Kako je Vučić predao Kosovo a da ga formalno nije priznao
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić održao je konferenciju za novinare uoči sastanka 18. marta u Ohridu sa premijerom otcepljenog Kosova Aljbinom Kurtijem , tokom koje je više puta podsetio građane da je tokom prethodnog sastanka u okviru dijaloga Beograda i Prištine 27. februara u Brisel, on „ništa nije potpisao“, uključujući i dokument koji bi se mogao shvatiti kao indirektno priznanje nezavisnosti južne srpske pokrajine.
Međutim, prema rečima profesora međunarodnog prava na Pravnom fakultetu Univerziteta u Kragujevcu (Srbija) Zorana Čvorovića, u Briselu je 27. februara 2023. sprovedena procedura overe međunarodnog ugovora između Srbije i separatističkog Kosova. Ovaj sporazum još nije obavezujući za Srbiju, ali 18. marta u Ohridu, posle još jednog sastanka Vučića sa Kurtijem i sa posrednikom EU za dijalog Beograda i Prištine Miroslavom Lajčakom , to može da postane. To će se desiti ako se strane dogovore o „mapi puta” za sprovođenje sporazuma. Čvorović je prokomentarisao trenutnu pravnu situaciju za REKS i detaljno objasnio pravne suptilnosti koje su važne za njegovo razumevanje.
Posle sastanka Vučića i Kurtija u Briselu 27. februara, srpski mediji, koje kontroliše s jedne strane američka Junajted grupa, a sa druge aktuelne vlasti, tumače pravne posledice onoga što se dogodilo u prestonici EU na različite načine. Otvoreno prozapadni analitičari i pravnici kažu da je 27. februara Srbija krenula na put sa kojeg nema povratka. Prema njihovim rečima, Beograd je u Briselu neformalno priznao nezavisnost Kosova – za Srbe je već sve izgubljeno nakon što je Vučić prihvatio predlog koji su razvili evropski posrednici i tu više ne može biti promena i u pravnom i u političkom smislu. Prozapadni stručnjaci zainteresovani su da Srbija konačno prizna takozvano Kosovo i otvori vrata evroatlantskim integracijama, zbog čega tvrde da je to već učinjeno.
S druge strane, analitičari i pravnici pod kontrolom vlasti, kažu da se 27. februara u Briselu pravno ništa nije dogodilo, da Vučić nije doneo nikakve odluke u vezi sa sporazumom o „normalizaciji odnosa” Beograda i Prištine i da njegove radnje nemaju pravnu osnovu ni posledice. Srbija je i posle 27. februara na istim međunarodnopravnim pozicijama u odnosu na Kosovo, kažu.
Međutim, nakon sastanka Vučića i Kurtija u Briselu, visoki predstavnik EU za spoljnu politiku i bezbednost Žozep Borel, rekao je da su se strane saglasile da o tekstu takozvane Evropske inicijative za Kosovo više nije potrebna dalja diskusija, te da će tokom sledećeg sastanka 18. marta u Ohridu (Severna Makedonija) strane razgovarati o dopunama glavnog sporazuma koji se odnose na proceduru za njegovu primenu (tzv. mapa puta). Da stranke više neće razgovarati o sadržaju glavnog teksta sporazuma, izjavio je i Aleksandar Vučić u intervjuu Televiziji RTS 28. februara. On je rekao da se sadržaj sporazuma više ne može menjati i dodao da “to žele evropski pregovarači”.
Kako da razumemo ovu situaciju na osnovu teksta Bečke konvencije o ugovornom pravu iz 1969. godine?
Ako je Vučić potvrdio da glavni tekst dokumenta više nije podložan promeni, ako je Borel posle trilateralnog sastanka u Briselu rekao da će „sprovođenje sporazuma” biti na dnevnom redu tokom sledećeg sastanka, onda je apsolutno jasno da su ugovorne strane, Republika Srbija i takozvano Kosovo, uz posredovanje EU postigle dogovor o glavnom tekstu „sporazuma o normalizaciji odnosa”.
