Kako najuspešnije sramotiti i Srbe i njihov jezik
Ove redove treba razumeti kao podršku ideji da Savet za srpski jezik kao jedini prioritet u ovom trenutku istakne zahtev da se srpskom jeziku vrati ćirilica, da se za nju plaća „desetak“ (kao i u tursko vreme), a da se latinica kao strano pismo stranog jezika prenese na kursne liste i da se na nju gleda kao i na sve što je Srbima stiglo sa Zapada. Pa i to da je samo u HH veku broj Srba, demokratski i s latiničkim potpisom, smanjen makar za polovinu njihovoga sadašnjeg broja.
HOĆE LI POČETI DA SE REŠAVAJU PROBLEMI SRPSKOG JEZIKA
Valja očekivati da će sastanak Saveta za srpski jezik, održan 11. juna, ostati upisan po tome što će, „tamo gde treba“, konačno početi da se rešavaju problemi naznačeni u dokumentu o osnivanju Saveta. Nadu da će se to dogoditi podgreva činjenica da je na sednici bio i ministar kulture Nikola Selaković i da su „razmotrena pitanja od značaja u oblasti upotrebe srpskog jezika u javnom životu i sprovođenju mera zaštite i očuvanja ćiriličkog pisma“. I sad prvi put saznajemo da se nešto dešava: ministarstvo je „počelo da vrši inspekcijski nadzor primene službenog pisma u državnim i u javnim institucijama“, a „članovi Saveta izneli su i očekivanja od ministra Selakovića, koja se mogu svesti na dva prioriteta. Prvi je da pomogne inicijative oko donošenja novog Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma, te da se podrži predlog da se u njemu precizno reguliše pitanje obaveznih licenciranih lektora u medijima i izdavaštvu. Drugi prioritet jeste utemeljenje jasnije jezične politike za Srbe u rasejanju“.
*
Koji su putevi poloma srpskoga jezika. I sad će, valjda, do srpske Vlade dopreti saznanje da se na katedrama za srpski jezik i u Matici srpskoj okupljaju bolji znalci srpskoga jezika od onih u pedofilskim NVO-asosijacijama i njihovom Centru za ženske studije i pedofiliju. Treba se nadati da će to biti znak da će se država konačno umešati u svoj posao i početi da rešava makar deo onih pitanja koje je prepustila, recimo, privatnim udruženjima za zaštitu ćirilice u srpskom jeziku ili onima koji misle da bi iz srpske škole trebalo prognati prostituciju – zajedno s ministrima koji su je u školu uveli. Svi su izgledi, naime, da srpska Vlada ne zna ništa mimo onoga što je od Broza nasledila: on do jeseni 1944. klao „zapadne Srbe“, posle im deset godina dodavao i „istočne“, a kad više nije imao „opravdanja da kolje“, prešao na zatiranje srpskog nacionalnog pamćenja, tj. na zabranu ćirilice: ona proglašena ravnopravnom s latinicom, posle posklanjane (tj. zabranjene) sve ćiriličke pisaće mašine, latinica uvedena u vojsku, policiju, administraciju, počeo progon pravoslavlja (tokom više posleratnih godina, svedočili su mi stariji susedi u Kačeru, u vojničkim evidencijama Hrvati su upisivani kao katolici, muslimani kao „neopredeljeni“, a Srbi kao „bez vere“, a pravoslavnim crkvama koje su za vreme rata bile porušene Broz i komunisti samo su posle – poravnavali temelje). Tako je komunistička pamet uredila da se 36 godina Brozove okupacije u Srbiji pokaže nadmoćnijom nad 12 vekova srpske ćiriličke tradicije i da autistična srpska vlast produži da tu pamet i dalje podupire, da o tome donosi zakone koje neće poštovati, ali se hoće izrugivati i pravdi i Srbima, tj. njihovoj tradiciji i nacionalnom pamćenju. Najbolja je potvrda za to upisana u Čl. 10 srpskog Ustava: U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćiriličko pismo. Toj se formulaciji ne može ništa dodati, a može oduzeti samo jedna sitnica: svaka je javna upotreba jezika službena i zato tu reč iz gornje formulacije treba isključiti jer osim nje postoji samo ona koja se određuje kao privatna, a nju su Srbima zabranjivali jedino ustaše i komunisti. Zato bi srpsku vlast trebalo pripitati dokle misli da podupire Brozovu nauku i njegove zločine nad Srbima.
