Како се третманом фреквенцијама 1933. год. успешно лечио рак – Прича о леку који је сакривен
Прича коју ћете овде прочитати открива колико је трагична судбина умних људи који измисле нешто епохално, што читавом човечанству доноси добробит и здравље. Али, интерес крупног капитала увек је на супротној страни.
Ројал Рејмонд Рајф је рођен 1888.године. Овај генијални научник и изумитељ био је веома широко образован, али и самоук. Његова радозналост је била изузетна, а генијалност и скромност, као последица потпуне оданости раду, наликовале су особинама које је имао и Никола Тесла. И његова судбина, као и судбина његових проналазака идентична је са оним што се догодило Тесли. Нажалост, објица су имала блиски сусрет са глобалним олигархимом којој су њихови проналасци могли да угрозе профит.
Рајф је развио технологију која се и данас користи у оптици, електроници, радиохемији, биохемији, балистици, авиотехници и медицини. Може се рећи да је Рајф родоначелник биоелектричне медицине. За живота је примио 14 награда и признања и почасни докторат Хајделберг Универзитета. Радио је за Зеисс оптику, сарађивао са америчком владом, са најугледнијим америчким научницима и лекарима,као и са неколико приватних добротвора који су га финансирали. Најзначајнији је био милионер Хенри Тимкин.
Знања из потпуно различитих области омогућила су му да их повезује па је налазио решења за многе проблеме које уско усмерени научници нису могли да реше. И не само то. Многе идеје је сам реализовао, јер је био и вешт конструктор. Тако је измислио и направио хетеродинамични ултраљубичасти микроскоп, микродисектор и микроманипулатор за потребе биологије, биохемије и медицине.
За време Првог светског рата Рајф је служио у морнарици САД. Имао је задатак да истражује рад у страним лабораторијама.
Вероватно да је Рајф идеје за своје касније истраживање нашао у неким од немачких лабораторија, мада се то у његовој биографији нигде не помиње. Немци су, познато је , у многим технологијама ишли далеко испред осталих држава. Након два светска рата ова изузетна нација потпуно је економски и национално разорена, а највећи умови као и научна достигнућа, кришом су пребачени у САД. То је основа на којој се развијала касније америчка савремана наука и техника, док је подељена Немачка држана под окупацијом и присмотром. Данас је јединствена, али и даље економски контролисана.
Нови Свет који је створила глобална банкарска олигархија под идеолошком капом римокатоличке цркве и који је од почетка планиран да се развија као империја добио је тако неопходан интелектуални капитал.
До 1929. године талентовани Рајф је завршио рад на тада највећем микроскопу за микроорганизме. Његов микроскоп је увећавао чак 17 000 пута, за разлику од тада коришћених који су увећавали 2000 пута. То је био огроман напредак па је Рајф био у стању да у својој лабораторији у Сан Дијегу види микроорганизме које до тада нико није видео. Рајф је наставио свој рад и до 1933. је склопио микроскоп који је имао увећање тада невероватних 60 000 пута. Назвао га је Универзални Микроскоп и био је састављен од 5.682 различитих делова. Све до 1980. овај микроскоп је био једини на коме се могло добити такво увећање. (Данас се увећава и до милион пута)
Да би микрорганизам био видљив под микроскопом он је морао да буде бојен анилином који је отрован. То би вирус тренутно убило тако да се он под микроскопом могао видети само мртав или мумифициран. Али, Рајф је овај проблем решио тако што је вирус бојио светлом и тако је успео да га види у свим његовим активностима. Тако је Рајф први почео да користи “резонантну светлосну технологију” за свој микроскоп.
Наиме, како се атоми у молекулу држе заједно захваљујући енергетској ковалентној вези, они имају сопствену електромагнетну осцилацију. Не постоје две врсте молекула који имају исту електромагнетну фреквенцију односно енергетску ознаку.
