Како живети за време рата?
„Како живети за време рата?“ – савети светог Инокентија Херсонског
Тешко време. Осим што се навикавамо, умор се такође постепено акумулира. Не остављамо наду да ће се све ускоро завршити, али, авај, наше искуство говори другачије.
Чак и најгора ситуација увек може донети нешто позитивно. Очигледно је да ова позитива не лежи на површини, већ се добија трудом и зависи не од спољашњих околности, већ од нашег унутрашњег расположења. Пронаћи бар нешто добро у низу искушења је веома тешко, али постоје људи чије искуство вреди послушати. Један од ових дивних светитеља је и Свети Инокентије Херсонски, чији празник Православна Црква прославља 7. јуна.
Његово име је многима од нас добро познато, само ретки знају да је он, са својом паством и свештенством, морао да преживи поморску блокаду и бомбардовање Одесе током Кримског рата. Све је почело чињеницом да се 1854. године на обали катедралног града Светог Инокентија појавила комбинована англо-француска ескадрила. У својој речи изговореној овом приликом, он скреће пажњу слушаоца на Христа. Овде је, изгледа, очигледна радња, али погледајте како то ради светац.
Кукавица се одмах збуни, а све зато што нема ослонца у себи.
У овако тешкој ситуацији, чак и у храму је тешко размишљати о Богу, све наше мисли прогутају надолазеће туге. Међутим, они догађаји који нас доводе у омамљеност истовремено су и тренутак проналажења недостајуће основе. Ако желите да се утешите, да нађете наду, онда обратите пажњу на охрабрујуће речи Христове: „Нека се не узнемирује срце ваше: верујте у Бога и верујте у Мене… охрабрите се: Ја ћу победити свет!“ (Јован 14:1; 16:33)
Не стиди се, него чврсто веруј у Бога и у Спаситеља свога, веруј и покажи веру своју по осећањима и делима, тада ће се страх и срамота сами од себе удаљити од тебе, јер ће се у теби открити сила Свевишњега. , и помоћ Господња ће се видети на теби. Свемогући Отац неће оставити свог љубљеног Сина ни сада, као што Га није оставио ни на Голготи: и Син љубећи неће оставити нас, који верујемо у име Његово.
Испитивања су одсекла од нас нечисте и безбожне идоле којима смо се клањали. Свако има своје идоле: некоме су то компјутерске игрице или друштвене мреже, некоме порнографија, некоме укусна храна, алкохол, блаженство, лењост итд. Не волимо да се ограничавамо, да „стежемо каиш“, али у тужним, тешким условима то морамо да чинимо. То је као са постом – изузетно је тешко добровољно преузети чак и само ограничења у исхрани, али ако сви хришћани у околини посте, ако црквена повеља то обавезује, онда је лакше. Лаке и приступачне промене могу бити само на горе, али свака позитивна и квалитативна промена је увек болна.
У условима када смо инертни у питањима духовног живота, туга је управо катализатор који помаже да се крене ка стицању блага, недоступног било каквом уништењу: „Може бити у то време када се наш плотски човек подвргне лишавању и страдању да ће оживети унутрашњи, ми васкрсавамо Духом, почињемо нови живот по Богу и престаћемо да се убијамо крајњом страшћу за временско и плотско – својим словом подстиче нас на дејство владика.
Англо-француска флота је на Велику суботу отворила бомбардовање одеске луке, баш у тренутку када је у храмовима обављен обред изношења Плаштанице. Свети Инокентије је у томе видео промисаоно дејство Божије, дајући наду у наизглед безизлазној ситуацији. Страхови и искуства Одесана тог времена данас су нам врло јасни, а у тако тешкој ситуацији, Владика каже да је рат бледа сенка пакла, и ако хришћанин који стоји код Гроба Светог не треба да се плаши пакла. , онда бомбардовање није разлог за суморну срамоту и малодушност .
Узимајући у обзир ову идеју, можемо рећи да нас Господ у свакој тешкој и жалосној ситуацији „очврсне“ од паклених мука, да нас њихов зјапећи понор не уплаши и не прогута, да би, наишли на ослонац у Богу овде на земљу, га не губимо и после смрти. Са изреченим се лако може сложити само ако се упутства светог Инокентија не прихватају умом, већ срцем. Када не савладају само страх или збуњеност, већ бол од гледања околног уништења, од невоља, од губитка најмилијих, биће изузетно тешко не очврснути. Али ипак треба да запамтите да мржња није само ћорсокак, већ пут самоуништења. Биће тешко у сваком случају, бол ће болети, духовне ране се неће потпуно зацелити овде на земљи, али вера, сусрет са Богом дају не само наду, већ уверење да ће патња престати, дати снагу да се иде даље, ствара и помаже другима.
Утехе је већ много, али Господ ће дати не само њу. Он лечи. Остаје само да се учини тако тежак, али тако неопходан корак ка Њему. „Не бојте се, љубљени, таквог самопожртвовања и сејања духовних висина“, узвикује свети Инокентије пред Одесанима приликом најезде непријатељске флоте, „у овоме нико ништа неће изгубити, а свако може добити. Јер када се, презревши све земаљско, свом снагом душе ухватимо за живот вечни, тада ће се Господ, видећи нашу веру и љубав, сам побринути за нас и наш привремени живот.
Протојереј Владимир Долгих
Извор: Православље живот вечни
