Како су правили границе између србских земаља
„Да је којим случајем…“
На сајту „РТ Балкан“, 14. септембра ове године,текстом Цртање републичких граница у СФРЈ : Како су Срби изгубили излаз на море (https://rt.rs/srbija-i-balkan/49877-avnoj-komunisti-granica-jugoslavija-srbija/), Јелена Чалија представила нам је понешто од онога што о томе знају Александар Раковић, историчар, и академик Коста Чавошки, правни теоретичар.
А ми, непосвећени, у незнању шта би било „да је којим случајем…“ било, могли смо, између осталог, сазнати да су „границе република Социјалистичке Федеративне Републике Југославије“ исцртане током обрачуна са „великосрпским национализмом“, да је „једини критеријум био антисрпски, да… здроби српски народ, подели га и одвоји од његових природних граница које сежу до Јадранског мора“, да су „различите федералне јединице узете у границама у којима су биле у различитим историјским тренуцима у распону од преко 60 година: од 1878. до 1939. године“…
Добро, није томе крива баш СФРЈ (код Јелене, соцфереју у пуном називу), она је „своје“ границе наследила од своје претходнице – Федеративне Народне Републике Југославије којој их је „дала штафетират“ Демократска Федеративна Југославија чијим одлукама (односно оних који су у њено име одлучивали) Србији „нису признати резултати ослободилачких ратова… од 1912. до 1918. године“.
Именовани зналци нису назначене ставове образлагали сматрајући, ваљда, довољним оно што као „два сведока“ већ изјавише „у записник“:
– да су комунисти после рата „почели да цртају границе“ зарад обрачуна „са великосрпским национализмом“;
– да се граница премештена 1918. „из Шапца на Алпе и по међународном праву… третира као проширење граница Србије“;
– да је „на Париској мировној конференцији Србија била учесник, а не Краљевина СХС“;
– да је „југословенска државност, уствари, наставак српске државности“…
Тако они, а ми – да кренемо „са репа“:
– Да ли наставак или не, питање је како за кога – за Србе јесте, али за „оне друге“ баш и није, они се могу правдати (и правдају се!) сопственом „истином“ најпрепознатљивијом по изјави римокатоличког попа Антона Корошца, накратко потпредседника, председника или министра у краљевским владама, да су Хрвати и Словенци „добили од Срба златног коња, а вратиће им ислужену рагу“, изјави коју је брозовски идеолог Едвард Кардељ (Едуардо Кардели) превео на братствено-јединствену паролу о Југославији као успутној станици за „несрпске републике“;
– Не би ли одговор на потпитање ко учесник, а ко не, био тачан – да ли већ непостојећа Краљевина Србија или новостворено Краљевство СХС (Држава СХС на париској Мировној конференцији, а Краљевина СХС тек од средине јула 1920!) –, ваља знати да је 1. децембра 1918. године, делегација Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба предала адресу србском регенту Александру Карађорђевићу (1888-1934) о уједињењу државе Словенаца, Хрвата и Срба са Србијом и Црном Гором, те да је регент Александар својом беседом ставио круну „на оно што су најбољи синови наше крви… с обе стране Дунава, Саве и Драве“ почели припремати још у време кнеза Александра Карађорђевића, сина Карађорђевог, а деде регентовог. Мада то није изричито поменуто, подразумевало се да закључак о уједињењу није прихваћен само у име већ уједињених краљевина Црне Горе и предратне Србије, него и у име Срема, Баната, Бачке и Барање, србских области које су Краљевини Србији прикључене неколико дана раније на народним скупштинама у Руми и Новом Саду и које су од тог тренутка сматране саставним делом њене јединствене територије.
Са стварањем прве владе у новом Краљевству СХС, како је та творевина названа, као да се није журило. Најпре, састав нове владе зависио је од спремности политичких групација на попуштање и сарадњу, а затим, што је било још важније, регент Александар није био расположен да на њеном челу види превасходно србски оријентисаног Николу Пашића. Коначно, 20. децембра 1918. године, прву владу Краљевства СХС саставио је Стојан Протић, Пашићев близак сарадник, а Пашић је потиснут са домаће политичке сцене и постављен за „првог делегата на Конференцији мира“ у Паризу.
Поред Пашића, у делегацију су увршћени: Хрват др Анте Трумбић, министар иностраних послова новога Краљевства, Србин др Миленко Веснић, краљевски посланик у Паризу, Словенац др Иван Жолгер, бивши професор државног права и аустријски министар без портфеља двеју последњих година управо окончаног рата. Одређени су да на Конференцији учествују, са подједнаким правима, Србин Матеја Бошковић, краљевски посланик у пензији, Хрват др Јосип Смодлака и Словенац Отокар Рибарж, обојица адвокати и бивши народни посланици у аустријском парламенту. За генералне секретаре именовани су Словенац Богумил Вошњак и Србин Јован Марковић. Нешто касније, у Делегацију су укључени Андрија Радовић, црногорски политичар и оснивач Одбора за уједињење Црне Горе са Србијом, и Нинко Перић, лични секретар Пашићев.
