Како сам престао бити усташа?
Ја сам побиједио самога себе. Сада путујем с лакшом пртљагом од оне којом сам натоварен од дједова и родитеља јер сам корачао под силним теретом страховитих повјесних заблуда
Не могу побјећи од чињенице да је заљубљени младић пун очекивања, добрих накана, посебно о свијету потребитих и сиромашних, који је некад био у мојој кожи, овај исти који у ово глухо доба ноћи вјерује да ово пише не само за себе јер израњава из мочваре аутодеструктивних осјећаја и начина живота…
Рефлексија уз књигу “Бијели замак” Орхана Памука
“Драго, до када ћеш радним даном глумити аргентинског борца против диктатуре и бити активист за људска права, а викендом се понашати као хрватски фашист?”
На то питање, које ми је тада само могао поставити аргентински свећеник из жупе у предграђу Буенос Аиреса (иначе, друг и колега исусовац садашњега папе Фрање), недалеко мојег тадашњег обитељског дома и у близини предсједничке палаче, али не и хрватски католички (фрањевачки) мисионар, наравно, нисам са шеснаест година, 1978., недуго након аргентинског освајања свијетског ногометног првенства, умио одмах одговорити, али данас знам да је битно одредило мој живот и олакшало писање ове приповијести.
У њој ће моји дједови, један гестаповац и један усташа, уступити простор (покојном) оцу, Павелићевом случајном бодyгарду који је дуго, као мирни Парагвајац (ту је живио од напуштања наше обитељи концем 1972.), на све то гледао као да се то догодило некој другој особи, и мами, загребачкој дјевојци коју су против њене воље 1955. ишчупали из Југославије да сваког 10. априла у Буенос Аиресу слуша Поглавникове идиотарије.
Они су пак створили мене а ја сам у љето године Господње 2013. у Београду стајао испред Титова гроба, камо ме је довела потреба да критички приступим свим чињеницама и митовима, и да схватим, као да се будим након дугога сна, негдје између јаве и стварности, са десетљећима закашњења, да ми је требала бити пружена прилика да кроз вријеме путујем с лакшом пртљагом од оне којом сам натоварен од дједова и родитеља јер сам корачао под силним теретом страховитих повјесних заблуда.
Вриједи ли ми сада та спознаја? Вриједи уколико ћу, рекао сам си више пута, ићи другачији и вриједи ако ће вам и ова велика прича у којој описујем ту пртљагу, њен садржај и тежину, али парадоксалан страх да ју не изгубим јер имам и задовољство које сам добио када сам је се ријешио, помоћи у самоослобађању. Довршавам то самоослобођење. Не бих могао да ви нисте ту, негдје.
У рукама имате аутобиографски фрагмент којег вам предајем у нади да ћете ме: или упознати и схватити или, што би било важније, спознати прилике у којима сте можда и ви одрасли, чак и ако нису биле тако бурне (или немирне) као моје, да бисте прихватили, барем толико одлучно колико и аутор, задаће које балкански простор треба не би ли се коначно смирио и некако интегрирао у обитељи еуропских народа.
Тада, те кључне 1978. године, изнад мојега је кревета у спаваћој соби још висјела слика диктатора Анте Павелића, челника тзв. Независне државе Хрватске, највећег злочинца у повијести мојега народа, у грађанском одјелу, снимљена у доби када је пријатељевао с Пилселовима и навраћао у нашу обитељску кућу, слика која је ресила многе домове хрватских послијератних исељеника у Аргентини који су живјели у илузији, или у страшној заблуди, да је тај човјек представљао нашу домовину или државу, заблуда која још постоји у мојој родној земљи и коју хране многи од мојих некадашњих пријатеља који и даље славе или обиљеживају 10. априла 1941., дан када су Хрвати, уз благослов фашиста, нациста и првака Католичке цркве у дотадашњој Краљевини Југославији, са загребачким надбискупом Алоизијем Степинцем на челу, прогласили своју државну творевину.