I može li biti da se za sve ove godine otkad je Ustav usvojen nije našao pravnik koji bi vlasti javio da se zakon izvodi iz ustavnih odredbi i dok se on ne donese – te se odredbe smatraju zakonom. Pominjem te pojedinosti zato što se (kako rekoh –autistična) srpska vlast već skoro 20 godina izruguje i Srbima i srpskom Ustavu time što Zakon o jeziku ne donosi, a ustavne odredbe bagateliše: ta Žalosna Država morala je proglasiti da je vreme Brozovih zločina isteklo i da se ćirilica morala vratiti Srbima. Ustavna odredba, dakle, bila je dovoljno „široka“ za sve one koji su se u njoj želeli smestiti, a možda bi se pokazalo da će se jedino beznadežno latinizovani „Srbi“ pred ćirilicom osećati malo „stešnjeno“, ali bi se takvima moglo prilično lako odgovoriti: ako neće srpski jezik i njegovo pismo, mogu birati tuđi, ali neka ga onda plaćaju po cenama utvrđenim kursnim listama za svaki jezik koji biraju. Ako u Srbiji, naime, još ima srpskog jezika, on bi se morao beležiti ćirilicom i za njega bi se, kao i u tursko doba, plaćao „desetak“, a svi ostali jezici (latinički i ini) bili bi preseljeni na kursne liste. I tome bi moralo biti dodato još ponešto.
Recimo: sve bi srpske knjige morale biti štampane ćirilicom. I srpsko Ministarstvo kulture jedino bi takve knjige otkupljivalo za srpske biblioteke, a one druge morale bi se ostaviti izdavačima da ih prodaju onim čitalačkim sojevima po čijim su ukusima i merama priređene (a ako se njihova cena ne može odrediti po kursnim listama, može se uzeti prosek od nekoliko najčešćih, npr. evra, funte i dolara: takve se knjige ne bi smele sramotiti cenom po kojoj se štampaju ćiriličke, tj. morale bi biti višestruko „pametnije“ pa makar toliko puta i skuplje).
*
Kako najuspešnije sramotiti i Srbe i njihov jezik. Moglo bi se reći: po onim merama po kojima su to učinili Narodna biblioteka Srbije i Institut za standardizaciju Srbije kada su („17. lipnja 2008“), „na zahtjev Nacionalne i sveučilišne knjižnice u Zagrebu… izmjenom postojećih troslovnih oznaka hrvatskog i srpskoga jezika iz norme ISO 369-2 u međunarodnu klasifikaciju jezika konačno uvedena dva potpuno razdvojena jezika i to: hrvatski jezik s kodom hrv i srpski jezik s kodom srp. Dotad je za hrvatski jezik vrijedila oznaka scr (Serbo-croatian-Roman), a za srpski jezik scc (Serbo-croatian Cyrilic) koje su oznake tretirale ta dva jezika kao jedan jezik“; taj trgovački aranžman „supotpisali su i Institut za standardizaciju Srbije i Hrvatski zavod za norme“. Pre neku godinu jedan „specijalistički pogled“ na to kako se u katalozima naših biblioteka predstavljaju srpski pisci omogućio mi je da preciziram da to pokazuje svu bedu srpske nacionalne pameti: Branko Ćopić piše „bosanski“, devet „hrvatskih knjiga“ napisao je Momo Kapor, istim jezikom pisani su Moji pronalasci Nikole Tesle, Kozaračka djeca i Riječi koje nisu zaklane u Jasenovcu; „srpski i hrvatski“ pisali su Njegoš, B. Radičević, Mrkalj, Sterija, Sremac; „hrvatskom ćirilicom“ potpisivali su se Zmaj, Dučić, Meša, Ivo Andrić, a to još uvek čine R. P. Nogo, SPC i SANU; drugde sam tim povodom zapisao da su Narodna biblioteka Srbije i Institut za standardizaciju Srbije, potpisujući Hrvatima „priznanje“ da srpski i „hrvatski“ nisu jedan jezik, istovremeno „potvrdili da ne znaju ni šta je jezik, ni šta je knjiga ni šta su to standardi“.
