Како је, заиста, 1972. године срушена Ловћенска црква
Ова фотографија хеликоптера над црквом Светог Петра Цетињског на Ловћену је веома позната. Нијесам срео никога, па ни међу онима који се већ децинијама предано баве питањем повратка Његошеве капеле на Ловћен, ко не мисли да је ова фотографија у ствари аутентични снимак рушења Ловћенске цркве.
Није. Она је снимљена прије рушења цркве.
Није прво порушена црква па на њено мјести изграђен маузолеј, него су темељи маузолеја претходно избетонирани па тек онда је срушена црква. Углавном сви мисле да је на овој фотографији о сајлу коју вуче хеликоптер закачена нека кугла којом су разбијали цркву. Не, то су у корпи окаченој о сајлу износили материјал за изливање темеља маузолеја, прије него је црква порушена.
У „Политикином“ издању „ДЕМ“, које је било кратког вијека, којем је недуго након оснивања на врат навучен политички „свилен гајтан“, 1996. године објавио сам свједочантво неколико људи који су били ангажовани на послу рушења Његошеве капеле, ко директно, ко индиректно.
Био је август 1972. године. Темељи маузолеја већ су били избетонирани. Капела је била унутра. Дизалица је одоздо дизала корпом бетон који су у темеље сабијала два компресора. Капела је прокишњавала, тако да су фреске биле скроз оштећене. Све инсталације громобрана биле су покидане, па су громови ударали по цркви. И праг изнад врата цркве био је пукао од удара громова. Било је оштећења и од италијанских граната у Другом светском рату.
Сви радници који су радили на маузолеју били су смјештени у Планинарском дому на Ивановим Коритима. Свакодневно су их „фијатом” од тоне и по, дупле кабине, возили на врх Ловћена, на посао. Горе су им доносили обилан ручак; било је и пића, ко је хтио. Бивало је дана да пада киша и онда нијесу радили, а дневница, вишеструко већа од тада уобичајене у Црној Гори, је ишла. Рекли су им да ће црква бити измјештена на Иванова корита. Зато је било веома важно да раде пажљиво.
Прва два дана њих двојица су нумерисали сваки камен на спољашњем дијелу зида цркве. Камење је било исте висине, али не исте дужине, било је поређано као обручи око бачве. Нумерацију су почели од једне тачке првог реда и писали 1/I, 2/I, 3/I…, па у другом реду 1/II, 2/II, 3/II… и тако до темеља. Исто тако су нумерисали и камење на гувну око цркве, јер је и њега требало „дислоцирати“. Док су њих двојица нумерисали камење, остали су радили на премјештању Његошевих костију.
Поред цркве два стражара су бдјела даноноћно. Двојица су стражарили на гувну. Поред њих, било је и другог обезбјеђења. Иако је била жега, они су носили мантил преко руке. Из мантила им је провиривала „мушица“ аутомата. Ови са мантилима преко руке били су смјештени у једној кућици испод гувна.
Када су Његошеве кости „дислоциране“ из цркве, почело је њено рушење. Прво је ваљало скинути свод, кров цркве. Била су то два слоја бетона и између олово. Двојица су колицима превозили камење цркве до дизалице. У почетку су четири радника цетињске „Градње“, са двије „кобре“, одвајали камен по камен. Послије неколико дана, када су скинули кровни свод, један од њих је отишао. Преостала тројица наставили су да „кобрама“ скидају камен по камен зида. Радили су то веома пажљиво. Остали, када би радници одвојили камен, прихватали су га и низ даске спуштали у дрвено корито. Понекад би га бацили у шут, са друге стране зида. Шут је био мек, тако да би камен остао неоштећен.
Сваки камен, када би био спуштен на земљу, прво би премјерили инжењери „Градње“, а потом би га евидентирао један пензионер, из Очинића, којег су за ову прилику активирали и поставили за пословођу. По два неоштећена камена њих двојица су товарили у колица и превозили до дизалице која је била уграђена у брдо. Била је то моћна дизалица, са краном дугим 49 метара и специјалном сајлом дугачком 400 метара. Могла је да подигне (и спусти) пет тона терета.
Управо у тренутку када је отворен Његошев гроб, сајла дизалице, специјално наручена у Шведској, пукла је као да је од стакла и корпа пземљу. Само чудом, нико није пострадао.
Било је и оштећеног камења, мада не много. Оно је завршавало низ литицу, без обзира што је било нумерисано. Унутрашња страна цркве била је зидана од камена који није клесан, и преко којег је био малтер; и то су такође бацали низ Ловћен. Бацали су и материјал између два слоја камена, између спољашњег и унутрашњег зида.
Камење цркве Светог Петра Цетињског „дислоцирано“ је на Иванова Корита. И данас је тамо, разбацано, у „рефузи“. Али, то је само камење спољњег дијела зида, и само оно које није оштећено приликом рушења цркве и бачено низ ловћенске литице.
Као и у случају ове фотографије, општеприхваћено је увјерење да је култни документарни филм Крста Шканате „Ловћен“ свједочанство рушења Ловћенске цркве. Није. Он је, у ствари, аутентични снимак почетка изградње маузолеја на Ловћену.
Видјели смо, у вријеме рушења цркве на врх Ловћена нико осим ангажованих радника и Удбаша није смио ни брк да промоли. Па како би тек Крсто Шканата.
Крсто Шканата, родом Тивћанин, је у свијету прослављени аутор мноштва документарних филмова. Неке од њих комунистички режим забранио је за приказивање. Међу њима и „Ловћен“. Крсто је „Ловћен“ снимио 1971. године. Дакле, годину дана прије него је Његошева капела порушена.
Момо Поповић, славни новинар, његов сестрић Зоран Пероч, обојица моји кумови, и ја били смо код Крста Шканате. Код њега нас је повео такође изванредни новинар и наш друг Жарко Рајковић. Он је са Крстом, иако три деценије млађи, био као брат.
Крсто нас је одвео у „Југословенску кинотеку“ у Косовској улици. Ту је, као на робији, био његов „Ловћен“. Али, филмска легенда Крсто Шканата имао је ту своје пријатеље који су нам, у тајности, приказали филм.
Ловћен, као и сви филмови у то вријеме, снимљен је и монтиран на целулоидној траци. Уз Крстову помоћ, са траке смо исјекли десетак, или нешто више, кадрова које смо користили уз наше текстове о Његошевој капели. Момо је одмах по повратку у Црну Гору у „Побједи“, гдје је био замјеник главног уредника, објавио фељтон о рушењеу Ловћенске цркве 1972. године, и касније га преточио у књигу.
Аутор: протојереј Јован Пламенац
