Како одбранити КиМ када ми не можемо да (од)бранимо данас ни српско писмо у ужој Србији?
Српски КиМ бранимо у немогућим условима. Дуго и практично издавани од комуниста у Југославији и Србији (да не наводимо оно што је било пре комуниста). КиМ је окупиран и практично отет Србији од централних сила Западне војне осовине или НАТО-а 1999. године, и то, додуше, не директно на в(б)ојном пољу, него наметнутим Кумановским лажним споразумом које је формално склопио Централни Запад после практично одмаздом по народу и на КиМ-у и изван КиМ-а у Србији, а мањим делом и у данашњој Црној Гори. Како данас (од)бранити своју окупирану (од „Централног Запада“) свету (стално натапану српском ослободилачком крвљу српску земљу, српски народ и српску културу против којих се уротиле силе којима је КиМ важан само за налет на свету руску земљу, па се српски КиМ третира само као „колатерална штета“ на путу за главни циљ Централне Западне Војне Осовине руска земља, њена богатства и руска православна хришћанска култура која не годи народима код којих преовлађује отимачко државно вођство, већ увелико добрим делом фашизирано и обезбожено.
Нема насиљем угрожених тзв. малих народа на свету који слично овоме изреченом одавно не мисли.
Зато враћање КиМ-а ономе коме припада по Правди и Истини као државна и народна територија (осим у време окупација, као што је то данас) изузетно је тешко спровести када је оно потребно за „велике циљеве“ Централне Западне Војно-отимачке Алијансе – НАТО-а.
То је све већ јасно свим нормалним људима, па и Србима, одавно, осим српским издајницима, неприајтељима и окупаторима који вероватно и сами знају јесу ли нормални и јесу ли српски, а једино не знају да ли су они издајници, или је то, ипак, неко други, а не они.
Коме данас, тобож, бије јасно шта је ту Правда и Истина? Ретко коме, осим онима који имају корист или наду да им може користити ако то „не знају“ или не признају да знају.
Дакле, није потребна никаква посебна, нарочита памет Србима данас да то све схвате и знају.
У томе не вреди и неправедно је окривљивати само српско данашње вођство које не може да се снађе у исправљању те неправде нанете српском народу не први пут. Али како разумети и оправдати српску власт (ма коју и кадашњу после 1999. године кад је и српски народ био делимично заведен убеђивањем из Централних Западних Сила да треба само да скинемо с власти или убијемо (што су они убрзо учинили нелечењем у затвору) неког Слободана Милошевића, да на власт дође неки други курта или мурта и Косово ће бити решено као „демократски проблем“. Чак је и један шалабајзерски „врховни“ новинар с једне српске телевизије, изгледа нам тако понекад, схватио и сада истиче да је „пети октобар“ био велика (анти)српска превара, као што би била или ће бити, у овим условима, свака нова (анти)српска превара о „увођењу демократије међу Србе, па да не буде никаквих проблема за српски народ.
Чак је и тај стално показујући шалабјезерски назовисрпски новинар који се, малтене, прославио на „Деци комуниста“, тврдећи и данас да је он себе увек сматрао „еуропејцом“ и љубиетљен свих „западних вреднсоти“ откад је сазнао за себе, поготово кад је схватио да је он „врх српског новинарства“. Он је толико постао „велики србин“ данас да је чак на своју од њега засновану глвноуредничку телевизију под његовим уређивањем увео једну једину емисију с ћириличким исписима, назвавши је по угледу на неког хрватског новинара који је, пре њега, имао своју емисију „Латиница“. Тај црнохуморни и шалабајзерски телевизијски новинар данас „брани институцију Српског Председника тако што га, обраћајући му се свакаквим питањима, „културно“ непрекидно прекида са „ти“ као да је с њим стварно чувао овце по шумадијским завичајним ливадама и шумама, јер су у његово чобанско време козе, као брстеће животињке биле забрањене у Србији да нам не обрсте „комунистичку демократију“, па су му остале за чуавње само овце). Том својом спрдачином с новинарством, он сутра, под неком другом влашћу, може да (до)каже да се спрдао с претходним председником и влашћу, што је једино његово вредно као „изумитељство“ у српском новинарства – разговор с Преедседником као да су чобански другари били одувек.
Тешко је, дакле, па и новинарским шалабајзерима, данас (од)бранити КиМ у условима када на том, бомбардоавњем и нејачи) отетом подручју влада невиђена вековима ширена планирана антисрпска мржња и жеља за прогоном и(ли) унишетњем српског народа и све његове културе и његових гробова.
Како одбранити КиМ када ми не можемо да (од)бранимо данас ни српско писмо у ужој Србији?
