Kako su Rusi sve upropastili

Među mojim pariskim susedima ima mnogo poznatih i veoma interesantnih ljudi. Jedan vajar, jedna scenaristkinja, prevodilac sa engleskog i kineskog, nekoliko umetnika, uspešna poslovna žena sa suprugom, televizijska novinarka, jedna dizajnerka, jedna malo poznata dečja književnica, jedna svetski poznata modna kreatorka, dve veoma čuvene glumice.

Jedna od njih, u veoma poodmaklim godinama, odavno je nestala iz vidokruga javnosti, i ne tako davno, posle jedne glupe epizode, iz mog ličnog vidnog polja. Posvađao nas je Veliki otadžbinski rat.

U mojoj ludoj praksi, ovo je prvi put da sam bila smrtno uvređena zbog rata.

Bila je to veoma dobra glumica i lepa žena. Sa stilom i ukusom. Sa literarnim sposobnostima i talentom za uređenje enterijera. Glumila je, družila se i igrala na sceni „Komedi Francez“ sa najvećima. Njeni partneri bili su Žan Gaben i Lino Ventura. Žak Prever joj je posvetio divnu rimovanu (!) pesmu koju je znala napamet i recitovala sa svim mogućim bleskom lirizma i samoironije.

Imala je veoma poznatog brata i znamenitog muža. I jedan i drugi su je ozbiljno i nepopravljivo uvredili, i obojicu je ozbiljno pročešljala u svojoj autobiografiji, koju nikad nije odlučila da objavi, ali mi je dala da je pročitam, na časnu reč da ne otkrivam ono što je opisano.

Pored te autobiografije, napisala je i objavila nekoliko romana, od kojih su dva čak dobila veoma pristojne nagrade, a jedan su, štaviše, snimili popularni glumci i postigao je izvestan uspeh.

Romani nisu bili loši, ali, kako se kaže, nisu za svakoga: tipične ženske melodrame, napisane ne baš briljantnim stilom.

Dugo smo komunicirale na izuzetno prijatan i produktivan način: napisala je novi roman i nadala se ozbiljnoj filmskoj adaptaciji (prošlo je mnogo godina od njenog poslednjeg uspeha, a nedostajala joj je ne toliko slava koliko posao. Bilo koja osoba aktivna u ovoj oblasti razumeće to stanje uma bez daljeg objašnjavanja).

Roman mi je dat na prijateljsko čitanje, sa molbom da ukažem na moguće mane. A opisani događaji počinju tokom Drugog svetskog rata i tragično se „melodramatizuju” pedesetih godina. Uopšte, u ovom njenom poslednjem delu bio je toliko primetan višak melodrame da sam osetila krajnju neprijatnost od stepena apsurda, koji je meni lično izgledao očigledan. Plašila sam se da ću se nekako nespretno izbrbljati i uvrediti veoma sumnjičavu autorku.

Odala me je opaska o „preterano intenzivnoj strasti“. Tamo se junakinja, koja je izgubila roditelje u koncentracionim logorima i bila usvojena od porodice bogatih Francuza, zaljubila u nepoznatog mladića koji je takođe izgubio svoje najbliže. Istovremeno, ona saznaje strašnu istinu o svima odjednom: ne sećam se više ko je izdao i predao Nemcima njene roditelje, ali se sigurno sećam da se ispostavlja da je mladić njen brat. Ona beži u planine i tamo umire u oluji, sa grmljavinom i munjama, a mladić juri za njom i onda silazi, noseći beživotno telo u naručju, ne znajući da joj je brat. I tada su uspeli ne samo da se stope u strastvenom poljupcu, već i da obezbede veoma otvorenu scenu za budući scenario…

Moj nekontrolisani smisao za glupi humor, koji mi uvek smeta u životu, u ovoj situaciji je odmah prizvao u sećanje čuvenu epizodu iz sovjetskog filma, kad, znate, „…odbacujući poslednju odeću…“ Zato sam sebi dozvolila da predložim da glumica donekle ublaži tragediju, ostavljajući heroinu da živi, ili bar da umre nekako mirnije, bez oluje, bez munja i bez brata koji vuče njeno beživotno telo.

Glumica se kraljevski povukla na naslon fotelje, a oči su joj postale olovne. Nakon pauze, u najboljim scenskim tradicijama „Komedi Francez“, stisnula je svoje negovane prste sa mnogo prstenja u nivou grudi i pitala – šta ja, „u mojim godinama i sa mojom istorijom“, mogu da znam o tragediji Drugog svetskog rata.

