобитне историјске чињенице. Ова историја и њена веза са коренима ране историје тако названих имагинарних источноевропских Јевреја била је једна од најбрижљивијих заштићених историјских тајни…

Први поуздани помен о Хазарима односи се на 60-те и 80-те година VI века, када су њихове трупе као потчињене биле укључене у поход против Турака у Закавказју. Очигледно, у раним 90-им годинама VI века Хазари постају водећа сила у Источном Предкавказију, али признајући међутим над собом суверенитет турског каганата. Са колапсом 50-тих година VII века и Западно-турског каганата Хазари постају независни. Од тог времена може се говорити о почетку хазарског каганата. Поглавар Хазара прогласио је тада себе начелником свих туркијских и номадских племена Евроазије, односно, произвео себе у кагана.

Пошто су поразили Бугаре, Хазари бивају знатно оснажени и бројчано повећани. Под њихову власт затим потпадају сви делови около Црног мора, већи део Крима, Азовског мора, као и северни Кавказ, доњи део Волге, затим Прикаспијска низина и Заволожје. У другој половини VII века долази до освајања хазарских области, а то је шумско-степска зона будуће Кијевске Русије. Спомен на та времена сачувана су у „Причама о прошлим временима“ у причама о Хазарима и њиховом наплаћивању данка на терену. Како је забележено у историји, они који су били потчињени Хазарима, било је бројчано највише туркијских племена и угарских, који су лутали приобаљем Црног мора и Прикаспијским степама.

Повољна локација царства Хазара (преко хазарског каганата је пролазио чувени „Пут свиле“) привлачио је у њихово царство мноштво персијских Јевреја из племена Симонова, који сада почињу овде да се насељавају, после завршетка револуције у Персији, када су Јевреји потпуно покрали Персијсанце и са свим тим богатством бежали из царства.

Долазећи у Хазарију, не са празним џеповима, Јевреји убрзо потиснуше паразитске хазарске привреднике и хазарске локалне предузетнике и штеточине. Према сведочењу средњовековних путописаца, главни извор прихода хазарских канова, осим посредовања и зеленаштва, био је и трговина робљем. Редовни упади у суседне земље (углавном словенске) Хазарима доносе пуно робова, које они користе за продају широм света. Ојачани у словенским земљама, потпомогнути изградњом нових утврђења, Хазари, који су под влашћу Јевреја, спроводе своје нападе на земљу наших предака, све више и чешће. Трговина уопште и робљем посебно, одувек је био традиционални извор прихода јеврејских бизнисмена, паразита и извор супер профита, што је давало могућност за брзо богаћење и даље јачање своје паразитске власти у „освојеној“ им земљи.

Користећи такозвани институт јеврејских невести (специјално сексуалном магијом обучених јеврејских жена), нудећи брак и удавајући се за највише представнике, елитом хазарског племства, Јевреји запоседају сва кључна владина места. Како? Врло једноставно. Деца рођена од Јеврејки су искључиво Јевреји. Наиме, по материнској линији предаје се и признаје чистокрвност Јевреја (по халахи – верском пропису по којем је Јеврејин само онај коме је мајка Јеврејка). Тако да, касније генерације све кључне позиције у хазарској држави бивају запоседнуте, децом рођеном од јеврејских жена и мушкараца из владајуће хијерархије хазарског каганата. Заузимајући високе положаје међу елитом, јеврејски Хазари енергично су промовисали и развијали комерцијално пословање за своје сународнике. Преузимајући тако економију земље у своје руке, они су такође преузели и контролу над државом, а самим тим добијали су и политички утицај.

Први пут име Свјатослав помиње се у хроникама 945. године. Као дечак је учествовао у својој првој борби. То је било у време када је кнегиња Олга, заједно са осталом дружином и њега послала у рат са Древљанима, да освети убијеног мужа, кнеза Игора. Испред кијевске борбене дружине, напред на коњу јахао је Свјатослав. А када су се две војске приближиле једна другој – кијевска и древљанска, Свјатослав хвата копље и баца га на страну Древљана. Свјатослав је тада био веома мали, зато је копље отишло недалеко – летело је коњима између ушију и ударило коња у ногу. Али кијевски војвода је рекао: „Књаз је већ почео, ми га пратимо, дружина за књазом“. Такав је био древни руски обичај – само кнез је могао почети битку, без обзира на то коликог је узраста био.

