Каква “црква“ такав и светитељ – Јосафат Кунцевич мазохиста у унијатској униформи
У Ватикану, Пољској, Литванији и Западној Украјини, присталице Украјинске гркокатоличке цркве прослављају 400. годишњицу „мучеништва светог Јосафата Кунцевича“.
Припреме за прославу трајале су неколико година. Литванија „на захтев УГКЦ“ обележава догађај на државном нивоу. У разним римокатоличким центрима света, почев од Рима, у пуном су јеку свакакви догађаји – конференције, изложбе, отварање спомен-плоче итд. Похвале теку као реке меда. Понавља се мантра да је Кунцевич умро „за јединство Цркве“. Ту је и Папа Фрациско: „Свети Јосафат је пастир који је дао свој живот за јединство Цркве. Из овога, иначе, произилази да Фрациско, као и Кунцевич, сматра православне расколницима, шизматицима и лично одобрава Кунцевичеве методе за постизање ‘јединства’“.
У хваљењу идола, „патријарх“ украјинских унијата Свјатослав Шевчук је надмашио све остале, прогласивши Кунцевича „херојем способним да воли како Бог воли“, те је овом изјавом надмашио све што се може замислити у похвалама!
Лик Кунцевича (1580-1623) изгледа поново релевантан за римокатолички свет. Поставља се питање због чега?
Ако се помно погледа годишњица „владике Полоцког“, постаје јасно да у одавању почасти „хероју“ има врло мало религије, хришћанства, али много политике, укључујући и ону русофобоског карактера. У ствари, политичка компонента у случају Кунцевич је доминирала од самог почетка.
ЈОСАФАТ КУНЦЕВИЧ – АНТИСВЕТИТЕЉ
„Блаженим“ у поводом 20. годишњице његове смрти, 1643. године прогласио га је папа Урбан VIII – покретач уништења православља од стране власти Речи Посполите (тј. Пољско-литванске заједнице), осветник „Кунцевича“ ; Пије IX прогласио га је за свеца 1867, без позивања на датуме, али само из жеље да се „освети” Русији за пораз пољског устанка 1863-64. „Јосафат Кунцевич“ је једно од знамења пољског устанка, чији су учесници тврдили да су „Московљани убице светог Јосафата“.
Потичући из православне породице обућара (касније ће измислити да је од трговаца, па чак и од племића), Јан/Иван Кунчица, постао је унијатски монах, узевши име Јосафат, при чему је исправио и своје презиме тако да делује да има племићко порекло. Реформација је још увек трајала у Европи. Смутно време се завршавало у Русији. Ништа се још није замрзнуло. Кунцевич је био прожет и обузет идејом „обнове јединства Западне и Источне Цркве под папиним вођством“. У Виљнусу је Кунцевич завео многе нестабилне људе, због чега је у народу добио надимак „ловац на душе“, очигледно да је био лопов који граби душе. Подсетимо се да су из Москве многи побегли од смутног времена у православну Литванију, а не у римокатоличку Пољску.
Знамо житија светих. Наши светитељи, сви су различити, нису слични, али су се сваки, у овом или оном својству, трудили да подражавју Христа, укључујући и љубав.
КУНЦЕВИЧ МАЗОХИСТА У УНИЈАТСКОЈ МАНТИЈИ
Али о Кунцевичевој љубави не сазнајемо ништа од његових савременика. Велики литвански канцелар Лев Сапега био је огорчен на њега: „Поступком Ваше милости управљају више амбиција и сопствена нетрпељивост него братска љубав…“. Или: „Ваши поступци потичу више из сујете и приватне мржње него из љубави према ближњем…“. Најближи Кунцевичев помоћник Емануил Кантакузен, који је својевремено побегао у Литванију из Москве заједно са лажним патријархом Игњатијем, а после смрти Лажног Дмитрија I, сведочио је пред папском комисијом: „Њему (Кунцевичу) су шизматици били одвратан и он их је хапсио и затварао, посебно тврдоглаве свештенике, а и ја сам једном, по његовом наређењу, затворио једног расколничког свештеника кога сам пронашао на витебској пијаци, седео је у затвору два дана, док није, према жељи многих угледних људи и мештана ослобођен. Слао је световне људе на суд, како у дворски, тако и у грађански, затим у земаљске и градске, оптужујући их да штете цркви и да су побуњеници.“
Да појаснимо: овде су „шизма“, „шизматици“ (расколници) синоними за „православље“, „православне“, као код Пољака 19. века, тако су називани и Москаљи у Витебску у 17. веку.
Кунцевич је постигао свој циљ не убеђивањем, већ клевећући, а волео је да се тужака. Свађа. Како је ово необично за духовног човека. Читамо о „поступцима“ парничара и отпадника Кунцевича у притужби против њега Сејму. „Господар Полоцка (Кунцевич), да би изнервирао тамошње мештане, наредио је да се хришћанска тела мртвих, недавно сахрањена у близини цркве, ископају и баце да их пси прогутају, као стрвине. Бацање лешева псима је обичај из паганских времена, тако су, заправо, неки древни јунаци могли да раде са телима својих крвних непријатеља. Кунцевич је третирао православни народ као жестоке непријатеље. Народ је, што није изненађујуће, узвратио.