Рајф је брижљиво идентификовао индивидуалне спектроскопске карактеристике за сваки микроб користећи прорез као додатак спектроскопу. Онда је полако окретао блок кварцних призми да фокусира светло једне таласне дужине на микроорганизам који је разгледао. Ова таласна дужина би била изабрана јер је била резонантна са одређеном спектроскопски означеном осцилацијом микроба и имајући у виду утврђену чињеницу да сваки молекул осцилира сопственом различитом фреквенцијом.
Резонанца појачава светло на исти начин као када се два таласа у океану сједине и појачају своју снагу.
Вируси су тако бојени фреквенцијом светла као када се боје подешавају на телевизору. Рајф је осветлио микробе (обично вирусе или бактерије) са две различите таласне дужине истог ултраљубичастог светла фреквенцијом која је резонантна са спектралном ознаком микроба. Два таласа су произвела интерференцу када су се спојила. Ова интерференца је био трећи дужи талас који је пао на видљиви део електрогнетног спектрума.
Оно сто је до тада бло невидљио на светлу, изненада је постало видљивио у бљеску светла када би било изложено фреквенцијама боја које се одбијају са њихових сопствених различитих спектроскопских фреквенција. Тада је Рајф био једини човек на свету који је могао да види најсићушније и до тада невидљиве живе организме како се крећу насељавајући ткива.
Тако је 1932. открио вирус хуманог канцера. Видео га је живог, како у промењним околностима, након деловања канцерогених супстанци и он почиње да мења свој облик и тако трансформисан делује на нормалне ћелије претварајући их у канцерогене.
КАКО ЈЕ ОТКРИВЕН “BX”- ВИРУС КАНЦЕРА
Рајф је користио К-медијум (доктора А. Кендала)у намери да изолује вирус рака. Тако је 1932. добио узорак ткива за који се сумњало да је канцерозно, али почетна култура није могла да произведе вирус који је тражио и који је већ био уочио.
Како ни медијум ни микроскоп нису били сами за себе довољни да открију микро организам у филтеру, он је поновио претрагу са додатним третманом.
Десило се сасвим случајно да је претходно тестирао једну цев у оквиру тубуларног прстена напуњеног аргоном, који је био активиран електричном струјом коју је иначе користио како би бомбардовао електронима микроорганизме.
Догодило се да је канцерозна култура 24 сата остала у цеви напуњеној гасом аргоном и са уљученом струјом. Када је културу ставио под микроскоп уочио је да се њен изглед променио. Проучавао је разлоге тог феномена и тако уз неколико понављања
открио је у полупропусном филтеру (израђеном од ултрафиног порцелана) црвенкасто- пурпурне грануле у култури. Био је то “БX” вирус канцера који је он успео први да изолује и пречисти. Рајф и његов асистент су одмах наставили са радом да потврде откриће. Поновили су метод 104 пута узастопно и добили исти резулат.
Следило је још преко 20 000 неуспелих покушаја да трансформишу нормалне ћелије у ћелије рака. Коначно је успео. Онда је креирао успешно 400 тумора од исте културе. Све је документовао филмом, фотографијама и педантним белешкама. Овај вирус назвао је “Cryptocides primordiales”. Из бележака се види да је користио свој Универзални Микроскоп под углом преламања 12-3/10 степени, боје хемијског преламања (рефракције) – пурпурно црвене. Величина вируса је изузетно мала. Дужина је 1/15 микрона, ширина 1/20 микрона. Ни један обичан микроскоп тог времена, чак ни до1980. године није могао овај вирус да учини видљивим.
Али, Рајф је открио још нешто. Овају вирус је био плеоморфан. Тако је Рајф записао да се вирус канцера појављивао у четири облика и то су:
1.BX (карцином)
2.BY (сарком – већи од БX)
3.Монококоидне форме у миоцитима крви од преко 90% оболелих од канцера. Уколико су правилно обојене могу се видети на стандардном микроскопу.
- Критомице плеоморфне гљивице – идентичне морфолошки онима гроздастим и печуркастим.