Sad bi se „hrvatskom“ jeziku (utemeljenom 5. sept. 1900) mogli dodati „makedonski“ (od 2. avg. 1944), „bosanski“ (od 27. sept. 1993), „crnogorski“ (od 21. maja 2006), pri čemu Hrvati potpisuju priznanje da su lopuže bez premca: oni su prepisali drugo izdanje Vukovog Rječnika (1852) i proglasili ga osnovom „hrvatskog jezika“, Broz „makedonski prekrivač“ razvukao preko srpske nemanjićke države, a „Bošnjaci“ i Crnogorci svoje srpske okrajke preimenovali prema svojoj novoj „nacionalnoj pameti“. Za sve te „jezike“, međutim, još početkom prošlog veka imamo potvrde da su bili srpski, a ne znmo koja je pamet uredila da se oni unaprede u srpske jezičke brabonjke, s izgledima da, pod nadzorom svojih nacionalnih negovateljaica i uz tapiju Narodne biblioteke Srbije i Instituta za standardizaciju Srbije, izrastu u ozbiljne jezičke balege.
Pregrejanu hrvatsku jezičku pamet (zasnovanu na nastojanju da u EU „uđu sa svojom etiketom“) svojevremeno je „rashladio“ američki slavista Kenet Nejlor (1937–1992) neobičnim navodom: neuporedivo su dublje razlike između engleskog jezika i njegove „američke verzije“ od onih po kojima se razlikuju srpski i „hrvatski“. I razlozi za to jasni su svakom osim Hrvatima i njihovim gorepomenutim sojuznicima u čerečenju srpskoga jezika: Englezi su u Ameriku zakoračili pre pet ili šest vekova (tj. u vreme dok se engleski jezik još uobličavao), a Hrvati za Srbe prvi put čuli kad su, pre 120 godina, prepisali Vukov Srpski rječnik. A valja mi ovde pomenuti moga drugara Keneta i zbog makar dve druge pojedinosti.
Prva se nalazi na onoj liniji koja je napred pomenuta: 1990. godine on je svedočio pred „Zastupničkim domom Kongresa Sjedinjenih Država, Odborom za vanjske poslove, o etničkom rivalstvu u Jugoslaviji i razvoju srpsko-hrvatskog jezika“. (Sretao sam se mnogo puta sa „svedočenjima“ raznih specijalista-neznalica o istoriji Balkana u tome Domu američkog Kongresa, ali sam uveren da su kongresmeni jedino tada mogli čuti istinu o onome o čemu su Kena „propitivali“.)
Druga je pojedinost znatno opštija, ali ne treba očekivati da bi ona, u bilo kom obliku, mogla stići do svesti niti hrvatskih niti inih čerečitelja srpskog jezika: od „naroda“ koji priznaje da mu jezik služi jedino za blejanje ne treba očekivati da će razumeti išta od onoga što nadilazi „njegove potrebe“ (a da im sposobnosti da išta od toga razumeju – ne stavljamo na iskušenja).
*
Zločini SANU nad srpskim jezikom. SANU se uvrstila u prvi red srpskih nacionalnih štetočina i zato je dovoljno pomenuti samo neke pojedinosti koje se tiču njenoga odnosa prema Srpskom rečniku.