А кажем “илузија” и “заблуда” јер сам ја, захваљујући добрим пријатељима и важним супутницима, али првенствено немалим напором о којем желим свједочити и овим чланком, за разлику од многих који су ми окренули леђа и одрекли се наших добрих младеначких дана, знао изабрати истину која ме је ослободила: да је НДХ била злочиначка од самих темеља до задњег дана постојања, да смо у емиграцији наставили чинити штету онима којима су наши дједови и очеви одузели сваку срећу и, нажалост, животе, и да је пред нама још увијек преважан задатак оживотворења одредби хрватског али и сваког другог устава иоле цивилизиране државе.
Мојим непрежаљеним некадашњим пријатељима, свима онима који су се тешко носили с чињеницом да је мој млађи брат, Бранко Пилсел, погинуо (нестао) у обрани Републике Хрватске и свих њених људи, да се то исто могло догодити и мени али не и њима, сигурнима у оним ситуацијама због којих нам је драги Борис Маруна казао да му (понекад) Хрвати иду на јетра, свима онима којима сам био послан и дужан служити као богослов, људско-правашки активист, теолог или новинар, желим казати да су промјене о којима ће овдје бити ријеч могуће, да су догађаји који су до њих довели истинити, да ништа није измишљено или преувеличано, да сам о свему више пута бистре и хладне главе промислио, да је тај процес трајао јако дуго, те да знам како ће ово све скупа имати смисла само уколико будем искрен до боли и да је мој циљ пробудити срце, моје и ваше, а не повећати его, ни властито ни ичије.
Радним даном аргентински борац против диктатуре, викендом као хрватски фашист
Мој отац Адолф Пилсел приближио се Павелићу у другој половини педесетих када је постао један од оних који су чували Поглавника. То је била посљедица пријатељевања мојега дједа Јакова Пилсела с Павелићем и знак захвалности што су дјед Јаков Пилсел и бака Роза Пилсел спасили живот Павелићу у бијегу из Загреба 10. маја 1945. склонивши га од Совјета у њиховом тадашњем дому у аустријском Јуденбургу. Одмалена ја нисам знао ни за што друго него за оно што сам упијао у редовима усташке емиграције одрастајући међу људима какви су били Иво Ројница, Динко Шакић, Данијел Црљен и други.
Мени је Поглавник био симбол хрватске државе коју “смо изгубили”, па сам, набријан, одлучио чак неко вријеме не спавати под распелом већ под Павелићевом фотографијом. Нетко је тада имао Фреддиеја Мерцурyја из групе “Qуеен”. Нетко пак Марија Кемпеса, чији су нам голови донијели побједу на ногометном првенству свијета. Ја сам те 1978. године изнад кревета имао Павелића.
Што се мене тиче, прича о усташама и мом усташовању се у мени почела гасити почетком осамдесетих или, да будем прецизнији, нестала је рапидно након пораза Аргентине против енглеских снага у рату за Малвине (Фалкландс). Зашто тада? Јер сам тада почео прихваћати да имам и латиноамерички идентитет, а не само неки дифузни еуропски, односно да сам си сваким даном којим сам се будио свјестан да сам прије свега Аргентинац (тада је то тако било) морао моћи одговорити на питање које ми је 1978. поставио колега садашњега папе Фрање, свећеник исусовац око којег сам се тада мотао и који ми је рекао оно судбоносно, поновит ћу: “Драго, докад ћеш радним даном глумити аргентинског борца против диктатуре и бити активист за људска права, а викендом се понашати као хрватски фашист?”
Наиме, морам казати, нипошто да се правим важан, да је та тема у мом животу таква да треба поставити нека кључна питања: што мислите – да ли бих почетком деведесетих могао функционирати као један од утемељитеља Хрватског хелсиншког одбора за људска права и бранити угрожене хрватске Србе, а камоли међу првима описати и осудити хрватске злочине над Србима након “Олује” да се нисам тада већ био добрано и дефинитивно одмакнуо од усташтва?