Све ове форме могле су се, по Рајфу, преобратити у форму BX у периоду од 36 сати и могу у експерименталној животињи произвести типичан тумор са патологијом неопластичног ткива од кога се опет може изоловати БX микроорганизам. Комплетан процес је био поновљен преко 300 пута са идентичним позитивним резултатом.
Ројал Рајмонд Рајф је тако доказао постојање плеоморфизма, односно потврдио је налезе Пјера Бешама (Pierre Béchamp 1816-1908) који је први тврдио да постоје микроорганизми који у свом животном циклусу мењају облик. Прослављени Луј Пастер, који је од Бешама преузео многе идеје и приказао их као своје, овоме се жестоко супростављао. Тако је Пастер као велики заговорник вакцина (што су заговарали и језуити) постао светски познат, док је име Pierre Béchamp потпуно заборављено. Као и Рајфово. Ипак, Пастер није био у праву.
За Рајфове налазе заинтересовала се одмах др Вирџинија Ливингстон, која је касније постала позната по својим истраживањима и клиници канцера. Она се из Њу Џерсија чак и преселила у Сан Дијего где је била Рајфова лабораторија коју је често посећивала.
Данас се откриће вируса рака приписује управо њој, која је своја истраживања обелоданила 1948. Она је овај вирус преименовала у “Progenitor Cryptocides”, Рајфа у својим папирима никада није ни поменула.
Међу лекарима и научницима настала је тада расправа о томе да ли овај вирус мења облик или не. Како нису сви тада били у могућности да отпутују далеко у Сан Дијего (путнички авио сабраћај је тек почео да се развија) и сами се увере у овај феномен, тврдили су да вирус не постоји. Међу онима који су побијали Рајфов налаз био је и др Томас Ривс, тада веома утицајан члан Америчке Медицинске Асоцијације (АМА).
Сам Рајф није се много обазирао на расправу. Као и Никола Тесла, он је био тих научник потпуно одан послу и није уопште жудео за славом и новцем. Више му је стало да открије начин како да овај вирус уништи.
За то је употребио исти принцип као и да га учини видљивим – његову сопствену фреквенцију. Повећавајући јачину фреквенције на којој су природно осциловали ови микроби, Рајф ју је појачавао док се нису изобличили и распали од структурног стреса. Као када се јачина неког тона користити да би се разбила чаша. Молекули чаше већ осцилирају у складу са неким тоном. Пошто све друго има различите резонантне фреквенције, само једна усглашена са резонанцом чаше ако се довољно појача – разбиће је.
Рајф је назвао ову фреквенцију “смртоносна осцилујућа брзина” (Mortal Oscillatory Rate ili MOR). Она уопште није била штетна за околно ткиво.
Постоје буквално трилиони различитих фреквенција и свака врста и сваки молекул има своју карактеристичну. (Као и сваки број мобилног телефона).
Рајфу је тако било потребно много година и много сати непрекидног рада док није тачно дефинисо фреквенције које су биле специфичне за свако микроб који би изазивао неку болест. Тако је на истом принципу могао да разори вирусе херпеса, парализе, менингитиса, тетануса, инфлуенце и још многих других микроорганизама.
АМЕРИЧКИ ЛЕКАРИ СУ ОДАЛИ ПРИЗНАЊЕ РАЈФУ
Тада 44 најеминентнија лекара САД приредили су 20. новембра 1931. банкет за Рајфа и дали му почасну титулу доктора. Банкет је назван: “Крај свих болести”. Одржан је на имању доктора Милбенка Џонсона у Пасадени, који је био главни надзорник и покровитељ свих медицинских испитивања које је Рајф спроводио.
Универзитет Јужне Калифоније именовао је 1934. Специјални медицински истражовачки комитет да надгледа третман који је спроводио Рајф. Из болнице у Пасдени доведено је у његову лабораторију на третман фреквенцијама 16 пацијената у завршном стадијуму карцинома.
Овај Комитет је био састављен од лекара и патолога овлашћених да прегледају пацијенте уколико преживе, након 90 дана третмана. Тако је након три месеца Комитет закључио да је 14 пацијената било ПОТПУНО ИЗЛЕЧЕНО. Третман је онда подешен и за остала два и они су након четири недеље такође излечени. Ефекет лечења је био 100 %.