Кнез Свјатослав Игоревич је одрастао и још као дете био васпитан као војник. Учитељ и васпитатељ, младог Свјатослава био је Викинг Асмуд, који је учио свог младог ученика како да буде први у борби и у лову, како да се чврсто држи у седлу, да весла и управља чамцем, плива, да се скрива од непријатељских очију у шуми и у степи. Вештину војсковође предавао је Свјатославу други Викинг – главни кијевски војвода Свенелд.

Док је Свјатослав одрастао, кнежевином је управљала Олга. Од средине 60-их година X века можемо рачунати као почетак времена самосталног управљања и владавине кнеза Свјатослава. Византијски историчар Лав Ђакон нам је оставио његов опис: средње висине, са широким грудима, плавих очију, густих обрва, голобрад, али са дугим брковима, обријане главе само са једним праменом косе, као знаком његовог племенитог порекла. У једном уху носио је минђушу са два бисера. Такав његов изглед постаће парадигма и њега ће касније усвојити Козаци који ће поред тога делити и његов жар за битком и словенством.

Иако у прво време паганка, но по смрти свога мужа кнеза Игора кнегиња Олга се покрстила и постала хришћанка. И како каже летописац, кнегиња Олга стаде као сунце разгонити таму идолопоклоничког незнабожја, просвећујући помрачене. Она подиже прву цркву у име светог Николаја на Асколдовој могили и многе Кијевљане обрати ка Христу Богу. Али сина свог Свјатослава она не могаше никако привести у познање истинитога Бога, јер он, сав заузет војним пословима, не обраћаше пажњу на њене речи. Он бејаше муж храбар и ратољубив, те живот свој провођаше више међу пуковима и по ратовима него дома. А својој мајци која га поучаваше и саветоваше, он говораше: Ако примим хришћанску веру и крстим се, онда ће од мене одступити бојари, војводе и сви људи, па нећу имати с ким војевати против непријатеља и заштићавати наше отачаство.

Свјатослав дакле, није личио на своју мајку. Ако је Олга постала хришћанином, онда је Свјатослав остао паганином – како у јавном, тако и у личном животу.

Почетком 965. бива покорена земља Вјатића (преци Московљана), затим се помера на југо-исток до хазарског каганата и Волшке Бугарске. Земља Вјатића као освојена територија на реци Десна даје му одрешене руке да контролише Велики Волжански пут који повезује Скандинавију, Русију и Централну Азију.

После Волге, неколико година заредом, одношена је победа једна за другом. Освојио је тврђаву Саркел која је под Свјатославом названа Бела Тврђава на Дону и главни град каганата Итил (Атил), на ушћу Волге. Затим се нагло окренуо на југ и стигао тик до Босфора.

У том походу је сем Хазара победио и турска племена волшких Бугара, Јаса (Алана) и Касога (Чечена). Иако хазарски каганат није у потпуности освојен, више се никада није опоравио од Свјатославовог похода.

Освајањем Хазарије, Свјатослав је учинио услугу Византији сломивши великог противника на њихов рачун, али је у исто време и сам постао могућа претња. Да би младог кнеза одвратили од граница Византије, али и да би уништио још једног противника за њих, цар Нићифор ИИ Фока, шаље гласника Свјатославу са предлогом, да заједно исфинансирају поход на Бугаре на Дунаву са којима су тада били у сукобу. Кнез прихвата понуду и око 968. године са војском од 60.000 људи, међу којима је било и неколико хиљада турских плаћеника Печењега, Дунавом улеће у северну Бугарску освојивши 80 градова дуж реке и потпуно поразивши бугарског цара Бориса II и његову војску.

Византија тада схвата да је учинила грешку јер је уместо ослабљене Бугарске добила велику Руску империју која је продирала све дубље на Балкан. Тада Грци потплаћују турско племе Печењега да нападну сам Кијев. У одсуству кнеза и главнине војске, 969. Печењези окупирају главни град у коме се у том тренутку налазила Свјатослављева три сина и мајка Олга. Чувши за невоље кући, кнез одлаже даље напредовање и враћа се са делом војске. Уклонивши претњу Печењега, Свјатослав по повратку у Кијев обзнањује да главни град пребацује из Кијева, за који никада није много марио, у Перејаславец (данас село Преслав у Румунији).