Али ту моја настојања не стају. Осјећам нешто попут сукривње за дјеловање чланова моје обитељи. Та сукривња се не може објективизирати. Одбацио бих сваку врсту родовске одговорности. Наиме, склони смо, јер смо исте крви, јер смо срали у исти шекрет и јели из исте рањгле, осјећати се погођенима ако нетко из наше обитељи чини неправду. А стога бисмо требали бити склони и, овисно о положају и врсти дјела оних који су погођени неправдом, исправити кривњу иако морално и правно за дјело нисмо одговорни.
Моја савјест ми не допушта да шутим
Ја, наиме, заговарам одговорност Хрвата, дакле, супогођеност човјека који припада хрватском духовном и душевном животу и с осталим сличнима дијели језик, подријетло и судбину, политичку повијест, и који постаје свјестан не дохватљиве кривње, већ аналогије сукривње.
Морамо се осјећати судионицима, сукривцима, особито ако шутимо пред неправдом и безакоњем, мржњом или нетолеранцијом, већ и у контексту датума који се обиљежио ових дана, 10. април – проглашење и успостава НДХ.
Ја морам преузети кривњу оца и дједова, морао сам се преобразити, морао сам осјетити терет једне обитељи која је стала на страну усташтва и нацизма, и не само стала већ и остала.
Морамо бити у стању осјетити моралну колективну кривњу и задаћу поновне обнове човјека и нације из узрока – задаћу коју имају сви људи на свијету која, међутим, хитније и осјетније, као да одлучује о свему бићу, наступа тамо гдје се један народ, макар подијељен, властитом кривњом нашао пред ништавилом које симболизира пакао Јасеновца.
Не, не смијемо окончати ствар казавши да нас се злочини оног и овог рата не тичу, ваља се ослободити притиска под којим настављамо корачати нашим животним путем и кроз који треба сазрети оно највредније, вјечито биће наше душе ослобођене мржње, ослобођене разумијевања према злочинцима, ослобођене страха од нужности да се каже истина, ослобођене од кукавичлука да се не тражи опроштење.
Да, ја осјећам срам пред самим злочинима. Срам ме је, јер су многи наставили живјети као да се ништа није догодило. Срам ме је када се на српским плакатима пише “За дом – спремни!” или “Србе на врбе”, срам ме је што хрватски католички бискупи нису још увијек обавили чин покајања у самом Јасеновцу, као што су то учинили папе у Аусцхwитзу, а хрлили су на Блеибург дајући предност једним жртвама међу којима је било мноштво злочинаца, док у Јасеновцу кривих људи није било! Сватко, дакле, сватко без изнимке судјелује у политичкој и моралној одговорности и дужан је исправљати неправду.
Само непрестано настојање на разумном и утемељеном изношењу чињеница, само коректан одгој и поштено образовање, само искрена молитва, само дијалог и међусобни опрост могу нас довести до стварања претпоставке за нормално друштво.
Не сви Хрвати, већ мањина, било да су усташе, било да су партизани, сноси кривичну одговорност за злочине, друга је мањина морала одговарати за подржавање усташтва и за страховладу у доба поратног стаљинизма. Слично бих рекао и за Србе и подршку четницима и другима.
Сваки Хрват (сваки Србин, не само за онодобне ствари, већ ако зна за Сребреницу или за Овчару, сваки Бошњак, сваки Црногорац или Македонац, или Албанац, или Словенац…), зацијело сватко од нас, премда на различите начине, сасвим сигурно има повода да сам себе преиспита моралним увидом и не мора признавати никакву инстанцу осим властите савјести.
Моја савјест ми не допушта да шутим. Ја желим бити одговоран грађанин. Желим живјети и обавезе које прихваћам и као кршћанин.
У крајњој линији, дозвољавам да се сватко жели и смије негдје ослободити везаности уз државу, народ или било коју скупину, али само ако се жели пробити у невидљиву солидарност људи као људи добре воље и као људи у заједничкој кривњи бивања човјеком који другим људима посвуда доносе зло.