Рајф је 1934. записао: “Са инструментом за третман фреквенцијом није долазило до оштећења околног ткива, третман је био безболан, није било непријатног звука, и никаква сензација код пацијента није постојала. Једна цев осветљава пацијента и након три минута третман је завршен. Вирус или бактерија су уништени и организам се након тога сам опоравља природно од токсичних последица насталих деловањем вируса или бактерије. Неколико болести се може лечити истовремено.”
Тако је исте године почела са радом успешна клиника за канцер на Универзитету Јужне Калифорније.
Рајф је сарађивао са тада врхунским научницима и лекарима који су подржавали његово откриће. Ту су били: E.C. Rosenow, Sr. (longtime Chief of Bacteriology, Mayo Clinic); Arthur Kendall (Director, Northwestern Medical School); Dr. George Dock (internationally-renowned); Alvin Foord (famous pathologist); Rufus Klein-Schmidt (President of USC); R.T. Hamer (Superintendent, Paradise Valley Sanitarium; Dr. Milbank Johnson (Director of the Southern California AMA); Whalen Morrison (Chief Surgeon, Santa Fe Railway); George Fischer (Childrens Hospital, N.Y.); Edward Kopps (Metabolic Clinic, La Jolla); Karl Meyer (Hooper Foundation, S.F.); M. Zite (Chicago University)…
Рајфов начин лечења рака описан је 1931. године у Science Magazine. О успешној клиници расправљано је наредних десет година на многим медицинским семинарима, а опрезно је информисна јавност у ударним медијима. Технички детаљи лечања дати су у годишњем извештају Смитсониан Института.
Закључак стручне јавности је био следећи:
а) узрочник канцера је био микро-организам
б) Микро-организам је могао бити безболно уништен и код пацијената код којих је метастаза била у завршном стадијуму
ц) последице болести могле су бити потпуно залечене.
ФАРМАКОБИЗНИС (BIG PHARMA) КРЕЋЕ У НАПАД
Морис Фишбејн који се дочепао скоро читавог капитала Америчке Медицинске Асоцијације (АМА) до 1934. послао је Рајфу свог адвоката са “понудом која се није могла одбити”. Радило са свакако о куповини права на коришћење Рајфове фреквентне машине.
Али, Рајф је одбио. Детаљи понуђеног посла нису познати. (Фишбејн је 1949. морао да прекине сарадњу са АМА због крађе фондова и разбих превара).
Први инцидент са којим се након тога Рајф суочио била је крађа компоненти из његове лабораторије, фотографија, филмова и писаних белешки. Кривац никада није откривен.
Док се борио да поврати своје изгубљене податке, (било је то време када нису постојали персонални компјутери и фотокопије), неко је тешко оштетио његов сложени микроскоп. Огроман број делова је украден. Пре тога подметнут је пожар који је уништио лабораторију Бурнетт у Њу Џерсију, са којом је Рајф блиско сарађивао. Њена вредност је била данашњих неколико милиона долара.
Аутор чланка који је објављен у годишњаку Смитсониан Института убијен је мистериозно у својим колима.
Др Немес који је имао неке дупликате његових радова и сарађивао са Рајфом, и развио свој третман лечења рака (веома успешан) смртно је страдао у ватри у својој лабораторији којој је изгорела и документација.
Већ 1939. скоро сви истакнути доктори и научници у САД порицали су да су икада срели Рајфа. Овај потпуни преокрет био је резултат притиска фармацеутских компанија. А без њихових финансија, болнице су пропадале. Тако је Артур Кендалл, директор Northwestern School of Medicine, који је радио са Рајфом на вирусу канцера, прихватио донацију од скоро четврт милиона долара, да прекине лекарску праксу и пензионише се у Мексику. То се догодило у време Велике Депресије, када су људи већ масовно остајали без посла.
