Katastrofalan postupak srpskih lingvista po ćirilicu
PRED IZRADU NOVOG SRPSKOG PRAVOPISA: DA LI SU SRPSKI LINGVISTI IZVUKLI POUKU ŠTA SU URADILI, ODNOSNO ŠTA NISU URADILI ZA SPAS SRPSKE ĆIRILICE?
Mnogi ljudi, pa evo i pesnici, pričaju o ćirilici, a pojma nemaju gde je glavni problem u vezi sa srpskim pismom. I gde je ključ rešenja tog srpskog problema. Malo ljudi zna da je ćirilica u osnovi lingvističko pitanje.
Srpsko ćiriličko pitanje je pitanje srbistike, nauke koja se bavi srpskim jezikom i ćirilica je u osnovi pitanje srpskog jezika i njegovog normiranja. Dakle, njega u osnovi rešavaju (i treba da ga rešavaju) srpski stručnjaci za srpski jezik. U rešenju problema srpskog, kao i svakog drugog, pisma moraju se slušati lingvisti. I narod ih često sluša i(li) čita, ali ih ne shvata ili ne ume da ih shvati.
Zakasnela borba srpskih lingvista za ćirilicu
Kada su srpski lingvisti čuli da se srpski narod (preko udruženja iz naroda za odbranu ćirilice) bori za spasavanje srpske azbuke, kud će – šta će, i oni su u krenuli u „borbu za ćirilicu“, jer nisu mogli ostati po strani i ćutati kao ranije, jer ako iko zna, oni znaju da je to „njihovo pitanje“ i da ne mogu ćutati i dalje, jer su, valjda, shvatili da su u toj borbi za ćirilicu oni prvi koji se ne mogu zaobići i sakriti.
Problem ćirilice, to znaju dobro u narodu oni koji se razumeju u lingvistiku i lingvistička pitanja, i znaju ko je zadužen, a time i plaćen, te stoga i nezaobilazan i kad je krah srpske ćirilice u pitanju i kada je njen spas i uspeh na delu, vezan je pre svega za srpske lingviste.
Ima, ipak, u srpskom narodu onih koji znaju kako je, zašto i čijom krivicom srpsko pismo stiglo do današnjeg teškog položaja, zašto je samo to pismo danas u tako teškom, zatirućem položaju i znaju kako i to pismo može izići iz toga položaja i biti u upotrebi kako su u upotrebi danas sva druga pisma, počev od hrvatskog, bugarskog, rumunskog, ruskog, nemačkog, francuskog, engleskog i svih drugih pisama koja u njihovom korišćenju nemaju nikakvih teškoća u vezi s nesigurnošću njihovog opstanka. Jedino srpsko pismo danas nema sigurnu budućnost.
Početak udara na srpsku ćirilicu seže u 11. vek
Prvo, teškoće, odnosno nesigurnost u opstanku srpskog pisma sežu u 11. vek. Tada je od katolicizma ćirilica proglašena „đavoljim izumom“, jer se katolicizmu nije dopalo postojanje dve hrišćanske civilizacije: katolička i pravoslavna.
Katolička civilizacija je težila poništenju pravoslavne civilizacije, pa tako i svega onoga važnog što je činilo pravoslavlje i što je za njega vezano. A to je svakako, jedno od najvažnijih pitanja bilo i pismo – ćiriličko. A kako su Srbi bili u direktnim, neposrednim dodirima s katolicizmom, njihovo pravoslavlje i njihovo ćiriličko pismo bili su prvi na udaru. Zato je srpsko ćiriličko pismo svih jedanaest vekova, kao, svakako, i srpski narod, pod stalnim udarima – kada manje, a kada žešće u zavisnosti od političkih prilika i geostrateških interesa moćnika.
Posebno teške prilike za srpsku ćirilicu bile su u vreme života Srba najpre u Austrijskoj monarhiji, a onda u Austrougarskoj, kada su Srbima zabranjivali ćirilicu više puta uredbama, zakonima, a često i golim nasiljem, kao što je to u naše vreme pod udarima čekića po ćiriličkim tablama.
Posebno teške prilike za ćirilicu u komunističkoj Jugoslaviji
Zabranjivanja ćirilice od neprijatelja trajala su sve do stvaranja Jugoslavije, kada je komunistička vlast preuzela ulogu ćiriličkih neprijatelja i poprimila višedecenijsku ideološku mržnju prama srpskom pismu i kada je, uz nasilje, počela primena lukavstva u novom vidu progona i zatiranja ćiriličkog srpskog pisma. Najpre je jugoslovenska komunistička vlast instruisala tobožnji dogovor Srba i Hrvata o jednom (srpskohrvatskom/hrvatskosrpskom) jeziku (Novosadski doggovor, 1954), čime su uspostavljena dva „ravnopravna pisma“ latinice i ćirilice, s tim što se već na dogovaranju predviđala budućnost u pismu ćirilici „postepena zamena hrvatskim pismom“. U tome je pomagalo proglašavanje sa srpske strane da su to „oba naša pisma“, što s hrvatske strane nije činjeno. Hrvati su učeni da je njihovo latiničko pismo (gajica) i njima ono nije smelo da se zamenjuje iako su i oni u svojim školama učili i ćirilicu, ali nikada nije bilo nikakvih pritisaka na njih da zamenjuju svoje pismo. To je činjeno samo kod Srba.