Jedna je od njih mnogo stara: za vreme Drugoga sv. rata Belić je građu za Rečnik sklonio u trezore Narodne banke Srbije. Poslednji „Belići“ tu su građu izbacili na đubrište, zajedno sa srpskim jezikom. Pri tom se znalo: ta je građa bila popisana na preko 6 (šest) miliona kartica, a do digitalizacije je „stiglo“ samo četiri miliona i dvesta hiljada. I na to treba gledati tek kao na polovinu akademijskog zločina nad srpskim jezikom i srpskim istorijskim pamćenjem: ona druga polovina počinje zabranom da se digitalizovana građa uključi u izradu daljih tomova rečnika, pri čemu valja priznati da je to učinjeno prilično prosto: neko isključio i sakrio onu „spravicu“ na kojoj se građa našla, a posle zaboravio gde je sakrio. I poručio: može se Srpski rečnik raditi kao i pre sto godina i na korpusu koji je za trećinu kraći od onoga na kome su prethodni tomovi priređeni.
Taj se Rečnik, dakle, našao „na tapetu“ na sednici Saveta za jezik, ali valja priznati da se on mora posmatrati iz nešto drukčijeg ugla: on je od 1888. do 1954. godine priređivan kao Rečnik srpskog jezika, ali su posle „druge sile“ odlučile da se „preimenuje“ i na to prigovori nisu pomagali: oni koji su za uobličavanje Rečnika bili posebno zaslužni bili su „prislonjeni uza zid“, od Novosadskog dogovora rečnik pet godina „upodobljavan »srpskohrvatskom« imenu“, ali za njegovu srpsku suštinu to nije imalo nikakvog značaja: Lajoš Taloci (1857–1916), sekretar Bečkog arhiva, saopštio je da su Beč i Vatikan „hrvatski jezik“ stvorili 1836, a posle su na Katoličkom kongresu 1900. godine Vatikan (i Kaptol) naredili Srbima-katolicima da se moraju sramotiti tim novim („hrvatskim“) imenom i da nikad nisu bili Srbi. Te su činjenice „presudile“ da se „hrvatski“ samo imenom uturio u Rečnik i da mu ništa drugo nije mogao ni dodati ni oduzeti. Prigovori koji su na sednici Saveta za jezik upućeni Rečniku mogli bi se, dakle, označiti kao formalni, a formalan bi mogao biti i razlog da se taj prigovor ospori: serijska publikacija, odn. mnogotomno izdanje može se obustaviti, ali menjanje naslova od određene knjige u seriji mora se označiti makar kao problematično. U našem slučaju, pri tom, suštinskog ogrešenja o takvo shvatanje i ne bi bilo budući da su Hrvati kao osnovu „svoga jezika“ prepisali drugo izdanje Vukova Rječnika (1852) i to priznali na uvodnim stranicama svoga „hrvatskog rječnika“ 1901. godine, ali bi valjalo vrlo pažljivo odmeravati sve razloge i za izmenu naslova i za njeno neprihvatanje. Ja mislim da to ne bi trebalo činiti već i zbog toga što je to nametnuto državnim terorom i overeno silom političke toljage i bila je prilika da se to raspravi znatno ranije i da se pod sakatom pameću ne posrće toliko decenija, utoliko pre što se ustaška pljačkaška pamet „odrekla“ srpskog jezika već posle 10 godina i odnela „»latinički srpski«“ pod sramotnim »hrvatskim« imenom“, a Srbi toj iščašenoj pameti ostali „verni“ i sledećih 30-ak godina. Od srpske japije Hrvati nisu mogli napraviti