Катастрофалан поступак српских лингвиста по ћирилицу
ПРЕД ИЗРАДУ НОВОГ СРПСКОГ ПРАВОПИСА: ДА ЛИ СУ СРПСКИ ЛИНГВИСТИ ИЗВУКЛИ ПОУКУ ШТА СУ УРАДИЛИ, ОДНОСНО ШТА НИСУ УРАДИЛИ ЗА СПАС СРПСКЕ ЋИРИЛИЦЕ?
Многи људи, па ево и песници, причају о ћирилици, а појма немају где је главни проблем у вези са српским писмом. И где је кључ решења тог српског проблема. Мало људи зна да је ћирилица у основи лингвистичко питање.
Српско ћириличко питање је питање србистике, науке која се бави српским језиком и ћирилица је у основи питање српског језика и његовог нормирања. Дакле, њега у основи решавају (и треба да га решавају) српски стручњаци за српски језик. У решењу проблема српског, као и сваког другог, писма морају се слушати лингвисти. И народ их често слуша и(ли) чита, али их не схвата или не уме да их схвати.
Закаснела борба српских лингвиста за ћирилицу
Када су српски лингвисти чули да се српски народ (преко удружења из народа за одбрану ћирилице) бори за спасавање српске азбуке, куд ће – шта ће, и они су у кренули у „борбу за ћирилицу“, јер нису могли остати по страни и ћутати као раније, јер ако ико зна, они знају да је то „њихово питање“ и да не могу ћутати и даље, јер су, ваљда, схватили да су у тој борби за ћирилицу они први који се не могу заобићи и сакрити.
Проблем ћирилице, то знају добро у народу они који се разумеју у лингвистику и лингвистичка питања, и знају ко је задужен, а тиме и плаћен, те стога и незаобилазан и кад је крах српске ћирилице у питању и када је њен спас и успех на делу, везан је пре свега за српске лингвисте.
Има, ипак, у српском народу оних који знају како је, зашто и чијом кривицом српско писмо стигло до данашњег тешког положаја, зашто је само то писмо данас у тако тешком, затирућем положају и знају како и то писмо може изићи из тога положаја и бити у употреби како су у употреби данас сва друга писма, почев од хрватског, бугарског, румунског, руског, немачког, француског, енглеског и свих других писама која у њиховом коришћењу немају никаквих тешкоћа у вези с несигурношћу њиховог опстанка. Једино српско писмо данас нема сигурну будућност.
Почетак удара на српску ћирилицу сеже у 11. век
Прво, тешкоће, односно несигурност у опстанку српског писма сежу у 11. век. Тада је од католицизма ћирилица проглашена „ђавољим изумом“, јер се католицизму није допало постојање две хришћанске цивилизације: католичка и православна.
Католичка цивилизација је тежила поништењу православне цивилизације, па тако и свега онога важног што је чинило православље и што је за њега везано. А то је свакако, једно од најважнијих питања било и писмо – ћириличко. А како су Срби били у директним, непосредним додирима с католицизмом, њихово православље и њихово ћириличко писмо били су први на удару. Зато је српско ћириличко писмо свих једанаест векова, као, свакако, и српски народ, под сталним ударима – када мање, а када жешће у зависности од политичких прилика и геостратешких интереса моћника.
Посебно тешке прилике за српску ћирилицу биле су у време живота Срба најпре у Аустријској монархији, а онда у Аустроугарској, када су Србима забрањивали ћирилицу више пута уредбама, законима, а често и голим насиљем, као што је то у наше време под ударима чекића по ћириличким таблама.
Посебно тешке прилике за ћирилицу у комунистичкој Југославији
Забрањивања ћирилице од непријатеља трајала су све до стварања Југославије, када је комунистичка власт преузела улогу ћириличких непријатеља и попримила вишедеценијску идеолошку мржњу прама српском писму и када је, уз насиље, почела примена лукавства у новом виду прогона и затирања ћириличког српског писма. Најпре је југословенска комунистичка власт инструисала тобожњи договор Срба и Хрвата о једном (српскохрватском/хрватскосрпском) језику (Новосадски догговор, 1954), чиме су успостављена два „равноправна писма“ латинице и ћирилице, с тим што се већ на договарању предвиђала будућност у писму ћирилици „постепена замена хрватским писмом“. У томе је помагало проглашавање са српске стране да су то „оба наша писма“, што с хрватске стране није чињено. Хрвати су учени да је њихово латиничко писмо (гајица) и њима оно није смело да се замењује иако су и они у својим школама учили и ћирилицу, али никада није било никаквих притисака на њих да замењују своје писмо. То је чињено само код Срба.