У снажном налету, појачан турским најамничким племенима Печењезима и Мађарима, Свјатослав поново поражава Бориса ИИ који му постаје вазал и коме у заточеништво узима породицу. Од тог тренутка Свајтослав је увећао војску Словенима који су у великом броју насељавали Тракију и који су једнако мрзели Византију. Кнез такође издаје наређење да се не харају градови који му се буду мирно предали. Почетком 970. године руска армија осваја град Филипољ (данашњи Пловдив). У паници захваћеном Цариграду избија пуч и на престо долази Јован Цимискије. Пошто су преговори новог цара са Свјатославом пропали, руски кнез напада Адријанопољ (данашњи Лулебургаз у Турској) и поново престрашује цариградско становништво.

У рату са Византијом Свјатослав је повео битку која сада носи херојски карактер. Руској војсци од десет хиљада војника супроставило се 100.000 грчких војника. Тада су од стране кнеза Свјатослава изговорене речи, које су касније постале легендарне: „Немојте срамотити Земљу Руску, чије кости већ леже овде! Мртав, никаква срамота није! Ако будемо бежали, осрамотићемо себе. Стојмо чврсто! Ако ће моја глава пасти, ви мислите о својој!“ Одговора њему његова дружина: „Где буде твоја глава лежала, тамо нека падну и наше главе!“

Хроника говори о Свјатославу као о правом ратнику. Није спавао у шатору, већ увек на отвореном и под небом, стављајући само себи под главу коњску ћебад и самаре. У походима нису га возили двоколицама, нити је јео шта кувано,чак ни куваног меса, већ би танко нарезао исечену говедину или коњско месо или месо дивљих животиња, тек овлаш би по који комад меса бацио преко ужареног угља, те је то затим јео. Исто тако, као и његови војници и сам је био скроман, а у исто време храбар и издржљив. И зато се Свјатославов војни одред, неоптерећен возилима и гломазном техником, кретао веома лако и брзо, а изненада и неочекивано би се појављивали испред непријатеља, који их се све више бојао. И није се плашио Свјатослав својих противника. Кад год би полазио у поход, увек би слао својим противницима и страним земљама поруку упозорења: „Ја идем на вас“!

Ја идем на вас!

Пред почетак сваког војног похода кнез Свјатослав би послао гласника непријатељу са кратком поруком – „Ја идем на вас“! У старо-руском језику номинатив и акузатив одговарају оним изразима, како је баш и говорио кнез Свјатослав: „Ја долазим по тебе“, намерно упозоравајући о својим војним плановима, који на први поглед изгледају нелогично и противрече здравом смислу, међутим, Свјатослав је имао своју логику.

Био је вешт војсковођа и само једним својим извештајем уносио би конфузију у непријатељске редове, који би са црном слутњом вршили ратне припреме. Можемо рећи, Свјатослав – први руски кнез, који је користио информациони метод ратовања, на бази психолошког рата. Присиљавање непријатеља да прикупи сву моћ на једном месту за одлучујућу битку. Чиме би се избегао исцрпљујући поход, затим појединачне борбе са малим непријатељским одредима и локалне борбе са индивидуалним јединицама из заседа, слабио би походе, чинећи тиме да рат буде дуг и неефикасан.

Свјатославова војска би нападала непријатељски „зид“ – са 20 дугих редова, прекривених и затворених штитовима који би били постављени у висини људског раста, сваки војник је опремљен и имао би од ратне опреме дуго копље, дуги мач, лук и стреле и појасни нож. „Зид“ би бивао затворен штитовима, затим би се непријатељу наносили снажни ударци са копљима првог, другог и трећег реда. „Енциклопедија крилатих речи и израза“, Вадим Серов.

Такође постоји верзија да израз: „Ја идем на вас!“ има и религозни призвук. Тиме је књаз Свјатослав указивао да он води свети рат и да ће животи његових непријатеља бити жртвовани Богу Перуну, њихова судбина је запечаћена.