nikakav jezik koji ne bi bio srpski i to su im lepo objasnili Vigand i Leskin neki dan pre onoga Kongresa i neku godinu posle njega: to što oni „hoće da je hrvatski“ može biti samo srpski zapisan latinicom. I to im najbolje potvrdio Đuro Daničić zasnivanjem RJAZU, a overio Tomo Maretić svojom Gramatikom (1899). Svest da se bavi gramatikom srpskog jezika, osim oslanjanjem jedino na Vuka i Daničića, na neobičan način posvedočio je Maretić i u pismu Ljubi Stojanoviću (1860–1930), filologu i političaru, od 7. IX (26. VIII) 1899, posle saznanja da se on „sprema napisati kritiku“ njegove Gramatike i stilistike. Moleći ga da mu „u kratko javi svoj sud o vrijednosti [njegove] knjige i glavnije prigovore, što ih misli u kritici reći“, Maretić veli: „To bi mi za to bilo vrlo milo, jer bih Vam onda mogao bar na gdjekoje od tih prigovora u pismu odgovoriti te razjasniti i opravdati, za što sam ovo ili ono učinio baš ovako ili onako… Za jedan Vaš prigovor već sada znam iz pisma g. Jagića: Vi nijeste složni s tijem, što sam ja za izvore upotrebio samo Vuka i Daničića i narodne umotvorine izdate od Vuka. Osim onoga, što ja o tome velim na II. strani predgovora, kazat ću još i ovo: ja upravo ne znam, kojega bih pisca još upotrebio, jer onako dobro i pravilno kao Vuk ne piše ni jedan, u svakoga se drugog pisca XIX. vijeka nalazi više ili manje pogrješaka, pa bi se te pogrješke sankcionirale, kad bih ja bio osim pomenutijeh izvora još i druge pisce upotrebio; ili bi za pogrješke tijeh pisaca svuda trebalo izrijekom spominjati da su pogrješke, a to bi bio balast. Osim toga mislim, da ćete i Vi i drugi koji kritik vrlo teško naći štogod u srpskom jeziku (kurziv – DP), što je dobro i pravilno, a u mojoj se gramatici ne nalazi samo za to, što nijesam upotrebljene izvore bolje pretražio, a ne u tome, što nijesam upotrebio i djela drugijeh pisaca.“
Na tim se činjenicama, konačno, zasniva sva istina o „hrvatskom jeziku“: kao koljačka rulja, Hrvati nikad nisu ni mogli stići do faze pismenosti, njima su Beč i Vatikan „objasnili“ koji je njihov jezik, ali to nije bilo dovoljno, trebalo je da prođe još 50 godina, da im Đura Daničić priredi prvu svesku „rečnika toga jezika“ (RJAZU), ali i još 20 sledećih godina da im Vatikan naredi da istorija Hrvata i njihovog jezika počinje 5. sept. 1900. godine, ali im tada nije „javljeno“ da je taj jezik srpski. Hrvatska duhovna sirotinja odrekla se svoje srpske vertikale i srpske istorije i njima je sad lako da se kače na sve za šta im se iz Vatikana „naredi da je njihovo“: sad je njihov Dubrovnik mada Hrvati do onoga Kongresa 1900. nisu znali ni šta je Dubrovnik ni gde se nalazi. Niti da je Držićev Gulisav Hrvat tamo čekao 350 godina da mu se koji dan pre onoga Kongresa priključe prva četiri sunarodnika. Takvi „Hrvati“, razume se, nisu mogli znati ni šta je jezik, a kamoli da je taj jezik srpski, da „Hrvati“ za njegovo uobličavanje nisu ni krivi ni zaslužni: oni samo, nisu znali ni ko su ni kojim jezikom govore.
