Kako mi, hrišćani, treba da dočekujemo Novu Godinu?

Evo, još jedna godina našeg života je kanula u večnost. Dobrota Božija nam je darovala novu godinu. Cenimo li mi tu milost Božiju prema nama, blagodarimo li Bogu za to? Avaj! Kako je malo ostalo danas ljudi, koji dočekuju Novu Godinu sa molitvom. Zar je velika većina ne dočekuje bezumnim, besmislenim, razuzdenim veseljem, koje se ničim ne može opravdati, a naši “pravoslavni“ ruski ljudi to neretko čine dvaput – i po novom i po starom kalendaru, kao da žele da iskoriste povod za veselje. Iako povoda ovde, strogo govoreći,  ni nema.

Šta nam napominje dolazak nove godine, ako ne to da se za još jednu godinu skratio naš zemni život, da smo još jednu godinu bliže kraju koji je zajednički za sve – grobu, a za mnoge od nas će ova nova godina, možda, biti poslednja godina života.

Imu li tu povoda za veselje?

Još su sveti Teofan Višenski (Zatvornik, prim.prev) i o. Jovan Kronštatski u drugoj polovini prošlog veka, gorko ukorevali ruske ljude zato što su, podražavajući bogoodstupničkom Zapadu, počeli paganski da dočekuju Novu Godinu, da se “vrte sa bokalima u rukama“, jer su samo mračni pagani verovali da će, što oni veselije dočekaju novu godinu, to će srećnija i bolja ona biti za njih. Zbog toga su i pili i plesali do iznemoglosti. A nama, hrišćanima, to uopšte ne priliči!

Naprotiv, nas, hrišćane, dolazak nove godine treba da usmeri ka pojačanoj ozbiljnosti i usrdnoj molitvi Bogu.

A naročito ozbiljni i molitveno sabrani mi treba da budemo sada, u vreme u koje živimo, kada se svake godine sve više i više umnožavaju strašna znamenja kraja svega, koji nam se neizbežno približava.

Još do nedavno je život čovečanstva tekao manje-više normalno, potpuno opravdavajući izreku premudrog Propovednika: “Što je bilo, to će i biti, što su radili to će i raditi, nema ničeg novog pod suncem“ (Prop. 1,9). Ali evo, od nekog vremena, naročito posle strašne krvave katastrofe, koja je postigla našu nesrećnu Otadžbinu, Rusiju, nešto što liči na to “novo“, je počelo silno i jarko da se projavljuje.

I u samoj stvari, ako se dublje zagledamo u to što se sada događa u svetu, mi ćemo videti da se sada događa nešto takvo novo i strašno, čega nikada ranije nije bilo u takvim grandioznim razmerama.

Pre svega: cela trećina sveta je potpala pod potpunu tiransku vlast jarosnih bogoboraca i čovekomrzaca, koji su za glavni cilj svoga života i delatnosti postavili iskorenjivanje vere u Boga u celom svetu a naročito uništenje Crkve Hristove, i koji uporno idu ka tome, ne zaustavljajući se ni pred najsurovijim i najneljudskijim sredstvima, čak do grubih ponižavanja, mučenja, prolivanja krvi i ubistva.

A ostale dve trećine, koje čine takozvani “slobodni svet“, sa svakom novom godinom sve ravnodušnije gledaju to i ne samo da se ne protive takvom nasilju, koje vapi ka nebu, već mu neretko i pomažu, u suštini i sami radeći to isto ali obazrivijim, “mirnim“ sredstvima, licemerno uklanjajući pogled, čuvajući izgled potpune slobode vere, pa čak i pokroviteljstva Crkve.

Zar nije nešto “novo“ i takozvani “ekumenistički pokret“ – to nasumično “bratimljenje“ predstavnika svih veroispovesti, koje do skora nismo mogli ni da zamislimo, i koje tolike ljude očarava i prelešćuje takozvanom hrišćanskom ljubavlju, dok je ono zapravo jako daleko od prave hrišćanske ljubavi, koja je neraskidivo povezana sa stremljenjem ka istini.