Али повијесно остајемо везани уз ближе и уже заједнице. Тко дакле може одредити дух једног народа? Сви ми и сватко од нас то може. Тко не познаје тренутак у свом животу и није способан казати: и ја сам Хрватска, и ја сам Србија, и ја сам…, али казати то уз захтјев за преобразбом, за поновним рођењем, за одбацивањем покваренога, тај нека буде опоменут јер је зашао у ћудоредну пропаст.
Оно добро и истинито неће доћи само од себе: треба темељито прионути послу, сви ми и сватко од нас. Можда једном, када будемо мртви, могнемо рећи да смо се ослободили кривње.
Павелић у бака Розином дворишту
Унук сам Јакова Пилсела, грађевинара из Прњавора (БиХ), и син сам Адолфа Пилсела. Јаков је градио и бункере за њемачку војску по Романији и около Сарајева. И добро их је саградио јер ће 1992. користити за бестијалне нападе на Сарајево до стране снага босанских Срба под командом Радована Караџића и генерала Ратка Младића. Ради војних обавеза а у склопу велике акције премјештања Њемаца на подручја “од интереса за Трећи Реицх”, Јаков Пилсел ће одлучити напустити Сарајево, концем 1942. и прихватити премјештај у Пољску. Прво у “Лублин” онда у “Замошч” и са њиме иде цијела његова обитељ.
Тата је рођен концем 1936. у Урошевцу, на Косову, а памтио је звук њемачких зракоплова ловаца “штука” које су бацале бомбе на српске положаје надомак му родне куће, затим се након пресељења у Сарајево 1941. претворио у момчића који ће након двије године проведене на југоистоку Пољске (када ће дјед Јаков као сурадник Гестапоа улазити у Мајданек и у Треблинку) бити у Аустрији, након повлачења због надирања Совјета у Пољску, као члан Хитлерове младежи, па ће онда постати момчић који стрепи хоће ли Енглези (који су мога дједа ухитили након WW2) пустити његовог ћаћу из затвора (мој дјед Јаков Пилсел, између осталог, био је, да појасним, преводитељ Гестапоа), па је отац постао такођер спретни преводитељ али овај пут за Американце на броду на којем су Пилселови из Ђенове стигли до Буенос Аиреса (почетком 1949.), па је постао члан домобранске младежи, па величатељ усташтва, па сурадник тајне службе аргентинске војске, и доста тога још.
А како је до тога дошло? Једног дана маја 1945., било је то 10. маја рано у јутро, ескивирајући Русе, али и Енглезе, напустивши свој “вољени хрватски народ” како у Загребу тако и у правцу Блеибурга, у Јуденбург је стигла мала група у бијегу и набасала на баку Розу и тету Бебу у дворишту Пилселових. Роза је одмах препознала човјека са насловних страна новина, оног који је у Сарајеву дао одликовати њена мужа: пред њима се налазио, видно уплашен, нитко други него Анте Павелић који се најприје намјеравао предати Американцима али су се нагло повукли из Јуденбурга а у град улазили Руси. Поглавник, рећи ће касније мемоаристи, налазио се у клопки.
Напустио је Загреб, “кукавички и дезертерски”, у послијеподневним сатима 6. маја 1945. Ноћ са 6. на 7. маја је провео у Новим Дворима. Сутрадан, 7. маја, напустио је Нове Дворе и наставио пут Аустрије. Ноћ га је затекла у Рогашкој Слатини. Ту се 8. маја вијећало на посљедњој сједници тзв. Главног стана Поглавника. Вијести су биле поразне: њемачке су снаге капитулирале пред рускима на источном бојишту што је значило да ће се њемачке снаге, тада у Словенији, предати партизанима. Сједница у Рогашкој Слатини је била прекидана драматичним и паничним испадима неких хрватских часника те је одлучено да “НДХ дефинитивно капитулира пред западним савезницима (хеј, “савезницима!”), док су се хрватске трупе требале предати британским или америчким трупама. Њемци су се спашавали како су знали па тако је покушао и Павелић.