*
»Smrtni gresi« Miloša Trivunca. Akad. Miloš Trivunac (1876–1944) bio je jedan od najuglednijih srpskih intelektualaca prve polovine prošlog veka, ekspert za francusku i englesku književnost, zasnovao studije germanistike na Filološkom fakultetu u Beogradu, potpisao Oglednu svesku Srpskog rečnika 1944, kao saradnik okupatora streljan u Đilasovom (i Kardeljevom) „sređivanju prilika“ u Akademiji. Ovo poslednje saopštava nam Aleksandar Stojanović (u Zborniku radova s „Desničinih susreta“ 2012), citira optužnicu, presudu, ne zna se ni kad je streljan ni gde mu je grob, ali ni on ni Đilas ne navode podatak da je Trivunac i „pogrešno optužen i pogrešno osuđen“ i da je i on, jednako kao i Žika Pavlović, ujeo komuniste za srce. Svojom knjigom Bilans sovjetskog termidora Ž. Pavlović pokazao je, naime, da kod Staljina „pšenica više ne rađa šest puta godišnje“ i zbog toga greha ostao bez glave (prema Đilasovoj reči: „da ih je imao devet – ostao bi bez svake“). A što se tiče Trivunčevih „grehova“, pominjao sam onaj da je, kao ugledan germanista, potpisao nalaz nemačke komisije međunarodnih uglednika da su mnogo hiljada poljskih oficira u Katinskoj šumi postreljali Rusi, posle me Matija pokolebao navodom da je to bio Svetislav Stefanović (1877–1944), ja ne znam jesu li taj nalaz potpisali obojica, kao što je izvesno da su obojica na isti način ostali bez groba. A Matija svemu tome dodaje: Andžej Vajda, sin jednog od streljanih oficira, pričao da se ta epizoda dugo nije smela ni pominjati, posle o tome snimio film, film prikazan u Moskvi, Vajda tamo dočekan s ovacijama, a mi i danas Brozove okupatorske zločine slavimo kao „oslobođenje“ od najboljih predstavnika srpskog naciona, od najboljih domaćina, tj. od svega onoga čemu su Srbi vazda težili i čime su se vazda ponosili. Valja se nadati da će i Srbi biti konačno obavešteni o tome jesu li Stefanović ili Trivunac (ili obojica?) glavama podmirili potpis koji se u sramotnoj srpskoj istoriji još ne sme pominjati.
*
Savet za jezik i njegovi prioriteti. U razgovorima s ministrom Selakovićem pomenuta su „dva prioriteta“ za čiju se realizaciju očekuje temeljitija podrška Države, a ja mislim da bi se oni mogli svesti na jedan iz koga se svi drugi mogu izvoditi: da se Srbima vrate i srpski jezik i ćirilica, da se proglasi da 36 godina Brozovih zločina nad Srbima ne mogu doneti prevagu nad dvanaest vekova srpske ćiriličke tradicije. I da svaka srpska vlast (ako neće da je okupatorska) na to mora gledati kao na najviši prioritet jer kad se to ostvari – mnogi će se drugi problemi rešavati mnogo jednostavnije. (Pa nedovršene žene, na primer, neće moći uspostavljati jezičke kovačnice iz kojih će među nogama iznositi ono što im je na prirodnoj podeli ostalo uskraćeno. Niti nas srpska Vlada poučavati onome čemu i pedofilske asocijacije nauci o jeziku u srpskim osnovnim i srednjim školama.)
*
Kako pisati istoriju koje – nema. Večernje Novosti objavile su posebne Istorijske dodatke o Brozu kao o „velikom čoveku bez dela“ i o Branku Petranoviću kao o „velikom istoričaru Brozove epohe“. Mislim da bi oba ta „posla“ morala biti označena makar kao nezasnovana: političar bez dela mora istoričara ostaviti bez posla. Izvesno je, naime, da se Broz tokom svih dugih decenija u Jugoslaviji bavio jedino zatiranjem Srba i pravoslavlja i praćenje takvog „dela“ ozbiljni istoričari lako mogu prepustiti i ne posebno brižljivim hroničarima.
Jedan nepomenut zločin malo će šta Brozovoj slavi dodati, a još manje srpskim stradanjima olakšati.
Autor: Dragoljub Petrović, lingvista
