Kako se pravoslavlje pojavilo u Kini
- Pratite naše sadržaje preko inovacionog ruskog servisa Telegram! Svi naši najnoviji i najaktuelniji tekstovi stižu direktno na vaš pametni telefon! Ako Fejsbuk odbija da deli naše objave, uz Telegram smo uvek sa vama!
Jedan od najvećih podvižnika pravoslavne vere u Kini tokom 20. veka, otac Grigorije tako (1925-2000), bio je mučen zbog svoje vere. Kada je počela takozvana „kulturna revolucija“, njega i suprugu su 1966. godine odveli hunvejbini (članovi studentskih revolucionarnih odreda) i mučenjima ih primoravali da se odreknu pravoslavne vere. Supruga oca Grigorija je poludela, a on je poslat u kamenolom, gde je proveo punih 12 godina, sve do 1978. Rad u kamenolomu je nepovratno narušio njegovo zdravlje, ali otac Grigorije se vratio svome služenju čim je pušten na slobodu, da bi 1983. ponovo postao nastojatelj hrama Pokrova Presvete Bogorodice u Harbinu, gde je služio pre „kulturne revolucije“.
Albazinci – prvi pravoslavni hrišćani u Kini
Sveta liturgija za albazince u Ruskoj duhovnoj misiji u Pekingu. Public domain
Istorijat pravoslavlja u Kini je sav ispunjen borbom za opstanak. On čak i počinje vojnim konfliktom. Naime, daleke 1685. godine kineska armija je opkolila ruski grad Albazin na Amuru. Kinezi su bili neuporedivo brojniji od branilaca grada, ali je jedan deo garnizona ipak uspeo da se izvuče i umakne ploveći uzvodno Amurom. Tada je zarobljeno i odvedeno u Peking stotinak kozaka zajedno sa porodicama. Oni su po nacionalnosti bili Rusi, Burjati i Kalmici. Kineski imperator Sjuen-je, koji je upravljao pod parolom „Kang-sji“ („prosperitet i sjaj“), odlučio je da ne pogubi Ruse niti da ih drži u zarobljeništvu. Naprotiv, primio ih je u redove kineske armije, formiravši „rusku četu“. Dao im je veoma dobru platu, novčanu pomoć, zemlju i kuće u trajno vlasništvo. Među bivšim zarobljenicima našao se i otac Maksim (Leontjev), prvi ruski pravoslavni sveštenik na kineskoj teritoriji. Rusima je na korišćenje dat bivši budistički hram koji su oni preuredili u pravoslavnu crkvu.
Kada su 1689. godine Moskovska carevina i Kina sklopile Nerčinski sporazum (prvi diplomatski sporazum o trgovini i granici između dveju država), politički značaj „albazinaca“ je počeo da opada i vremenom je postalo jasno da Rusi neće hteti više da služe u Kini jer ih neće privući obećanje visoke zarade. Ostali su samo prvi Albazinci, ali oni su većinom bili usamljeni kozaci i brzo su se pomešali sa mandžurskim stanovništvom, tako da su do sredine 18. veka već izgubili skoro sve odlike ruskog naroda. Rusija je, međutim, iskoristila tu manju grupu kao dokaz da u Kini treba da postoji ruska duhovna misija. Ona je i pokrenuta 1716. godine kada je u Peking doputovao arhimandrit Ilarion (Ležajski) i doneo ikone, crkvene utvari i bogoslužbene knjige. Članovi duhovne misije su imali status državnih službenika jer su se brinuli o duhovnim potrebama Albazinaca koji su služili u imperatorskoj armiji. Ruski misionari se nisu bavili propagandom pravoslavlja i nisu se mešali u dvorske intrige, tako da njih nisu „zakačile“ represije protiv hrišćana koje je kineska vlast povremeno sprovodila. Sve do 1861. godine, kada je u Kini otvoreno prvo rusko diplomatsko predstavništvo, Pekinška duhovna misija je za Rusiju bila jedini izvor informacija o Kini.
Teška vremena
Sredinom 18. veka Albazinci su i dalje uživali privilegovani položaj, ali su sve više poprimali karakteristike poludegradirane elite. Ni u samom početku njihova populacija nije u etničkom smislu bila isključivo ruska, a vremenom usled asimilacije nije ostalo skoro ništa od crta koje su karakteristične za ruski narod. Ti ljudi su po običaju i dalje nosili krstiće na grudima a u kućama su držali ikone koje su nasledili od predaka, ali su po načinu života bili daleko od hrišćanskih vrlina. Stoga su u pekinškom društvu bili na veoma lošem glasu pijanica, lopova i varalica. Mnogi su zbog takve reputacije negirali svoje albazinsko poreklo, tako da su se 1831. godine samo 94 osobe izjasnile da su Albazinci.
Kina je 1895. godine izgubila rat sa Japanom, što je Rusija iskoristila da zauzme Mandžuriju, gde su Rusi počeli da grade Istočnu kinesku železničku prugu. Ali kada je 1899-1900. izbio Bokserski ustanak pobijeno je mnogo pravoslavaca, a podvorje ruske duhovne misije je opustošeno i razoreno. Pa ipak, Rusi su brzo obnovili njegovo delovanje, tako da je 1916. godine u Kini bilo već 5.000 pravoslavnih hrišćana, 2 manastira i 19 hramova, a takođe muške i ženske pravoslavne škole.