МАГИЉЕВСКИ УСТАНАК 1618. ПРОТИВ КУНЦЕВИЧА
Године 1618, имајући писмо од краља Сигисмунда III да ће цркве и манастири Полоцке епархије бити преведени у унију, Кунцевич је одлучио да практично заузме „своје“ и изазвао је крвави погром православних у Магиљеву. Догађај је ушао у историју са нетачним називом „Магиљевски устанак 1618. У црквеној „Историји“, аутора И. А. Чистовича читамо како су мештани, сазнавши да се Кунцевич приближава Могилеву, „звонили звоном са градске скупштине, подигли узбуну и закључали градске капије, а становници са оружјем стављени су на бедеми око града… затим су пошли у сусрет Јосафату, наоружани као против непријатеља и, проклињући га, уз велики вапај забранили су улазак у Магиљев, претећи да ће га убити.“ Кунцевич се повукао. Али он није отишао у Полоцк, отишао је у Варшаву да се пожали краљу. Државни интереси Сигисмунда и приватни интереси Кунцевича су се поклопили. Краљевски суд осудио је двадесет коловођа, укључујући и градске оце, на смрт, а они су убијени на вратима града. Граду је изречена новчана казна, заправо контрибуција. Све цркве и манастири Магиљева, сва њихова имовина са приходима дате су Кунцевичу. Народ је опљачкан, застрашиван и понижаван.
„Господару Полоцка” се то допало. Испоставило се да је уништавање православља профитабилан посао у Пољско-литванској заједници. Важно је напоменути да је одлука краљевског суда изричито предвиђала да репресије у Могиљеву нису биле верске, већ државно питање („то је нешто друго“). Баш као и сада у бившој Украјинској ССР са оснивањем ПЦУ – Православне цркве Украјине.
Кунцевич је својим методама разбеснео одговорне. Лев Сапега је писао да Кунцевичеви поступци „постају узрок и повод за оне опасне варнице које нам свима прете општим или тешким пожаром“. Изгледа да је предвидео козачке устанке и рат Богдана Хмељницког четврт века касније, а можда је предвидео и распарчавање Пољске крајем 18. века, скоро 200 година након усвајања злосрећне Брестске уније, у чијем стварању је и сам имао удео.
Кунцевичев фанатизам и његова невероватна мржња према православнима, до 1623. су већ прилично уплашили Сејм, који је, у страху од устанка Запорошких козака, почетком године донео одлуку „да поништи све несугласице око грчке вере“. До тада је Кунцевич већ заузео скоро све цркве и манастире епархије. А пошто народ упорно није ишао у његове цркве, он их је све запечатио и закључао. Народ је себи закупљивао „светилишта“ за богослужење – колибе ван града. У Витебску су биле две такве колибе.
Ни Сејм ни Сапега над Кунцевичем нису имали власт. Имао је покровитељство папе и краља. Али главно је било то што је искрено веровао да је у праву, присиавајући народ, терао им је страх у кости и тукао крвавим бичем.
Још као архимандрит, пошто је са унијатским митрополитом 1614. стигао у Кијев, потпуно руски, православни град, Кунцевич је покушао да преведе монахе Печерског манастира у унију. Чим је почео да говори, људи су скочили и претукли га. Међутим, нешто касније поново одјурио у Кијев, говорећи свом сараднику, без страха од смрти: „Пре ћемо доспети на небо“. Он је фанатично веровао у исправност свог демонског посла.
Према језуитским класицима: циљ оправдава средства. Крвава средства. У том смислу он је заиста „херој“, чак и „трагични херој“, али никако хришћански светац. Лако се може упоредити са јунацима митова, али не и са свецима.
СМРТ КУНЦЕВИЧА У КИЈЕВУ
У античком епу (према Хомеру), светећи Патроклову смрт, Ахил је заклао 12 тројанских заробљеника и бацио их у гроб свог пријатеља. Извршио је приношење крвне жртве. Врло слично је поступио и краљ Сигмунд на подстицај папе, осветивши се православнима за смрт Кунцевича. Надмашили су чак и херојске пагане! Патрокло је, запамтите, умро у стању помаме, пењући се на зид Троје изнова и изнова пркосећи вишој вољи и, коначно, вишом вољом је убијен. Кунцевич је с времена на време, као прави демон, провоцирао народ. Суд ће тада доказати да су градске власти против њега организовале заверу да га убију. Ипак, ништа од овога није доказано. Шта се десило? Дошло је до класичног руског устанка. Као искра је полсужило то што је 12. новембра 1623. Кунцевич, желећи да омете недељну литургију православних у једној колиби, наредио да се ухапси свештеник Иља Воскресенски. Људи племенитог срца су се одазвали на узбуну, али се, као и обично, подигло и „дно“, желећи да пљачка у палати. Кунцевич је растрган на комаде, његов леш је оскрнављен и потопљен на велику дубину реке, а палата је опљачкана. Да би осветили Кинцевича убиули су деветнаест људи, а још много десетина, осуђених на смрт, успело је да побегне, укључујући пет свештеника. Историја ћути колико их је после ухваћено, докумената просто о томе нема.
Сумњиве „нетрулежне мошти“ Кунцевича биле су предмет обожавања унијата све док се нису распале, а потом су их сахранили у Ватикану.
Кунцевич и његова „борба за јединство“ постали су актуелни за светске закулисне играче у светлу намере папе Франциска и константинопољског патријарха Вартоломеја да „обнове јединство Цркве“, уз паралелну имплементацију ЛГБТ агенде.
Много је урађено. Конкретно, Вартоломеј је у Украјини изазвао још један црквени раскол и створио ПЦУ – лажну, симулакар, холограм православља, структуру која је потенцијално „пристала на све“, укључујући јединство са унијатима, која се састоји од потомака оних које је Кунцевич укротио крвавим бичем.
Аутор: Јуриј Карпов
С руског превео Зоран Милошевић – https://www.stoletie.ru/slavyanskoe_pole/dushehvat_644.htm
Опрема текста „Наука и култура“
Извор: Наука и култура