У ту игру са српским писмом били су директно укључени српски лингвисти јер, будући да се лингвисти једини по струци и обавези баве српским језиком и његовим писмом, без лингвиста није било могуће ни чувати српску ћирилицу нити је без њих било могуће уводити хрватску латиницу као друго писмо и њиме потискивати и замењивати српску азбуку. За све време комунистичке власти у Југославији власт је српску ћирилицу маргинализовала, на разноврсне начине је запостављала ћирилицу, јер је то био њен планиран задатак: Срби и све њихове вредности, међу којима, свакако и писмо ћирилица, игнорисане су, јер је требало Србе ослабљивати највише међусобним деобама по свим шавовима, па и по писму. Латиница (хрватска верзија, наравно) тако је у Срба добијала примат и за време Југославије Срби су од готово стопостотно ћириличког народа стигли до већинског латиничког народа.
(Зло)употреба српских лингвиста
У томе су српски лингвисти, с вољом или без воље, били злоупотребљени, па смо, захваљујући лингвистима и данас остали с предвиђеном судбином напуштања ћириличког писма. Онда када су настале објективне прилике да се Срби врате свом миленијумском ћириличком писму и да коначно исправно и самостално реше питање запостављања и прогона своје ћирилице, српски лингвисти су 1990. године у Друштву за српскохрватски језик и књижевност били први који нису хтели да се Срби врати називу свога језика – „српски језик“, него су предложили и 1990. године да остане „српскохрватски језик“ и да се задрже два писма.
Када је српска власт ипак испредњачила испред српских лингвиста и 1991. предложила да се Срби врате свом називу „српски језик“, српски лингвиста су то прихватили. Али нису прихватили нешто веома важно у вези с писмом. Нису прихватили да српски народ буде, као сви други народи, једноазбучан, него су у струци и правопису у Матици српској задржали 1993. у Правопису српскога језика два алтернативна писма: српску ћирилицу и хрватску латиницу, с тим што су у једном од школских издања Правописа 2001. године преименовали хрватску латиницу у „српску латиницу“.
Катастрофалан поступак српских лингвиста по ћирилицу
То је био по српску ћирилицу катастрофалан и трагичан поступак, јер су од тада многи говорили: „Ако нам и нестане ћирилица, остаће нам наша латиница.“
Српски лингвисти су 2010. године направили још жалоснију грешку и трагичнију по српско писмо. Када је Коштуничина влада с министром културе Драганом Којадиновићем и његовим помоћником лингвистом Б. Брборићем, у сарадњи с Удружењем „Ћирилица“ (Нови Сад, 2001), прошла у народу с предлогом да су „у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо“ (дакле једно писмо као у свим престижним језицима, без двоазбучне шизофреније), српски лингвисти у Матици српској су изиграли ту народну уставну обавезу, и оставили су и даље два писма у новом издању Правописа (2010), у чему су, нажалост, добили и подршку од Одбора за стандардизацију српског језика, чиме је ћирилица бачена на пут њеног замењивања туђим писмом и наставка нестајања.
Поједини ређи успеси појединачних поступака у народу да се враћамо ћирилицу у коначном до дан.данас нису успели, нити су могли успети, да ћирилици обезбеде уставну сигурност у њеном опстајању за будућност.
Остаје, за закључак, једно најважније питање за будућност српске ћирилице: да ли су српски лингвисти извукли неопходне поуке у спасавању ћирилице? Наиме, да ли су схватили да сви други лингвисти (па и хрватски) нису случајно сви изабрали по једно (своје) писмо за писање својих језика?
Аутор: Драгољуб Збиљић, језикословаац и оснивач “Ћирилице” (2001)