U tu igru sa srpskim pismom bili su direktno uključeni srpski lingvisti jer, budući da se lingvisti jedini po struci i obavezi bave srpskim jezikom i njegovim pismom, bez lingvista nije bilo moguće ni čuvati srpsku ćirilicu niti je bez njih bilo moguće uvoditi hrvatsku latinicu kao drugo pismo i njime potiskivati i zamenjivati srpsku azbuku. Za sve vreme komunističke vlasti u Jugoslaviji vlast je srpsku ćirilicu marginalizovala, na raznovrsne načine je zapostavljala ćirilicu, jer je to bio njen planiran zadatak: Srbi i sve njihove vrednosti, među kojima, svakako i pismo ćirilica, ignorisane su, jer je trebalo Srbe oslabljivati najviše međusobnim deobama po svim šavovima, pa i po pismu. Latinica (hrvatska verzija, naravno) tako je u Srba dobijala primat i za vreme Jugoslavije Srbi su od gotovo stopostotno ćiriličkog naroda stigli do većinskog latiničkog naroda.
(Zlo)upotreba srpskih lingvista
U tome su srpski lingvisti, s voljom ili bez volje, bili zloupotrebljeni, pa smo, zahvaljujući lingvistima i danas ostali s predviđenom sudbinom napuštanja ćiriličkog pisma. Onda kada su nastale objektivne prilike da se Srbi vrate svom milenijumskom ćiriličkom pismu i da konačno ispravno i samostalno reše pitanje zapostavljanja i progona svoje ćirilice, srpski lingvisti su 1990. godine u Društvu za srpskohrvatski jezik i književnost bili prvi koji nisu hteli da se Srbi vrati nazivu svoga jezika – „srpski jezik“, nego su predložili i 1990. godine da ostane „srpskohrvatski jezik“ i da se zadrže dva pisma.
Kada je srpska vlast ipak isprednjačila ispred srpskih lingvista i 1991. predložila da se Srbi vrate svom nazivu „srpski jezik“, srpski lingvista su to prihvatili. Ali nisu prihvatili nešto veoma važno u vezi s pismom. Nisu prihvatili da srpski narod bude, kao svi drugi narodi, jednoazbučan, nego su u struci i pravopisu u Matici srpskoj zadržali 1993. u Pravopisu srpskoga jezika dva alternativna pisma: srpsku ćirilicu i hrvatsku latinicu, s tim što su u jednom od školskih izdanja Pravopisa 2001. godine preimenovali hrvatsku latinicu u „srpsku latinicu“.
Katastrofalan postupak srpskih lingvista po ćirilicu
To je bio po srpsku ćirilicu katastrofalan i tragičan postupak, jer su od tada mnogi govorili: „Ako nam i nestane ćirilica, ostaće nam naša latinica.“
Srpski lingvisti su 2010. godine napravili još žalosniju grešku i tragičniju po srpsko pismo. Kada je Koštuničina vlada s ministrom kulture Draganom Kojadinovićem i njegovim pomoćnikom lingvistom B. Brborićem, u saradnji s Udruženjem „Ćirilica“ (Novi Sad, 2001), prošla u narodu s predlogom da su „u službenoj upotrebi srpski jezik i ćiriličko pismo“ (dakle jedno pismo kao u svim prestižnim jezicima, bez dvoazbučne šizofrenije), srpski lingvisti u Matici srpskoj su izigrali tu narodnu ustavnu obavezu, i ostavili su i dalje dva pisma u novom izdanju Pravopisa (2010), u čemu su, nažalost, dobili i podršku od Odbora za standardizaciju srpskog jezika, čime je ćirilica bačena na put njenog zamenjivanja tuđim pismom i nastavka nestajanja.
Pojedini ređi uspesi pojedinačnih postupaka u narodu da se vraćamo ćirilicu u konačnom do dan.danas nisu uspeli, niti su mogli uspeti, da ćirilici obezbede ustavnu sigurnost u njenom opstajanju za budućnost.
Ostaje, za zaključak, jedno najvažnije pitanje za budućnost srpske ćirilice: da li su srpski lingvisti izvukli neophodne pouke u spasavanju ćirilice? Naime, da li su shvatili da svi drugi lingvisti (pa i hrvatski) nisu slučajno svi izabrali po jedno (svoje) pismo za pisanje svojih jezika?
Autor: Dragoljub Zbiljić, jezikoslovaac i osnivač “Ćirilice” (2001)
