Као што је заборављена Стара Србија, тако су заборављени и њени јунаци
Пуних 120 година прошло је од тренутка када су се становници Старе Србије и Македоније подигли на оружје, не желећи да трпе злочине турских власти, албанских одметника и бугарских комита. У домаћој историографији тај оружани отпор Срба из јужних крајева понео је име „Српска четничка акција 1903‒1912“.
Један од див јунака Српске акције био је и војвода Крста Ковачевић. Родио се у Трговишту 1877. године, и израстао у крупног и стаситог младића. Бавио се ковачким занатом. Током лета 1900. године када су турски аскери забављајући се малтретирали његовог седмогодишњег брата Спиру, Крста је истукао једног од њих због чега је морао да бежи, те му се у Пчињи изгубио сваки траг. Пошто на самом почетку XX столећа није било организованог српског отпора Турцима, Крста се, као и још понеки Срби, придружио бугарским комитама. Недуго затим учествовао је у Илинданском устанку (1903).
Како је након гушења Илинданског устанка дошло до све чешћих обрачуна ВМРО-а са Србима кумановских, кривопаланачких и горњопчињских села који нису прихватали егзархизам и бугарско име, Крста Ковачевић је напустио бугарску чету, и након сусрета са капетаном Живојином Рафајловићем у Врању приступио Српској четничкој организацији. Већ крајем 1904. године носећи српска обележја војвода Ковачевић је наоружан крстарио са својим људима по Козјаку, Ђерману и Широкој планини.
Тако из једног од дописа вицеконзула Краљевине Србије у Скопљу Милана Ракића упућеног званичницима у Београду сазнајемо да је рејон деловања војводе Трговишког или Прешевског, како су Крсту четници називали, била област Тромеђе (граница између Србије, Турске и Бугарске). Његова чета била је састављена од храбрих, снажних и виспрених људи. Кроз њу су као кроз школу током првих година Српске четничке акције пролазила крупна ратничка имена попут Воје Танкосића и Војина Поповића Вука.
Не штедећи своје животе борци војводе Трговишког су од 1904. до 1912. године бранили српску нејач од арнаутског зулума и бугарских кама. Пре него што би са територије Србије прелазили дубље у тадашњу Турску, четници војводе Крсте Ковачевића су се у манастиру Св. Пантелејмона у селу Лепчинцу причешћивали и заклињали на крст и на верност. Многи од њих се након похода више никада нису вратили у Врање и централну Србију. Своје животе положили су за највећи национални идеал – коначно ослобођење и уједињење Српства.
У Пчињи се с колена на колено још препричава како су људи Крсте Ковачевића за време младотурског режима, разоружали четворицу турских жандара који су тукли Србе и пљачкали им куће. По наређењу војводе жандари су до главе закопавани у балегу, а око њих се сабирао народ док је гајдаш свирао и увесељавао окупљене. Сутрадан жандари су живи и посрамљени били испраћени кајмакаму у Бујановац, чиме је војвода Крста послао јасну поруку Турцима да је власт у Пчињи само српска.
И у време Балканских ратова (1912/1913) војвода Крста Трговишки доказао је своје херојство на Куманову, Мукосу и Бакарном гумну. У Првом светском рату учествовао је у одбрани отаџбине. Са својом четом повлачио се преко Албаније, да би га савезници као тешко оболелог послали на опоравак у Африку. После рехабилитације придружио се српским трупама и учествовао у пробоју Солунског фронта. Неколико година касније у новоствореној Краљевини СХС предводио је оружане чете које су у Јужној Србији биле ангажоване на гоњењу комита Ванче Михајлова и албанских качака.
Свој живот после Великог рата наставио је у Прешеву. Због свега што је учинио за свој народ и отаџбину био је поштован међу тадашњим Србима. Чак је и патријарх Варнава Росић једном приликом посетио његов дом. Државне власти су му нудиле официрску пензију, али је војвода то одбио говорећи да државу треба штедети!
Склањајући се од окупатора у својим шездесетим годинама, Други светски рат провео је у Лесковцу. Умро је 1948. године у свом дому у Прешеву, у тишини и заборављен од свих. Данас је о његовом јунаштву и подвигу остао да сведочи само стари оронули споменик на православном прешевском гробљу, јер као што је заборављена Стара Србија, тако су заборављени и њени јунаци.
Нека му је вечна слава и хвала!
Аутор: Дејан Антић, историчар
П. С. Народна песма из Пчиње о војводи Крсти Ковачевићу
Што Пелинце гори нане, а што Козјак грми,
река Пчиња нане мори, мутна ем крвава.
А што жене, деца бегав, пушке оштро пуцав,
јунак Крста туго нане, љуту борбу води.
Извор: Стање ствари