Хазарски поход

Свјатослав је својим походима на истоку спроводио далекосежне политичке циљеве. То није била бесмислена авантура и не само пљачкашки поход, као када су Руси ишли ка Каспијском мору у првој половини X века, већ би то бивао добро промишљени потез, који би произилазио из трезвене процене тренутне политичке ситуације и економске потребе Русије. Његов главни циљ је био коначни слом Хазарије.

До тог времена Свјатослав је већ добро организовао своју војску и постао њен искусни вођа. Одликовао се непосредношћу, поштењем и скромношћу. Делио је тешкоће логорског и теренског живота са обичним војницима. У борби је био испред својих трупа које су биле инспирисане његовим примером.

Пре напада на Хазаре напао би њене савезнике – племена неруских народа Поволжја и Волжанске Бугаре – тада држава на Средњој Волги (наиме по реци Волги све до данашњег дана називају се Вулгари [Бугари]). Војска Бугара бива поражена, њихов главни град Булгар бива заузет на јуриш. Хазарија је сада сама.

Руска војска спуста се лађама низ Волгу и долази до саме границе хазарског каганата. Каган је лично изашао у сусрет руској војсци, али је поражен, а главни град Хазара Итил је заробљен и бива од Свјатослава уништен. Огањ и мач пронела је руска војска кроз хазарске земље, остављајући иза себе велика згаришта и пепео. Са Волге кнез сву хазарску имовину сели у центар своје владавине, односно на Северни Кавказ и на Дон. На путу је победио хазарске савезнике Алане (Осети) и Касоге (Черкези). На обалама Дона војска Свјатослава на јуриш заузима Саркел, моћну тврђаву која је била кост у грлу на делу југоисточних граница Русије. Трагови пожара, разрушене зграде, разбијени зидови тврђаве, читаво брдо начињено од начичканих врхова стрела – таквим се појавио град Саркел када су га археолози откопали. Град је буквално избрисан са мапе.

Након Свјатослававог ратног похода, Хазарија суштински више није постојала као до тада, нити је важила за јаку државу.

Овим походима је сломљена моћ хазарског каганата, која је престала да постоји на прелазу из X-ог у XИ век.

У походима Великог кнеза Свјатослава стара руска држава је осигурала безбедност своје југо-источне границе, која у то време постаје главна сила и влада долином доње Волге и између Каспијског језера. Хазарски каганат се урушио и тиме пружио Русији могућност да се развије као држава.

Истовремено бивају спасена и многа друга околна словенска племена, која су живела у близини.

Као резултат тога, многи су будући векови тиме били трасирани и дефинисали свој будући развој.

Стављање тачке на хазарску владавину и крај хазарског ропства, Руси су на тај начин са свога пута уклонили све војне баријере које су им затварале трговачке путеве ка истоку, тако да овим бива оживљена трговина између Европе и Азије и ова победа значила је огромно јачање моћи руске државе, могућност Русије да предузме водећу улогу у светској политици тог времена, тријумф руског оружја и духовне супериорности над паразитском хазарском државом.

Свјатославов ратни поход и експанзија ка доњем току Дунава

Свјатослав сада планира да нападне византијске колоније на Криму. То је веома забринуло владу византијске империје и Грци шаљу свог представника Свјатославу, молећи га да остави на миру Крим, а да са својим војним трупама учини поход и изврши удар на Дунавске Бугаре, са којима је Византија била у непријатељству. У прилог свом захтеву, Грци шаљу Свјатославу велику количину злата. Руски кнез прима злато и одустаје од напада на Крим, али то није значило да ће бранити византијске интересе на Дунаву. Русија је, такође, већ дуго и сама, гајила план овладавањем ушћем Дунава – које је значајно војно упориште и трговачки мост.

Године 968. Свјатослав полази на нову војну експедицију – против Дунавских Бугара. Тамо га је упорно позивао Калокир, амбасадор византијског цара Никифора Фоке, који се надао да ће гурнути у међусобни рат два опасна и љута непријатеља његовог царства. Као своју помоћ од стране Византије, Калокир Свјатославу даје 15 кентинарија (455 килограма) злата. Бити на помоћи савезничким снагама, за руског кнеза је то била обавеза, по уговору закљученом између кнеза Игора и Византије 944. године. Злато је у виду поклона било допремљено у пратњи са захтевом за војну помоћ.