Ми из Удружења „Ћирилица“ и „Српска азбука“ већ дуже од две деценије пишемо кратке предлоге, дописе и књиге од чак и хиљаду страна да их убедимо да схвате да нико у свету као српски лингвисти у институцијама и свака власт у државним службама не штити и не чува своје писмо у свом језику лингвистичким нормирањем и законским шизофреним допуштењем двоазбучја само у српском правопису и неуставним законима о језику и писму.
Успели смо (највише захваљујући ранијем министру културе Драгану Којадиновићу, његовом саветнику (данас, нажалост, почившем) лингвисти Браниславу Брборићу који су успели, у договориам с „Ћирилицом“, да поново виде да су сви престижни језици у свету нормирани по природном и здравом приципу праксе – „за један језик – једно писмо“. И у коначном лингвиста Б. Брборић је у нашим невероватно тешким околностима у Србији од великог сербокроатистичког двоазбучњака (какви су били готово ссви српски лингвисти, а многи и данас су то остали) узрасте у лингвисту који је учинио подвиг. Он је, уз помоћ, „Ћирилице“, сачинио уставни предлог решења питања писма српског језика који је већински подржан на референдуму за Устав Србије у ставу првом Члана 10. у коме се Србија и Срби изједначавају с праксом у целој Европи и свету на овај природан начин:
„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо“.
Али, у српској лингвистици“ и држави (власти) остала су да владају „српска посла“. Ту уставну одредбу изиграле су све српске власти од ДОС-а до данас, па је остала на снази неуставна и непрактична за спас срспке ћирилице у језику Срба владавима неуставности и у старом, неусаглаашеном с Уставом, Закону о језицима и писмима из 1991. године, а нови Закон о српском језику и ћирилици, усвојен у Народној скупштини Србије 15. септембра 2021. године, још је неуставнији и апсурднији за решење питања српсског писма чија употреба не обавезује све кориснике српског језика на исти начин. Једни грађани (они који имају приватне фирме (а таквих фирми је данас већина) могу да пишу српски језик и јавно и тајно неким другим (ненаведеним) писмом, то је обично хрватска верзија абецеда), а ако се, ипак, своејевољно одлуче за ћирилицу, само они ће моћи да буду новчано нааграђени (смањењем пореза). Они други (у мањини) по том новом закону обавезани су да српски језик пишу уставно одређеним српским, ћириличким писмом. Који је правник могао написати таајав заакон и какви су ти посланици у Скупштини Србије који су то могли, чак ејдногласно, да усвоје, то нормалном човеку никад нећее бити схватљиво.
- Откуда Србији такав „оригианлан начин“ (не)чувања свога писма?
Нико нормалан не зна откудаа таква „оригианлна“ правничка идеја у Србији да писци закона уопштее у том закобу, као нижем акту од Устава, уопште не спомеену уставну (народну) обавезу у вези с писмом.
И, сасвим очекивано, због свега тога, ево, за вишее од годину дана нико није нигде и никада у Србији чуо да је неко из власти и покушао да примени такав, практично, неепримењив, закон.
А што је, за све нормалне, здравее мисаоно, стручњакее српског језика, несхватљиво еј то што српски лингвсити себе сматрају без обавезе у вези с уставном обавезом, паа од 2006. године нећее ад и они примене народну обавезу из цитираног Чланаа 10. него су га чак, у цинизму, цитирали у фусноти у Правопису српскога јеезика Матице срспкее на 15. страни, где су зааписали да „ћирилица није егзистенциајлно угрожеена“, па су сматрали нормалним и данас још сматрају нормалним да, противно и српском Уставу и српском народу, али и општој паркси у свету, реше пиатње писма по Новосадском договору о српскохр5ватском језику из 1954. године. За њих је и даље на снази у реченом правопису да је за њих корисно по ћирилицу, српски народ, српску културу и идеентитет двоазбучеј, које су неки разумни стручњаци назвали „шитофреним решењем“, што оно буквално у пракси и јесте.
Нормалан Србин може да разуме и нашу силом нам наметнуту немоћ, па и грешке, у одбрани отетог КиМ-а, али ни нормалан ни ненормалан (или нсстручан) Србин није способан да тачно схвати како и зашто ми Срби не можемо да применимо свој Устав макар у ужем делу Србије и да макар ту вратимо (ослободимо) већ дуго окупирану, код нас данас буквално издану ћирилицу другим, туђим, латиничким хрватским писмом.
Док ово пишем, истовремено слушам о угледању и у Србији на “дечја” пуцања и убијања и у једној београдској школи данас, као у америчким школама. Остајем нем на ширење таквих оружаних убиствених “западних вредности” на ову српску школу у Београду! Родтитељи, чувајте своју децу од пиштоља коеј држиет надохват руку своје деце!
Аутор: Драгољуб Збиљић, језикословаац, оснивач првог Удружења „Ћирилица“ (2001)