По завршетку састанка у Рогашкој Слатини, 9. маја, Поглавникова мала група је кренула с циљем да стигне у Wолфсберг а онда у Клагенфурт, у Корушкој. По преласку у Аустрију Павелић се у свом аутомобилу одваја од осталих. То се наводно догодило у Спиефелду, неки пак тврде да је било у Леибнитзу. Ти су градови међусобно удаљени десетак километара. Павелић одлучује кренути према Јуденбургу, дакле тог 9. маја. Стигавши у предграђе сазнају да нема више никакве англо-америчке комисије него да је премјештена у Салзбург, и одлуче ићи према Триебену да наставе према Салзбургу. Ситуација је драматична. Павелићу се пред носом повлаче америчке трупе и он 10. маја у 6. сати у јутро улази у Јуденбург којег опкољују руске снаге. Требало му је хитно се склонити! Својој је групи предлагао склониште у некој кући а онда бијег у шуму.
Била је то кућа мојих дједова. Моја бака Роза је Анту Павелића брзо склонила у кућу. Поглавник се задржао цијели дан. Тек сам много година касније, 2013., схватио зашто ће се Анте Павелић и Јаков Пилсел тако побратимити у Буенос Аиресу: поглавник је мислио, био је увјерен, да су моја бака и мој дјед њему спасили живот, тога гаднога дана у граду симболичнога назива имајући у обзир да је Павелић измасакрирао Жидове на територију НДХ – Јуденбург (утврда Жидова).
Чуо сам прасак, чујем тај прасак…
Како сам одмотавао филигранску обитељску приповијест, повијест је урлала у мојим ушима. Био сам немиран, несигуран, неспокојан, уплашен да ћу упрскати живот. Али сам, с времена на вријеме, слутио да ће се нешто догодити, да ће ме нешто покренути, као толико пута тијеком мојега живота, ненадано.
И стигао је тај час: чуо сам прасак.
Ја то не могу сасвим точно описати, само знам да сам се враћао са Титова гроба у Кући цвијећа, заокупљен мислима и дојмовима, да сам ушао у своју хотелску собу, легао на кревет, уморан од пута… од свега, да сам скоро заспао и да сам чуо прасак.
Мама је држала револвер калибар 38. обијема рукама. Метак је прошао, тако данас мислим, неколико центиметара изнад главе мојега брата Бранка који је тада имао четири године, и забио се у зид тик изнад његова кревета. То је била седамдесет и друга. Тата је одлазио. Ја сам имао непуних десет година и нитко ми тада није појаснио да ће тата нестати нити зашто. Свашта сам чуо. Укратко, да нас је напустио, и то ћу, до тога ћемо стићи, почети одгонетнути тек концем 1997., дакле, четврт стољећа касније, када сам се опет, или коначно, сусрео с оцем.
Свих тих 25 година сам живио, требам то рећи, у грчу, пресјећен. Парализиран. Као када је мама, нехотице, скоро убила мојега брата.
Постоје слике које остају урезане перфектно свјеже, као костур 92-годишње Српкиње Саве Лаврњић, најстарије жртве пост-“олујних” догађања, која је мучки убијена 11. аугуста 1995. у свом селу Комић, код Удбине, од стране припадника Хрватске војске, костур који сам нашао у фебруару 1996. (толико о тадашњој пропаганди хрватске Владе и Хрватске телевизије о томе да је Хрватска опет “цијела” и опет “лијепа”). Таква је остала слика маме како пуца преко главе Бранка.
Брат се знао играти са тим револвером којем је тата скидао бубањ, након што би га очистио. У кући је била нервоза. Моја сестра Јадранка и ја писали смо задаће на школској клупи коју је за нас направио мамин отац, дјед Ерих, загребачки усташа, ништа особитог ангажмана, који је стигао у Аргентину концем 1947. Клупа је стајала испод прозора. Прозор је био иза наших леђа. Десно од мене се налазио двокатни кревет. Горе сам спавао ја а сестра доље. Љево од наше клупе, паралелно дуплом кревету био је Бранков кревет. Мама је сређивала собу па је изнова видим како спрема мој кревет. Не примјећује да је мој брат иза ње с револвером до којег је дошао непажњом оца. Непажњом јер је револвер био с бубњем и с метцима.