Свјатослав са десет хиљада својих војника поражава 30.000 бугарских војника и заробљава њихов град Малу Преславу. Овај град Свјатослав назива Перејаслав. Рат је завршен врло брзо. Веран своме муњевито брзом стилу борбе, Свјатослав извршава пробој кроз стражарске испоставе и на отвореном пољу поражава војску бугарског цара. Бугари су морали да закључе мир, по коме су се обавезали да доњи ток Дунава, где је стационирана јака тврђава Перејаслав, оде у руске руке. Сада је цела северна обала Црног мора, са изузетком Крима, припадала Русима. Једино су још степама лутали Печењези, са којима су тада Руси имали мирне односе.

Тако у овом контексту треба разумети чувене речи Свјатослава, када је рекао својој мајци Олги пре њене смрти, уочи војног похода: „Ако ти се не свиђа у Кијеву бити сама, желим да се преселиш и живиш у Перејаславецу на Дунаву и желим да баш ту буде средиште моје земље где се сва блага налазе: овде од Грка долази ми злато, доносе ми вино, све воће и поврће, из Чешке чак и јегуље, сребро из Русије, а ускоро, восак, мед и слуге“. Како би свима постало јасно да то мисли озбиљно, Свјатослав је 969. године противно жељама бољара и своје мајке преместио свој главни град из Кијева у Перејаславец (данас село Преслав у Румунији) на ушћу Дунава. Мајка Олга убрзо после тога умире. По мајчиној смрти, Свјатослав остаје доследан у својој намери да пребаци главни град на Дунав, а Кијевску Русију дели на три управне јединице између синова Јарополка, Олега и Владимира, па у лето 969. креће у нов поход на Бугарску. У силовитом налету, појачан турским најамничким племенима, Печењезима и Мађарима, Свјатослав поново поражава Бориса ИИ који му постаје вазал и коме у заточеништво узима породицу.

Руско-византијски рат

Овај ослободилачки рат је омогућио да Свјатослав пронађе стратешке савезнике у лицу Тивераца, Улича, Скита и Бугара, као и део Угарских Печењега. Верује се да је дипломатски утицај на Свјатослава имао такође племенити велможа Калокир из Корсуња (Херсонеса), који је преусмерио пажњу русинског кнеза и одвратио га од Цариграда. Међутим и поред дворских интрига, вођа великог похода је увек имао своје војно-стратешко гледиште.

До прве битке овог рата долази 970. године када су на само 100 километара од Цариграда византијске снаге успеле зауставити четири пута бројнијег противника. Последица ове прве победе постаје Свјатославово напуштање Перејаславеца и премештање свога средишта у боље утврђени Доросторум. Следеће годину нови генерал-цар Византије је покренуо велики војни поход с циљем потпуног уништења противника. Како би спречио долазак појачања из Кијева као и могућност Свјатославовог бега, он шаље своју морнарицу како би блокирала Дунав.

Прва од групе битака, које су се водиле око Доросторума, догодила се 12. априла 971. када Иван И. Цимиск, тек уз помоћ гарде побеђује кијевске трупе предвођене својим генералима. Сам Свјатослав је одлучио да дочека свога противника код Доросторума када би, теоретски гледано, његове одморне трупе требало да имају предност над византијским, а које ће бити уморне од прве битке и дугог марширања. Та друга, а највероватније и одлучујућа битка, водила се 23. априла 971. године пред зидинама Доросторума. Зависно од гледишта историчара она се завршила победом Византије или нерешеним исходом, пошто ни једна војска није остварила свој циљ. Гледајући из перспективе Византије, њихова коњица није успела да пробије бојни ред кијевске пешадије којој је одговарао терен, док из кијевске перспективе њихова пешадија није успела потући веома покретљиву непријатељску коњицу. Резултат тога је ипак на крају било да је то била византијска тактичка победа, пошто је Свјатослав остао у Доросторуму који се тада нашао у опсади. Без обзира на то, његова војска није била уништена тако да неколико дана после ове борбе, у изненадном нападу уништава опсадне справе Византије. У очају због глади која ће ускоро наступити унутар градских зидина, тамошње кијевске и бугарске трупе (које су лојалне Кијеву) ће вршити и људске жртве како би одобровољили богове. То им неће помоћи тако да се Свјатослав одлучио на чекање праве прилике за последњу битку.

