Како су Срби у Срђевићима избегли покољ од стране комшија усташа
Сви смо гледали филм “Нож“ који је Вук Драшковић написао по истинитом догађају – покољу целокупног српског села Придворица на Божић 1942. И књига и филм су добри. Свакако треба неговати сећање на све наше жртве.
Но, иако то не треба остављати, ваљало би радити много више. Нарочито фали популаризација тотално непознатих у народу супротних случајева – када су готово цела села својим здравим разумом и храброшћу махом избегла исту судбину Придворичана. Једно од њих је село Срђевићи код Гацка, махом насељено потомцима хајдучког харамбаше Стојана Ковачевића кога видите доле на слици. У своје време је био страх и трепет за Турке, а такви су му били и потомци.
Срби у Срђевићима су за комшије имали село Фазлагића кулу, злогласно по својим зверствима над Србима Херцеговине. Но, за разлику од Придворичана и Пребиловчана, они су у брду изнад села имали наоружану четничку групу Јакова Бјелице која се посвађала са комунистима, јер се није слагала са тиме да партизани иду којекуда и кољу четнике, домаћине и краљеве официре док њихова села угрожава усташка кама. Августа 1941. Срђевићи су опкољени од неколико стотина до зуба наоружаних усташа. Стицајем околности, у то време се у селу налазило само шест бораца из планине и тројица наоружаних сељана (укључујући и самог команданта групе Бјелицу).
Усташе су их позвале на преговоре, да предају оружје, јер им се, наводно, ништа лоше неће десити. Срђевићани нису у то поверовали. Цео народ је јурнуо у козје стазе изнад села (и жене и деца и стари) док су малобројни борци штитили одступање. Усташе су их тукле митраљезима и топовима. Погинуло је 28 људи, махом жена, старих и деце који су нешто спорији били у том хаосу, али је највећи део села (од предратних 300 људи) преживео. Сви борци су погинули такође. Одржали су реч да ће живот дати за народ. Саво Скоко у књизи “Покољи херцеговачких Срба“ интервјуише сведока тог догађаја:
“Призор драматичан, попут масовног спектакла у ратним филмовима – читаве породице, мушко и женско, старо и младо, са ђецом у наручју и малим завежљајима у рукама, крећу се од својих кућа средином села у правцу мјеста замишљеног пробоја, гђе се већ зачела борба. Усташка милиција гађа рафалима и пушчаном паљбом по овој голорукој колони од две три стотине чељади, која срља, пада и устаје настављајући кретање брисаним простором, јер се нема гђе заклонити. Од Гацка пристижу домобранске колоне пољем, уз дејство топова чија се грмљавина мијеша са лелеком жена и вриском нејачи у паклену ратну симфонију. . .“.
Нешто касније ће страдати Придворица из добро познатог “Ножа“. Свих 180 мештана побијено! Село је било успавано, јер су младићи који су могли носити пушку већ неко време крстарили далеко од свог села у партизанским јединицама, замлаћујући се кидисањем на четнике и Италијане. Када су се вратили у своје село на челу са Ђуром Гојковићем чак 3 месеца након покоља (!) затекли су преклано село до задње особе.
И колико је таквих од ђаволске Брозове партије умртвљених села било не само по Херцеговини, већ и Козари, Кордуну, Банији, Славонији, Лици? Много и многа су страдала. Негде, партизани не само да су продавали маглу народу и лажна обећања, већ када би усташе запуцале на њих пред селом – нису бранили народ од усташа, већ су бежали главом без обзира, остављајући народ усташама на ками. Понегде су неки обични партизански борци видели о чему се ради, па је Броз слао Ранковића да им лупа пацке како су затуцани, јер “не виде величину светске револуције због провинцијализма и десних скретања!“.
Срђевићи и уопште четнички делови Босне и Далмације који су били још боље организовани су доказ како Срби ефикасно ратују и бране праг дома онда када нису подложни брозомори. Како Срби не кукају, не драме и не лелечу све док им Броз није подметнуо “нову психологију“. Попишимо све наше жртве и Придворице, али никако не заборавимо на све српске Срђевиће из Другог светског рата. И не заборавимо да нас је Броз сахрањивао заједно са Павелићем, ја бих рекао и више зато што је Павелић макар био искрен у мржњи према Србима, па смо га одмах прокљувили. Начинимо нови корак у овом смеру за наше добро.
Аутор: проф. др Марко Пејковић
