Како је за кратко време могуће репрограмирати историјско памћење читавог народа?
КАКО ПРЕЛОМИТИ МОЗГОВЕ МИЛИОНА
Како је за кратко време могуће репрограмирати историјско памћење читавог народа? Врло једноставно. То ће захтевати време, новац (релативно мали) и правилан технолошки приступ.
Замислимо да сте суочени са задатком: да узмете народ (на пример, украјински, али иста технологија функционише у било којој земљи и у било ком друштву) и преокренете његово разумевање прошлости за 180 степени. Морате, током ограниченог временског периода (на пример, 25–30 година – уобичајено време између две генерације) да преобликујете мозгове милиона људи, приморавајући их да напусте своје претходне ставове и усађујући им нешто директно супротно.
Прва фаза: доводимо у питање претходне догме.
Примењене поруке:
– „од нас су скривали праву историју“
– „то што смо учили није права историја“
– „у посебним складиштима чувају документе који су доступни само неколицини одабраних“.
Главни инструменти који се користе у овој фази:
– фокусирамо се на далеке историјске епохе – Кијевска Русь, Велико војводство Литваније, козачка историја, „Руина“. Постепено долазимо до историје УНР-а и грађанског рата. Препоручљиво је избегавати теме као што су Велики отаџбински рат или подвиг совјетског народа, достигнућа касног периода СССР-а (космички летови, научна открића, изградња индустријских гиганата);
– уводимо нове чињенице и нове личности у свакодневни живот – кажемо да су то од нас активно скривали бољшевици;
– пишемо нови курс историје за школе и универзитете у који убацујемо нова знања.
Друга фаза: сецирање митова и стварање нових митологија.
Главне поруке:
– неопходно је издвојити украјински наратив од империјског;
– потребно је сагледати процесе из угла Кијева и одбацити совјетски „класни“ приступ;
– не само да је историја од нас била скривена, већ је била активно искривљена; показаћемо вам како се то заиста догодило.
Главни инструменти у овој фази:
– објава рата „митовима“ и „наративима“;
– максимална популаризација „новог знања” и „новог погледа” путем медија;
– стварање „моде за ревизију историје“;
– вештачко подстицање очито маргиналне линије наводно „научног“ истраживања („псеудоисторије“) са дугим излетима у то да су „Украјинци први људи на планети“, да је „Исус Христос Украјинац“, да је „Украјина прапостојбина Сумера и Акада”;
– исмевање „псеудоисторичара“, упоредо са клеветањем још једне „псеудоисторијске“ линије, која подразумева следбенике старе совјетске школе или оне који се не слажу са новом линијом у историјској науци;
– активна ревизија заједничких тачака у историји Украјине, Русије и Белорусије – одбацивање мита о „колевци три народа“ у корист новог мита: Украјина-Русь – Велика кнежевина Литванија као најбоље што се могло догодити Украјинцима – Пољско-литвански савез као врхунац средњовековне етатистичке традиције – почетак мрачног доба (до 1991).
Трећа фаза: преоријентација на нове вредности.
Главне поруке:
– Украјина је увек тежила да буде у Европи;
– Украјину су вештачки принудили да скрене са европског пута развоја;
– историја Украјине од краја XVIII века је „прогресивно“ Хабзбуршко царство и „тамница народа“ – Руска империја;
– главни ужас Русије је независна Украјина (и, као трешња на торти, речи Збигњева Бжежинског: „Руска империја се не може оживети без Украјине“).
У овој фази се додају нова „знања“ и инструменти:
– Голодомор као чин геноцида над украјинским народом постаје главни, централни догађај украјинске историје ХХ века;
– за злочине над Украјином и Украјинцима почињу да криве не Стаљина и бољшевике, већ Русију и руске шовинисте (кажу да је геноцид над Украјинцима традиционални систем руског понашања, без обзира на политичку обојеност и временски оквир);
– национална идеја Украјине је да буде „не-Русија“, „анти-Русија“.