Nije mi zasmetalo to o godinama (imala sam nešto više od četrdeset), ali „moja istorija“ je izazvala prirodnu radoznalost: o kakvoj istoriji je reč?

Ono što sam čula odmah posle ovoga, sa usana obrazovane spisateljice koja je znala napamet nebrojene klasike, igrane ili viđene na najprestižnijim pozornicama, pogodilo me je mnogo više od svih mutljavina koje sam o svojoj zemlji slušala tokom skoro trideset godina mog boravka u Francuskoj (poređenja radi: bilo je slučajeva kad su me pitali da li je Moskva na Kavkazu, ili zašto se u Rusiji životinje lutalice smeštaju u posebne „logore“ da bi se izbegle strašne epidemije…)

„Vi Rusi ne možete da razumete šta je prava tragedija“, rekla je glumica, a ja sam zamrla u iščekivanju. – Vi niste toliko patili u tom ratu. Vi ne znate kako je živeti u strahu kad je pola vaše zemlje okupirano od strane Nemaca. Kad ostanete bez ulja nedeljama. Kad založite svoj sat. Kad ne možete da odete u Pariz, da posetite roditelje, jer nemate propusnicu, a u Parizu su Nemci… A da znate šta smo mi preživeli, ne biste sebi dozvolili da zamerite mom romanu `preterani tragizam`. Prosto, vi ste premalo stradali od tog rata…“

Sećam se da sam je neko vreme ćutke posmatrala, ne znajući šta da radim. Nikako nisam mogla da poverujem da je ozbiljna. Ranije nisam imala utisak da je u njenom poznavanju opšteg plana sve bilo tako zapušteno.

Grozničavo sam se borila sa iskušenjem da je osramotim istinom, krajičkom uha slušajući opomene svoje razdražene intuicije da se smilujem nesrećnoj starici.

Pa ipak, moje štetne navike učinile su svoje.

Pitala sam je da li je čula za opsadu Lenjingrada, za Kursku bitku i za Staljingrad. Čula je samo poslednje ime, i to u pomalo neočekivanom kontekstu:

– Čini mi se da su vas Amerikanci tamo oslobodili?

Nisam trebala da nastavim, ali sam je ipak pitala da li zna koliko je Rusa poginulo u Drugom svetskom ratu. Nije znala. Navela sam poznati broj. Ona je slegnula ramenima i rekla:

„Ali ti ljudi su poginuli u represijama i u logorima, rat s tim nije imao nikakve veze!“

Tu sam počela da gubim strpljenje i dozvolila sam sebi grubo pitanje: gde je studirala istoriju i ko ju je učio.

Glumičine oči su se iz olovnih pretvorile u čelične, a pomračio se i glas. Priznala je da uopšte nije studirala. Nigde. Tako se desilo. U vreme kad je ulazila u struku, nisu posebno tražili diplome. Dakle, sve njene ideje su njene, akumulirane uz životno iskustvo, tu i tamo. I ako se nigde ne uči istorija, već se „ideje“ sakupljaju kao na pašnjaku, slučajno i na sreću, onda ispadne ovako, živahno i slobodno.

Uglavnom, ja sam joj još nešto pričala, već dobro shvatajući da se takva praznina ne može popuniti i da se ponor ne može začepiti jednim razgovorom, a ona me je nepoverljivo slušala, s vremena na vreme odajući razdraženost ljutitim pogledima koji su se probijali kroz profesionalni sjaj.

Rastali smo se uz sledeću frazu:

– Mon Die, kako vi Rusi volite da sve upropastite svojom ogromnošću! Svojim beskrajnim stepama i beskrajnim tragedijama! Kad vas slušam, vi uvek imate više svega – žrtava, teritorija i užasa po glavi stanovnika. I drugi su patili! Samo su patili drugačije…

Kad se slučajno setim ove priče, najpre mi se vrati njeno priznanje da je uvek sa zadovoljstvom čitala i igrala Rasina, ali bez mnogo emocija, a da je nad Dostojevskim jecala dok joj nije pukla aorta, sanjajući da igra u barem nečemu što je on napisao.

Mislim da su je, ipak, Rusi i ovde zeznuli: Rasin klasično elegantno dotiče želudac, a Dostojevski probija skroz, do utrobe.

Autor: Elena Kondratjeva Salgero

Preveo: Želidrag Nikčević – Vzglяd

Hvala na poverenju! Molimo vas podelite, širite istinu!