Онда, 1939. ангенти “породице која је контролисала фармацеутску индустрију” (вероватно Рокфелери) “помогли су” Филипу Хојленду (Philip Hoyland) у да поведе судски спор против “Beam Ray Corporation”, која је била управо његов највећи пословни партнер. То је била једина компанија која је производила Рајфове фреквентне инструменте. Хојланд је изгубио спор, али је и компанија банкротирала плаћајући адвокате, што и јесте био циљ “помоћи”.
У време Велике Депресије производња Рајфових фреквентних инструмената је потпуно престала. Баш када је било планирано одржавање пресс конференције 1944. на којој би се Америчкој Медицинској Асоцијацији објавили резултати стручне студије из 1934. у вези Рајфове успешне терапије у лечењу канцера, упорни доктор Милбенк Џонсон (бивши председник АМА) смртно је отрован, а његови папири са белешкама и извештајем су “нестали”.
Америчка фондација за рак никада није финансирала ни једно Рајфово истраживање.
Огроман новац фармацеутских компанија је потрошен да они који су видели ову терапију, све сто су видели и сазнали – забораве.
Ипак најтежи и коначни удар на “лек за све болести” је био када је полиција незаконито запленила остатке Рајфових педесетогодишњих истраживања. Рад и живот, др Ројала Рајфа је био дефинитивно уништен. Највише што данас знамо о њему потиче из књиге “Лек против рака који је деловао” (The Cancer Cure That Worked), Берија Јајнса (Barry Lynes), који је успео да прикупи највише података.
Доктор Рајф, потпуно сломљен, предао се алкохолу. Умро је (или је убијен) 1970.”случајном” смртоносном дозом валијума и алкохола у болници “Grossmont”.
СЛЕДЕ “ОТКРИЋА” ВЕЋ ОТКРИВЕНОГ
Медицински часописи које спонзоришу велике фармацеутске корпорације, одбили су да публикују било шта у вези Рајфове терапије. Тако многи студенти медицине никада нису ни цли за рајфова истраживања. Тако су касне 1950. године неки независни истраживачи, не знајући ниста о Рајфовом раду, изнели доказ да је рак инфективна вирусна болест и да се “канцер не састоји само од туморног ткива”. Описали су то као болест проузроковану неким микро-организмом у крви. По њима испада да сви носимо тај вирус, али да он не проузрокује тумор уколико у организму нема довољно токсина, а што се догађа због учестале изложености хемикалијама, радијацији, стресовима… или слабом крвном сликом и ослабљеним имунитетом.
Биофизицари су сада доказали да постоји круцијална природна интеракција измеду живе материје и протона. Овај процес је мерљив на ћелијском (бактеријском) нивоу. Друга истраживања су показала да су сви живи системи изузетно осетљиви на електромагнетне таласе ескстремно ниске или високе фреквенције. Тако се може рећи да свака врста ћелије има специфичну фреквенцију у интеракцији са електромагнетним спектром.
Др Irene Corey Diller са Института за истраживања рака у Филаделфији 1950. године је, такође, не знајући за рад Рајфа, изоловала гљивични агенс из малигне израслине. Сазвала је симпозијум у Њујорку како би обелоданила своје откриће. Директор Центра за истраживања рака болнице Sloan Ketering, Cornelius P. Rhoads, то је спречио.
У лабораторијама института Слоан- Кетеринг је и 1985. непобитно утврђено да се вирус (идентичан оном који је описао Рајф) налазио у свим културама крви канцерозних пацијената. Сви ови налази су морали да буду уништени, а званично тумачење које је издато је да је вирус дошао споља.
Већ 1971., године Ричард Никсон, марионета банкарске олигархије са Вол Стрита, громогласно је најавио нову америчку борбу против опаке болести – канцера. Назвао је то бомбастично у типичном америчком стилу: “Рат канцеру”. Тако је из државног буџета САД издвојено 1,6 милијарди долара које су дате приватним клиникама и истраживачким центрима за рак да наставе рад у “откривању” ове “опаке болести”. До 1990. потошено је на овај програм око 50 милијарди.
Аутор: Ивона Живковић