A  istina “ekumeniste“ zanima manje od svega. Kada to ne bi bilo tako, odavno bi svi ekumenisti prišli Pravoslavlju, a pravoslavni, koji učestvuju u “ekumenističkom pokretu“, ne bi se udaljavali od iskonskog, istorijskog Pravoslavlja, zaražavajući se antihrišćanskim duhom slbodoumnog protestantizma.

Takve je vrste i potpuno novo lice Vatikanskog Koncila. I kako je karakterističan i tragičan utisak sa tog Koncila, koji je izrekao jedan od pravoslavnih posmatrača: “Reklo bi se da mi treba samo da se radujemo i pozdravljamo stremljenje ka približavanju Pravoslavlju i reforme u tom pravcu, projavljene na tom Koncilu, ali sve to, na našu duboku žalost, nosi karakter takvog neobuzdanog liberalizma, koji je spreman da ide i dalje, da su nam  rimokatolici konzervativci po duhu bliži“.    

A bezakonje koje se neverovatno pojačava, u svim najizrazitijim i najizoštrenijim oblicima, naročito kod maloletnika, koji danas čak i po spoljnjem vidu, po izrazu očiju i lica, prestaju da liče na decu, za koju je svojevremeno rekao Gospod da je “takvih Carstvo nebesko“! (Mark. 10, 14)

A bestidni razvrat koji pomračuje um, koji je bio razumljiv kod pagana, koji nisu poznavali učenje o visokom dostojanstvu devstvenosti, ali je potpuno neprihvatljiv kod hrišćana!  

Nema u savremenom svetu – “hrišćanskom“ svetu, ni onoga što je bilo u drevnosti u paganskom svetu: ni blagorodstva, ni čestitosti, ni stida, ni savesti. Mnogi crno nazivaju belim, a belo – crnim, laž nazivaju istinom, a istinu lažju. I nevoljno nam dolazi na um ono o čemu govori sv. apostol Pavle u svojoj 2. Poslanici Solunjanima: “I zato će im Bog poslati silu obmane, da vjeruju laži. Da budu osuđeni svi koji ne vjerovaše istini, nego zavolješe nepravdu.“ (2 Sol. 2, 11-12).

Koliko njih danas, sa poražavajućom lakomislenošću, ponavlja naglas ili kao za sebe, Pilatovo pitanje ispunjeno dramatičnim skepticizmom: “Šta je istina?“ (Jn. 18, 33) i ne nalaze odgovor, čak ga ni ne čekaju.

I evo, ne gledajuću na sve to, duhovno slepi ljudi čak viču o nekakvom “napretku“, o “miru u celom svetu“ o blagodeti koje očekuju čovečanstvo u bliskoj budućnosti, o nekakvim “privlačnim daljinama“ i “širokim horizontima“…  

Neka ne kažu da mi “zatamnjujemo boje“ ili propovedamo pesimizam. Onda bi i sv. Teofana i sv. Jovana Kronštatskog i mnoge druge stubove i svetilnike naše Ruske Crkve, koji su upozoravali narod o strašnoj kazni Božijoj koja se nadvila nad njega, trebalo kriviti za pesimizam. Međutim, sve to o čemu su oni tako silno i jarko proricali, crtajući do krajnosti mračne prizore života koji ih okružuje, u potpunosti se ispunilo.

Mi ovde samo ukazujemo na opštepoznate činjenice, koje same za sebe govore i ne traže da čovek bude naročito prozorljiv, da bi video kuda nas one vode.

Život celog čovečanstva danas predstavlja jednu mračnu sliku. Ali ne manje mračan prizor mi vidimo i u životu naših pravoslavnih ruskih ljudi u inostranstvu. Umesto da potpuno i konačno progledamo posle toliko doživljenih teških iskušenja: krvave revolucije, izbeglištva (kod mnogih dvokratnog), hapšenja, izgnanstva i konc-logora, užasa 2. Sv. Rata – mnogi i dalje nastavljaju da žive sa istim nastrojenjem kao u predrevolucionarnoj eposi i 1917.god., koje je i dovelo Rusiju do propasti.