Она се указала 22. јула 971. када се олујно невреме спустило на Доросторум. У нади да је то она дугоочекивана прилика, Свјатославова војска је напустила Доросторум и напала византијску војску. Таква рачуница се веома брзо показала као одлучујућа грешка пошто се кишно невреме са јаким ветром показало као већа сметња кијевској пјешадији него византској коњици. Следећег дана су почели мировни преговори који ће потврдити потпуну победу Византије, пошто ће Свјатослав препустити Бугарску противнику и истовремено гарантовати безбедност византијских поседа на Криму.

Али, нажалост, то је био и његов последњи војни успех. И поред побуне у Малој Азији, цар Јован успева да се прегрупише и потисне Свјатослава дуж Дунава, освајајући гарнизон по гарнизон, укључујући и Перејаславец, где су ослободили бугарску царску породицу. Кнез се са већином војске повукао на сам исток Бугарске у град Доростол (данашњу Силистру). После тромесечног одолевања византијској војсци, Свјатослав је 971. склопио примирје са царом Јованом Цимискријем. Почетком 972. године, при повратку кући на реци Дњепру, десеткованог Свајтослава и остатак његових људи ухватила је велика зима и јака глад. На свом повратку кући остаци војске кнеза Свјатослава ће бити нападнути и уништени од Печењега. Сам Свјатослав ће тада изгубити живот. По легенди, вођа Печењега Курја је од кнежеве лобање направио пехар за пиће.

Иако је Свјатослав био уистину велики ратник који је уништио два царства и постао реална опасност и Византији лично, није се могао носити са политиком. За собом није оставио уређену државу са достојним наследницима, што је довело до потпуног губитка свих територија дуж Дунава до Балкана. У самој Русији убрзо је дошло до борбе између његових синова око трона из које је Владимир изашао као победник. Као и већина великих људи, имао је несрећу да му деца буду супротност. Иако је Владимир био далеко од било каквог слабића, једнако далеко је био и од „Јарког Сунца“, епитета који су Свјатославу наденули хришћански поглавари. Био је човек који је ударио један од последњих ексера на ковчегу ионако измученог словенства, насилним покрштавањем комплетне Русије 988. године.

За Свајтославом остаје жал због преране смрти из много разлога. Један је већ поменути долазак Владимира на власт Кијевске Русије, али пре свега због неслућених могућности до којих је могло да дође потпуним сједињавањем са Словенима на Балкану. Нема сумње да би карта и данашње Европе била потпуно другачија. Као једна од последица његових похода по Дунаву је уздизање Самуиловог царства и словенске Македоније на тим територијама, царства које је пружило велики отпор Византији, али и које је крвљу и сузама платило тај отпор.

И поред свега, Свјатослав је био и остао велики херој у очима, пре свих источних Словена. Био је инспирација песницима, сликарима, писцима и државницима Русије, Украјине, Белорусије као и козацима. Неколико његових биста је подигнуто широм ових земаља, али је највеће контраверзе извала последња, подигнута 2005. године у граду Белгороду у Русији. Наиме, вајар Вјачеслав Кликов је извајао скулптуру Свјатослава на коњу који гази хазарског војника који на штиту, како је првобитно замишљено, има Давидову звезду. Наравно, уследиле су оштре реакције Јевреја и силна извињења градских и регионалних политичара, тако да коначна верзија нема ционске симболе.

Без обзира на касније успостављање унутрашњег мира након овог рата све до XIX века, руске државе више никада неће покушати инвазију Балкана. Византија ће, с друге стране, након кратке владавине Ивана И. Цимиска доћи у своје златно доба током готово пола века владавине Базилија II.

Обе ове државе ће након друге половине XI века ући у спиралу пропадања након које се више никада неће опоравити.

Аутор: Славиша Лекић

Извор: Башта Балкана

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!