Мој брат је имао јаке ручице али није могао стиснути окидач који се код пуног револвера теже стишће него када је оквир без бубња, па је с пиштољем упереним у маму, мами иза леђа, молио да му помогне јер револвер неће опалити.
Мама му је рекла да не гњави али је брат наваљивао. Он је јако волио тај револвер. Мама се рефлексно окренула и не схвативши што ради, да узима у руке напуњен 38. казала: “Ево овако”. И опалила метак. Чуо се прасак.
Чујем тај прасак.
Мама је ушла у стање шока. Пала је натрашке. Бранко се смијао и био је јако узбуђен. Ја сам видио велику рупу на зиду и чуо како се тата муњевито пење степеницама. Ми смо били на првоме кату куће. Узео је од маме револвер. Мама је вриштала. Избила је велика свађа. Чини ми се да је тата мами опалио шамар. Мама каже да није. Даље се не сјећам. Тата је након тога нестао из мог живота на 25 година, све до 1997. када смо се сусрели у Парагвају.
“Сјећаш ли се Доллy Белл”
Првих десет година мог живота провели смо у Патагонији, у граду Цомодоро Ривадавиа, на Атлантику, 1900 км јужно од Буенос Аиреса и у хрватском дому који је изградио мој отац а звао се “Витез Јуре Францетић”.
Усташовао сам скоро па све до рата с Енглезима 1982. Чак сам 1981. покушао извршити малу диверзију димним бомбама у једном кину у Буенос Аиресу у којем се налазио југославенски амбасадор а играо је Кустуричин филм “Сјећаш ли се Доллy Белл”.
Елем, што од шока након изгубљеног рата у којем сам био позадинац, логистичар, када схваћам да, заиста, не могу бити и аргентински љевичар и хрватски фашист, што у сусрету с теологијом и с исусовцима папе Фрање, што мојим годинама у фрањевачким самостанима (манастирима), ја сам победио самога себе, тог малог усташу у себи и пригрлио исправан став а то је антифашизам, али и либерализам у којем мора бити простора са сиромашне и за социјалну државу.
Антифашизам је настао као вредносни став – у одбрани основних људских права, слободе и једнакости, и као активни покрет који се супротстављао нацифашизму. Не треба заборавити да је нацифашизам грађен на нетолеранцији и мржњи према стигматизираним групама, на величању насиља и милитаризма, на култу вође, нације и дубоком презиру према демократији.
Ево мене сада, година је 2024., а мени тече вријеме. Младост је исцурила. Кажу да човјек говори дубоким, топлим гласом опће ствари, обичним ријечима, али да ту ријеч, љубав, с којом желим закључити овај чланак, ову за мене судбоносну и преважну причу, која све наговјештава и сватко очекује, не изговара никако или да је неће до краја живота изговорити како треба.
Мислим да сам покушао то овдје оповргнути. И још нешто, парафразирајући Ива Андрића: ово што сам написао, није учињено за вријеме још једног сна, него у вријеме несанице.
Не спавам и знам да не спавам. Цлаудиа, док пишем, повремено улази у собу јер ме нема поред ње у топлом кревету у којем међу нама, јер кажу да се живот врти у циклусу, лежи мала маскота, један од оних пингвина који се продају за пар еура у ИКЕА-и.
Можда мисли да сам потпуно одсутан, у другој околини, на другом крају планете, у неком другом свијету. У дјетињству, с Ирмом, моја дјечачка љубав међу пингвинима. У Патагонији.
Не. Присјећам се себе, неких тренутака свјетлости, бришем непотребна сијећања. Мржњу и нечистоћу мисли и дјела. Газим све дубље у ту свјетлост која се буди изван моје радне собе и губим се у њој. За Цлаудију. За увијек.
Све што никад нисам могао у сну наслутити ни на јави видјети, казала ми је несаница својим нијемим, плахим, очаравајућим миром.
Аутор: Драго Пилсел
Извор: Велика прича