Umesto da se pokaju za svoje pređašnje slobodoumlje i smireno priđu veri u Hrista, poklonivši se pobožno pred blagodatnim autoritetom Svete Crkve Koju je On osnovao, jako mnogi, avaj! i ovde u inostranstvu žive bez ikakve vere ili otpadaju u druge vere, ili sami sebi izmišljaju neku svoju veru, a oni koji, spolja ostaju pravoslavni, često uopšte ne priznaju Crkvu, usuđuju se da nadmeno i visokoumno sude i tumače ono što ne poznaju i ne shvataju i smatraju da imaju pravo da sami pišu za Crkvu svoje sopstvene zakone, pokušavaju da učine Crkvu oruđem svojih bezumnih strasti  – istih onih strasti koje su dovele do propasti našu otadžbinu – Rusiju, a ovde su u stanju da dovedu do propasti ono jedino što nam je ostalo – našu Crkvu.

Umesto smirenja – strašna gordost koja se ne poklanja ni pred kakavim autoritetom, vlastoljublje i častoljublje, pobesnela težnja da se “ima funkcija“ i istovremeno, ništa ne žrtvujući radi Crkve i radi spasenja svoje duše, uzimanje pohlepno svih dostupnih blaga ovog prolaznog, sujetnog života.

I što je naročito bolno: podobna duhovna drskost i besporedak se jako često bestidno pokrivaju navodnom revnošću za nekakvu “istinu“, gromkim rečima o nacionalizmu i rodoljublju, i drugim visokim istorijskim idealima ruskog naroda, iako neretko dolaze od ljudi, koji ovde u Americi, nazivaju sebe “Amerikancima ruskog porekla“, tim samim odrekavši se od svog ruskog imena i svoje stradalne Otadžbine, za čije oslobođenje i spasenje oni navodno rade. 

Usred cele ove mračne slike jedinu uteha za nas predstavlja to što se među nama ipak sačuvao još mali ostatak iskreno verujućih, pravoslavnih ruskih ljudi, krotkih i smirenih, koji za sebe lično ništa ne traže i ne trude se da dobiju, ali koji su svim srcem predani našoj svetoj veri i Crkvi.

Njima, uglavnom, nigde ne daju da napreduju, stalno ih uklanjaju i kinje, nekad ih čak smatraju čudacima i nenormalnima, samo zato što ne liče na druge, ne idu “ukorak“ sa vremenom, ne plivaju kuda opšta struja vodi. Srećući se sa njima i videći kako se prema njima drugi odnose, i nevoljno se setiš proročanstva drevnih otaca-podvižnika o tome da će “u poslednja vremena svi ljudi bezumstvovati , a onome ko nije bezuman, govoriće: “ti si lud jer ne ličiš na nas““.

Ali upravo ti ljudi i čuvaju još uvek pravu Svetu Rusiju uizgnanstvu: oni grade Božije hramove da bi se molili u njima a ne da bi svodili oko njih lične račune, da bi se borili za prvenstvo i političarili, niti idu u naročito napravljene prostorije pod hramovima za “koktel partije“, plesove, spektakle i slične razonode.

Oni poštuju svoje pastire – istinske pastire, koji ih uče samo molitvi i duhovnom životu, vodeći ih pravim putem ka spasenju. I oni zaista ništa drugo ne žele osim da se spasu – upravo da se spasu a ne da seju intrige, bave se niskim politikanstvom, da podižu sudske tužbe i izazivaju nikome potrebne, osim neprijateljima naše vere i Crkve, “bure u čaši vode“.