Kinesko pravoslavlje u 20. veku
Posle revolucije 1917. godine u Kinu su preko Dalekog istoka otišle hiljade ruskih izbeglica, uglavnom pristalica carske vlasti koji su bežali od boljševika na istok Imperije. U Peking su 1920. godine doneti posmrtni ostaci Alapajevskih mučenika, članova doma Romanovih i ljudi iz njihovog okruženja koji su blizu grada Alapajevska ubijeni u noći uoči 18. jula 1918. godine, sutradan posle ubistva carske porodice. Episkop Inokentij (Figurovski) je u Pekingu dočekao povorku sa telima ubijenih i pobrinuo se da budu sahranjeni na groblju Ruske duhovne misije.
Već 1919. godine su svi pravoslavni misionerski centri u Kini zatvoreni. Od tog trenutka se funkcionisanje Ruske duhovne misije svodilo uglavnom na pružanje pomoći ruskim emigrantima. Otac Inokentije, koji je 1921. godine postao arhiepiskop, uložio je sve snage i sredstva da pomogne tim ljudima, dugoročno im prepustivši većinu imovine koju je posedovala misija. Nažalost, ta imovina je uglavnom razgrabljena. „Neprekidne sudske parnice arhiepiskopa Inokentija sa mnogim ruskim emigrantima u Pekingu, Šangaju i drugim kineskim gradovima, naročito u poslednjih 8 godina, dovele su Rusku duhovnu misiju u Pekingu do potpunog bankrota i siromaštva“, napisao je 1928. godine protojerej Aleksandar (Pinjajev).
Sa druge strane, mnogi Rusi koji su u međuratnom periodu živeli u Kini ulagali su velike napore u jačanje pravoslavne vere. Tako je u Kini do 1949. godine podignuto 106 pravoslavnih hramova, a prema pojedinim procenama je tada u ovoj zemlji živelo milion pravoslavnih hrišćana. Posle Drugog svetskog rata su na vlast u Kini došli komunisti, i tada je počelo gonjenje pravoslavne vere.
Ruska duhovna misija je zatvorena 1954. godine. Kina je jedan deo njene imovine nacionalizovala, a drugi je predala ambasadi SSSR-a. Kao i mnogi drugi hramovi, srušen je i hram posvećen svim svetim mučenicima u kome su počivale mošti kineskih mučenika i posmrtni ostaci članova imperatorskog roda streljanih u Alapajevsku. Sveti sinod Ruske pravoslavne crkve je 1956. godine dao autonomiju Kineskoj pravoslavnoj crkvi. Za pekinškog episkopa je rukopoložen arhimandrit Vasilije (Šuan) (1888-1962). Posle njegove smrti Kineska pravoslavna crkva je ostala bez episkopske jerarhije i tada je nastupio možda i najstrašniji period u njenoj istoriji.
Posle 1965. godine, sa početkom „kulturne revolucije“, hunvejbini su krenuli u direktan napad na pravoslavlje, na njegove simbole i vernike. Evo kako skrnavljenje pravoslavnog Nikoljskog hrama u Harbinu opisuje svedok tih događaja, filolog Vladimir Levitski: „To što sam video izazivalo je užas u duši: treštali su bubnjevi, odjekivali krici i vriska gomile, kuljao je dim… Hunvejbini su bili svuda oko hrama. Jedni su se pentrali na krov hrama da stave na njega crvene zastave, drugi su iznosili iz njega naše svetinje i bacali ih u zapaljene vatre gde je sve gorelo sijajući na suncu. U tim vatrama su spaljene sve ikone iz hrama i kapele… I dok su one gorele sve vreme su zvonila zvona na sva tri zvonika, a nastavila su da zvone i narednih dana, kidajući srce vernicima. To su se kineski huligani dokopali onoga što im ranije nije bilo dostupno i sada su se iživljavali praznujući trijumf“.
Pravoslavlje u Kini je počelo da se obnavlja tek nakon mnogo godina. Protojerej Grigorij (Čžu) odslužio je 1984. godine prvu liturgiju posle „kulturne revolucije“. Bilo je to u hramu Pokrova Presvete Bogorodice u Harbinu. Postepeno su malobrojne zajednice pravoslavnih Rusa i Kineza počele da obnavljaju svetinje u različitim kineskim gradovima. Delegacija Ruske pravoslavne crkve na čelu sa tadašnjim mitropolitom smolenskim i Kalinjingradskim Kirilom posetila je Kinu 1993. godine. Kiril je ponovo posetio Kinu 2013, tj. 20 godina kasnije, ali već kao patrijarh moskovski i cele Rusije.
Danas Kineska pravoslavna crkva još uvek nema svog predstojatelja na teritoriji Kine. Privremeno tu funkciju formalno vrši patrijarh moskovski. U Kini su zvanično aktivna četiri pravoslavna hrama, dok su ostali sačuvani hramovi još uvek zatvoreni ili njihov prostor koriste građanske institucije. U Pekingu još uvek živi oko 400 potomaka Albazinaca, prvih kineskih pravoslavaca, a takođe pojedine porodice pravoslavnih Rusa i Kineza.
Autor: Georgij Manajev
Izvor: Russia Beyond