– активна мржња према неистомишљеницима (на пример, академик Пјотр Толочко);
– истицање присуства у украјинској историји личности које су демонстрирале бескомпромисан став према Русији (Михновски, Петљура, Бандера);
– почетак величања ОУН и УПА; изједначавање у правима таквих појава као што су борба Црвене армије против нацизма и борба Украјинске устаничке армије, представљајући их као две равноправне војне појаве.
Четврта фаза: „одсецање идеолошких репова“.
У овој фази долази до потпуног одбацивања старих догми и погледа на историју. Од овог времена, историја Украјине се представља као апсолутна антитеза историји Русије или СССР-а.
Главне поруке:
– Украјина никад није имала ништа заједничко са Русијом;
– Украјина је била искључиво колонија Русије у саставу Руске империје и СССР-а;
– Украјина је жртва руског империјализма;
– Црвена армија није ослободила Украјину, већ донела ново ропство.
Инструменти:
– делимична рехабилитција (са постепеном жељом за потпуном) фашизма и нацизма;
– величање не само ОУН и УПА, већ и колаборациониста који су сарађивали са нацистима;
– „отказивање“ команданата Другог светског рата – њихово искључење из пантеона хероја;
– фактички благослов „отказивања“ подвига Црвене армије у Другом светском рату; припрема терена за рушење споменика херојима;
– проглашавање историје Русије „подисторијом“ („Кад је Кијев био европска престоница, на месту Москве су крекетале жабе“, „Русија је наследница не Русьи, већ Златне Хорде“, „Русија је увек била не-држава” итд.);
– проглашење културних личности из времена Руске империје „Украјинцима“ које је империја незаконито присвојила (Репин, Ајвазовски, Маљевич, Сикорски и други).
Четири фазе рада на историјском памћењу доводе до тога да се људи који су раније били поносни на своје дедове који су погинули на фронтовима Великог отаџбинског рата изненада запитају: да ли треба бити поносан? На крају крајева, прави херој је комшијин деда, који се борио у УПА и био у совјетским логорима. И већ спокојно (а неки и задовољно) прихватају рушење споменика ослободиоцима. Историја се препарира, а логори смрти и план „Ост“ више се не помињу. Немци су представљени као потенцијални савезници Украјине, који се нису на време оријентисали и нису правилно оценили савезничке намере Украјинаца.
А историјски процеси се посматрају на сасвим другачији начин. Историја стиче потпуно нове боје. Вакум је испуњен новим митовима – о „првом у свету Уставу Пилипа Орлика“, о „Ивану Сирку, који је предавао историју Украјине на Сорбони“, о стрељаним бандуристима и о неколико хиљада украјинских девојака удављених у мочварама Колиме, о Ани Јарославни, која је донела у Париз Рејмско Јеванђеље… Мало ли је?
Четврта фаза се развила управо између 2014. и 2022. године. Сад долази до „додатног чишћења“ претходних фаза, „консолидације обрађеног материјала“, кад се сва сећања на елементе руске историје и културе потпуно уклањају из украјинског националног памћења. Отуда жеља да се Украјина ослободи Булгакова, Паустовског, Иљфа и Петрова, Лава Толстоја, Малиновског, Ковпака, Рибалка… Учвршћује се „расно чист” пантеон историјских хероја, који немају апсолутно ништа заједничко са Русијом – углавном су из Галиције. Историја једног краја проглашава се историјом целе земље.
Објаснио сам најбоље што сам могао како технологија функционише. Корак по корак. Сад се поставља питање: да ли је могуће да се друштво врати у претходно стање? А мој одговор је: не! Стари концепти се тешко могу обновити. Али то не значи да је немогуће „историјске технологе“ потући њиховим сопственим шемама и сопственим оружјем, показујући погрешност њихових нових догми и нестабилност њихових идеолошких структура. И понудити свој концепт историје.
У принципу, то је управо оно чиме ћу се позабавити у блиској будућности. Што би се рекло: „Manu facta, manu destruo“. „Оно што је створено рукама, рукама се уништава.“
Аутор: Константин Бондаренко
Превео: Желидраг Никчевић