Ti nemnogi, istinski pravoslavni ruski ljudi, shvataju da je Crkva radi večnog spasenja ljudi i da je grešno Njome se koristiti radi bilo kakvih drugih, zemnih ciljeva. Zato oni i neće početi da vode – bezumne borbe “ne na život – već na smrt“ jednih sa drugima, a tim pre sa svojim pastirima, ako ti pastiri ništa drugo ne žele od njih, osim hrišćanske nastrojenosti  njihovih duša, molitvi i pokajanja – oni se klone samo lažnih pastira, koji idu drugim putevima, stranim istinitom pastirstvu i pravoj duhovnosti i crkvenosti.

Ali, kako je malo takvih ljudi u kojima još živi naša Sveta Rusija! I sa svakom novom godinom njih je sve manje i manje. Većina je zauzeta i potpuno progutana opštim savremenim životom u “prelestnim pohotama propadljivog“ sveta i trudi se da mu u svemu služi i ugađa  – njegovim razvratnim naravima i običajima, da bi napravili sebi “karijeru“ i što više  stekli raznih životnih ugodnosti i materijalnog blagostanja. 

Sve to zajedno – verno je znamenje toga da svet ide ka svome kraju i pritom sada ide tako brzo i odlučno kao nikada do sada!

naravno, to nije povod za pesimizam, jer mi, hrišćani, odlično znamo da tako i treba da bude, i da je kraj sveta, ranije ili kasnije, neizbežan. Istovremeno, mi znamo i zaista se nadamo da čudo milosti Božije još uvek može da spase svet koji danas očigledno propada i da odloži neizbežnu naplatu radi oni koji još mogu i sposobni su da prinesu pokajanje i da se spasu.

Ali, ne treba lakomisleno da uspavljujemo sebe, zatvarajući oči pred strašnom stvarnošću, pred svom beznadežnošću koja se prikazuje pred našim očima, sa čisto ljudske tačke gledišta zdravog smisla i razuma i treba, ako smo zaista hrišćani, biti spreman na sve.

U našim ušima, a još više u srcima, treba neprestano da se čuju strašne, upozoravajuće reči Gospoda Isusa Hrista, izrečene kroz Njegovog ljubljenog učenika-tajnovidca u divnom Oktrovenju: “Se, grяdu skoro, i vozmezdie Moe so Mnoю, čtobы vozdatь každomu po delam Ego“ (Evo dolazim uskoro, i plata moja sa mnom, da dam svakome po djelima njegovim.)  (Apok. 22, 12).

I, umesto da prebivamo u “okamenjenoj bezosećajnosti“, slivajući se sa životom sveta koji nas okružuje i da dočekujemo Novu Godinu bezumno i lakomisleno, kao što je savremeni svet navikao da je dočekuje, zamračujući svoju dušu nedostojnim i nepriličnim ponašanjem za istinskog hrišćanina, obratimo se bolje Gospodu sa suznom pokajnom molitvom za to da On odvrati od nas “vesь gnev Svoй, pravedno na nы greh radi naših dvižimый“ (Sav gnev Svoj, koji pravedno ide na nas).

Kako bi nam oprostio sva sagrešenja voljna i nevoljna, koja učinismo u prošloj godini, kako bi odagnao od nas sve dušegubne strasti i običaje, da bi usadio strah Svoj Božanski u srca naša radi ispunjenja zapovesti Njegovih, da nas utvrdi u pravoslavnoj veri, da utoli sve svađe, nesklad i međusobne sukobe, da nam podari mir, tvrdu i nelicemernu ljubav, skladan poredak i dobrodeteljan život, da iskoreni i ugasi svo bogohulno beščašće bezbožnika i da ukrepi, utvrdi, raširi i umiri našu jedinu riznicu i verno pribežište  – svetu Crkvu Pravoslavnu.

Blagoslovi venac dolazećeg leta za nas, blagošću Tvojom, Gospode!

Arhiep. Averkije Taušev

Izvor:http://3rm.info/index.php?newsid=19226

Prevod: Pravoslavna porodica, decembar 2015.