Kako se nekada narod obračunao sa naprednjacima
U IME NARODA! – RULJA PROTIV NAPREDNJAKA: ,,NARODNI ODISAJI“ 1887. I MAJSKI NEREDI 1889.
Nakon pada naprednjačke vlade 1887. godine, usledilo je veliko nasilje širom Srbije, usmereno ka članovima Napredne stranke. Nasilje nad svrgnutim naprednjacima, nakon dolaska na vlast radikala 1887. trajalo je u raznim oblicima sve do 1896. godine. U tom vremenskom intervalu naprednjaci su ostali skoro izvan zakona. U narodnim odisajima je u prvi mah stradalo oko 140 lica ali konačan bilans radikalskog nasilja između 1887−1896. bio je čak 377 mrtvih, uništena imovina i vinogradi (50 kuća i 70 zapaljenih imanja), raseljena čitava manja sela i iseljene porodice i pojedine ličnosti iz Srbije. Ukupno je bilo oko 60 emigranata, među kojima i naprednjački lider Čedomir Mijatović koji se povukao u dobrovoljno izgnanstvo.
Najćešće su naprednjačke prvake i kmetove linčovale radikalske desetine i čete širom Srbije. Mnoge žrtve su na najneobičniji i zverski način mučene, a zabeleženi su i brojni napadi na imovinu političkih neistomišljenika (razbijanje radnji, sečenje vinograda, otimenje letine i drugo).
Nasilje je počelo već prve noći kada je narodna masa demonstrirala ispred kuće vođe naprednjaka Milana Piroćanca i Milutina Garašanina. Rulja je stigla i pred Garašaninovu kuću, a kada se urlanje mase pretvorilo u kamenovanje kuće, Garašanin je izjurio na prozor i počeo da puca iz pištolja. Tom prilikom je ranio jednu osobu.
Majski neredi u Beogradu počeli su na zboru naprednjaka 14. maja 1889. godine. Zbor je bio u bašti „Velike pivare”, a ulaz moguć jedino uz pozivnicu. Građani su mogli da gledaju preko plota, a to će se pokazati kao kobna odluka. Radikalske pristalice su ih vrebale. Čim je poslednji govornik završio, iz parka je poletelo kamenje, neki naprednjaci su povređeni, a žandari su rasterali napadače. Kada su se delegati razišli, vođa Milutin Garašanin seo je da ruča, sa stotinak ljudi. Već prvi zalogaj im je preseo, pošto je opet počela kanonada kamenja. Posle „artiljerijske pripreme” usledio je pravi juriš radikala naoružanih motkama, poljoprivrednim alatkama i ostalim priručnim sredstvima. Naprednjaci su se taktički povukli u zgradu pivare. Baštu su zauzeli očistivši stolove sa hranom krenuli su u konačni juriš na zgradu. Tada se pojavljuje upravnik grada sa žandarmima, pa i sam ministar unutarnjih dela Kosta Taušanović, koji je naprednjacima obećavao sigurnost. Policija ih je pod kišom kamenja otpratila do Terazija, gde je izbila nova tuča, ovog puta još masovnija. Sevale su pesnice, radili noževi, motke, da bi se na kraju čuli i pucnji. Milutin Garašanin se od sigurnog linča sakrio u Ministarstvo unutrašnjih dela, a gomila naprednjaka u hotel „Kasina”, što je radikalima bio znak da na juriš zauzmu i „Kasinu”. Naprednjaci su bežali kroz prozore, verali se po krovovima, a kafana je temeljno demolirana. Ministar Taušanović pokušavao je da smiri rasplamsale strasti, što mu baš i nije polazilo za rukom u masi rešenoj na obračun. Posle „Kasine” prešli su na Garašaninovu kuću i partijsku štampariju, koje nisu previše stradale, a sutradan na još neke objekte u kojima su se krili naprednjaci.
„Majski neredi” završeni su tek kada je masa prihvatila apele ministra Taušanovića. Milutin Garašanin je optužen za ubistvo u pucnjavi, pobegao je iz zemlje na godinu dana. U neredima je povređeno šezdeset ljudi, dok je jedan ubijen. I posle toga na svim izborima u Srbiji dešavale su se slične stvari, od premeštanja učitelja, do toga da seljaci zarobe načelnika u zgradi, tako što je opkole naoružani sekirama. U hajduke se i dalje odlazilo pravo s birališta. Političke progone praktikovale su inače sve tri najjače stranke u Srbiji (naprednjaci, liberali i radikali) . Uobičajeno da se pred izbore na glasače utiče preko policije ili da se, po osvajanju vlasti, činovnici koji su pripadali rivalskoj stranci izbacuju sa posla. Može se reći da je ovo bio najveći međustranački politički obračun u Srbiji pre Prvog svetskog rata prema masovnosti, ali i zbog varvarskih metoda torture i mučenja, koja rečito svedoče o stepenu tadašnjeg civilizacijskog postignuća srpskog društva. Međutim ovo nasilje je ostalo kao najmasovniji i najbrutalniji primer političke odmazde i progona pre komunistčkih čistki 1944. godine.
Izvor: Fejsbuk