Види се из датог списка да су Хрвати и Словенци постали у новој држави врло респективни партнери – србска страна држала се према „западној браћи“ крајње толерантно, чак снисходљиво, толико да је у мировну делегацију Краљевства СХС (у Паризу званог Држава СХС!), а не Краљевине Србије (како нас то Раковић и Чавошки убеђују да је било), супротно правилима Конференције укључен један аустријски министар из ратног времена! Било је то сасвим довољно да се ауторитет целе делегације на Конференцији сроза пред Савезницима и, нарочито, потцени србски допринос савезничкој победи у управо окончаном рату;
– Да ли Шабац или Алпи, питање је сад – нечим што се именује као међународно право да се не бавимо –, али се мора признати да многима, чак и истори чарима од каријере (размештеним по академијама, универзитетима и институтима), није „у знању“ да је Краљевина Србија ушла у Краљевство СХС са територијама обухваћеним „на западу реком Дравом до Осека-жељ. пругом Осек-Шамац-цела Босна и Херцеговина и Далмација до рта Планке“ (Плоче, на тридесетак километара западно од Спљета – ИП), западном граничном линијом успостављеном у складу с одредбама Уговора о примирју између српске и маџарске војске од 31. октобра/13. новембра 1918. године и Војне конвенције која регулише услове примене на Угарску примирја закљученог између Савезника и Аустроугарске, које су потписали француски генерал Пол-Проспер Анри, србски војвода Живојин Мишић и маџарски министар војни Бела Линдер.
Помињу ли се Алпи –, кад је србска војска крајем 1918. ушла у Корушку, њен останак тамо условљен је одлуком најутицајнијих савезничких политичара да се у Корушкој формирају две зоне, те да се у једној од њих 1920. године организује плебисцит о будућности територије коју је запосела србска војска. Уколико би се на плебисциту већина тамошњег становништва изјаснила за прикључење Краљевству СХС, онда би у Краљевство СХС ушла и она друга зона; у супротном, обе зоне прикључиле би се Аустрији. Време од краја рата до плебисцита србска страна провела је „вртећи прсте“, док су Немци у те зоне постепено насељавали своје грађане из других крајева Аустрије. Кад је дошло време за плебисит, у обема зонама већ је била остварена немачка већина и она је плебисцитарно одлучила да се запоседнути крајеви прикључе Аустрији, те да се србска војска мора отуда повући).
– Да ли су за све криви једино комунисти – не би се баш могло рећи јер је и србски регент Александар примајући Адресу Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба о уједињењу Државе СХС са Србијом и Црном Гором и проглашујући стварање Краљевства СХС, у превеликој наивности и више бринући за национални опстанак Хрвата и Словенаца, оних који су нову Државу сматрали привременим прибежиштем, него за србски етнички простор и србске националне границе, пропустио да саопшти са којом територијом Краљевина Србија улази у ту нову Државу. А та територија (осим оне предратне) била је јасно одређена Војном конвенцијом која регулише услове примене на Угарску примирја закљученог између Савезника и Аустро-Угарске: Банат, Бачка и Барања, Срем до линије Осек – Чепин – Ђаково – Шамац, цела Босна и Херцеговина и Далмација, до рта Планка, или Плоче, на око 35 километара ваздушне удаљености од Спљета, западно – пространство, дакле, које су и Скупштина которска, и народна већа бањалучко, босанскохерцеговачко и далматинско (од њих су званичној историји у Срба познатија шпанска села) својим одлукама прикључивала Краљевини Србији. На тај начин, он је србском народу наменио трагичну судбину. Препустио га је, заправо, геноцидним радњама оних који су се на једном историјском раскршћу определили за Југославију јер се друкчије није могло. Срби ту трагичну грешку плаћају и данас, сто и више година касније.
И плаћаће је још дуго, све док се званична историјска наука у Срба не досети да ствари и појаве назива својим именом.
Својим именом, дакако, како се не би десило, на пример, да и Председник Србије (не зна се да ли га је ико назвао србским Председником јер Србији није допуштено да „уђе“ у придев), не би ли се допао да л’ Турцима, да л’ тамошњим наводним Бошњацима, да л’ европској фашикратији, пре дан-два Рашку Област назове Санџак, речју коју су Турци давно избацили из административне употребе.
Браћо Срби, кад се већ србска младеж учи своме језику, својој прошлости и своме „свему осталом“ из уџбеника које јој пишу србски непријатељи, сачувајте у себи бар мало „геополитичког“ страха, можда ћемо ускоро сазнати, из државних извора, да се прекодунавски део Државе Србије именује и као Делвидек.
Аутор: Илија Петровић, историчар