Како окривити Христа за помоћ некоме кога сматраш Човеком?
Др Зоран Аврамовић, по мишљењу моје маленкости, само за две чињенице није у праву у свом тексту „Др Зоран Аврамовић – Срби су највећи кривци за своју пропаст“ (пренела Борба за истину, 22. октобра 2024). А, свакако, и моја маленкост мисли да је онаква и прва (краљевска) и друга (за Броза — царска) Југославија била општесрпска опасна и прескупа грешка.
Кад бих коментарисао текст „Др Зоран Аврамовић – Срби су највећи кривци за своју пропаст!“, не бих имао много да му противуречим. Све што је навео што се догодило на штету Срба у 20. веку (а није драстично обећавајуће боље и друкчије ни у овом досадашњем делу 21. века), нажалост –тачно је.
Сви су у Југославији све важно и велико национално изгубили. И ко је имало здравог мозга сачувао, не би могао друкчије да говори о добу када су Срби поништили себе и своју државу стварајући Југославију за срећу свих других. У томе се показало оно што се говори да онај коме много и највише помогнеш, нема шанси да ће те волети. Напротив, почеће да те све више мрзи (због свог осећаја да је пред тобом слабић) и, кад буде у прилици, жестоко ће ти се наношењем зла „осветити“ да би постао „моћан“. У случају Срба то се показало као истинито и опасно. Дакле, често се покаже да је много помоћи другоме – опасно. Али, онај ко је добар човек и верник Божји не може се ни оглушити о помоћ. Тако су и Срби, будући да су се нашли у прилици да „југословенској браћи“ много помогну, као часни људи и верници нису могли да се оглуше о помоћ.
Да ли је ико учинио људима више од Бога?
Упитајмо се да ли је ико учинио више од Божјег Сина Исуса Христа — човеку. Па и он доживљава често псовке за проливену крв на Крсту да би човека учинио вечно живим и срећним.
Тако су прошли и Срби (баш као Исус Христос) који су добили своје сурове разапињаче, убице и најгоре псоваче.
Дакле, ако се Срби могу оптужити за кривце у тој помоћи, онда би и Христос био кривац за своје страдање. Истина, Срби нису Богови као Христос, па нису чисти у свом страдању баш колико је пречист Син Божји иако су прошли готово у свему своју Голготу као Христос.
Аврамовић није споменуо, уз сва наведена страдања, помор Свете Српске Ћирилице
Нажалост, др Зоран Аврамовић није се сетио да се у југословенству догодило страдање и Свете српске ћирилице која је претрпела тешко насиље и помор чак преко 90 одсто до данас. Тако је српски ћирилицоцид, уз сопствени допринос српских лингвиста и власти и данас, чак процентуално већи од геноцида који су Срби претрпели у оба светска рата. И, нажалост, трпи га данас (и) у Србији данас. Света Српска Ћирилица наишла је на подједнаку мржњу која прати Србе у 20. веку и прати је у овом делу 21. века.
Мало различитог мишљења са др Аврамовићем једино имам у томе што моја маленкост не може да сматра Србе – кривцима за своје страдање у југословенству. Ко је Србе питао да ли ће чувати Србију или стварати Југославију и 1918. и 1945. године? Нису се Срби референдумски одлучили за оснивање Југославије. То је неко учинио у њихово име, не питајући их о томе.
Неко је унапред знао шта ће се догодити
Колико се зна, војвода Живојин Мишић се предлагао Краљу Ујединитељу да се Срби ни мртви ни живи не уједињују са Словенцима и Хрватима. Чак је казао слично овоме: „Краљу, не воле нас они. И неће нам бити нимало захвални.“
Неко је, дакле, унапред знао шта ће се догодити.
Краљ је више сам а мање у договору с тадашњом српском политичком и научном елитом (или „елитом“, свеједно) одлучио да ствара и чува Југославију. И сам је директно своју грешку или велику помоћ другоме платио својом главом.
Дакле, ни Краљ Александар Ујединитељ, тешко се може сматрати кривцем у христијанском духу. А народ, будући да није о Југославији питан, поготово не може бити кривац.
Хрватима и Словенцима, а касније и свима другима идентитетски новим народима, ствараним поготово под Брозом и комунистима на антисрпској основи, учињено је неизмерно велико дело. И, по судбини Христа, оно се обично плаћа и неизмерно великом ценом за учиниоца доброг дела.
Човек је недовољно моћан да све ваљано процени унапред, па ни Краљ. Уједињење свих Срба или њихове огромне већине у једну државу вечни је нормалан сан сваког, па и српског народа. Није нимало чудно ако је тада престолонаследник Александар имао то у виду кад је стварао Југославију и за њу (или због ње) свој живот дао. Велико је питање да ли је регент тада имао ваљаног моћног сарадника у Европи и свету да би границе Србији добио по тадашњем праву и правди. Да би човек оцењивао нечије дело, требало би да буде у његовим опанцима или ципелама. Или да то добро замисли.
Најгоре је од свега што су се Срби у Титовој борби за његово царство у његовој будућој Југославији међусобно масовно убијали да би се Брозу обезбедило царевање на тадашњу и данашњу штету Срба. И што је гајена општа мржња према Србима, која и данас траје иако су само Срби губили у тој Брозовој Југославији.
Аутор: Драгољуб Збиљић, језикословац са 17 објављених књига