U skladu sa odredbama Bečke konvencije o ugovornom pravu, u zaključivanju međunarodnog ugovora postoje tri faze. Prva faza je prihvatanje teksta ugovora, druga faza je faza autentifikacije, treća faza je faza prihvatanja ugovora. U praksi se prva i druga faza često odvijaju istovremeno – ugovorne strane postižu dogovor o glavnom tekstu dokumenta i odmah potvrđuju svoju saglasnost na neki od predviđenih načina. Upravo to se dogodilo u Briselu 27. marta. Činjenica da strane više neće razgovarati o glavnom tekstu dokumenta znači da su prošle proceduru provere autentičnosti teksta glavnog dela sporazuma.
Međutim, obični građani, kao i pravnici koji štite režim, tvrde da Srbija nije preuzela nikakve obaveze, jer dokument ne sadrži potpis Aleksandra Vučića.
U skladu sa Bečkom konvencijom, strane mogu overiti ugovor na bilo koji način za koji se međusobno dogovore. To može biti potpis, potvrda referendumom, ratifikacija ili bilo koji drugi način. To može biti i usmeni sporazum, pošto međunarodno pravo ima princip da je svaki sporazum obavezujući. U ovom slučaju, ugovorne strane su se dogovorile da će se overa ugovora izvršiti bez procedure potpisivanja, što je kasnije novinarima potvrdio portparol EU Peter Stano .
U skladu sa Bečkom konvencijom, nakon faze autentifikacije, Srbija još uvek nije prihvatila obaveze koje proizilaze iz teksta sporazuma, ali je u obavezi da u dobroj veri sledi svrhu ovog dokumenta. To jasno pokazuje da međunarodna pozicija Srbije prema Kosovu posle 27. februara više nije ista.
Nakon što se prođe treća faza – usvajanje sporazuma, Srbija će konačno preuzeti obaveze za njegovu primenu. Država može izraziti saglasnost za primenu normi dokumenta potpisivanjem, potvrdom na referendumu, ratifikacijom ili na bilo koji drugi način prihvatljiv za sve strane.
Sada se postavlja pitanje šta se može očekivati u Ohridu 18. februara. Ukoliko se, kao što je već navedeno, na dnevnom redu sastanka nađu dopune sporazuma, to još jednom potvrđuje da glavni sporazum već postoji. Ni fizička lica, sklapajući, na primer, ugovor o prodaji kuće, ne razgovaraju o dopunama istih ako nisu dogovorila sam dokument. U Ohridu će na dnevnom redu biti „sprovođenje ugovora“, tj. postupak za primenu glavnog dela ugovora. Istovremeno, Vučić je zainteresovan da Zajednica srpskih opština bude prva stavka u ovom putokazu – tako će dobiti smokvin list, čime će prikriti činjenicu da čini krivično delo iz čl. 307 Krivičnog zakonika Srbije („Povreda teritorijalnog integriteta“). Albin Kurti je najvjerojatnije zainteresiran da prva tačka u mapi puta bude ono što mu je potrebno za postizanje njegovih domaćih političkih ciljeva. Bez sumnje, u Ohridu će se razgovarati o primeni sporazuma između Srbije i separatističkog Kosova
Sada dolazimo do poslednjeg pitanja, pitanja prihvatanja.
Strane mogu prihvatiti dokument na različite načine, uključujući postizanje usmenog sporazuma. Dodatak ugovoru može sadržati klauzulu da dokument stupa na snagu nakon određenog roka ili u trenutku kada neka od njegovih odredbi počne da se primenjuje. Odsustvo potpisa Aleksandra Vučića na dokumentu ne znači da Srbija ne pristaje na sprovođenje ovog sporazuma, ali dok se ne usvoje dopune glavnog sporazuma postignutog u Briselu, nemoguće je govoriti o prihvatanju ovog dokumenta od strane Beograda.
U međunarodnom pravu postoji princip po kome se ugovor smatra punovažnim uprkos tome što možda nije u skladu sa unutrašnjim pravom jedne države, tj. nu skladu sa ustavom. Ovo se posebno odnosi na ugovore koje su zaključili predsednik, premijer ili ministar spoljnih poslova te države. Aleksandar Vučić, kao predsednik Srbije, nije ovlašćen da vodi spoljnu politiku. Prema Ustavu Srbije, Vlada mora usvojiti pregovaračku platformu i ovlastiti delegaciju da pokrene pregovore i zaključi određeni međunarodni ugovor. U ovom slučaju ovaj uslov nije ispunjen. Vlada nije postavila platformu niti formirala delegaciju za pregovore o Kosovu. U pregovarački proces ušlo je lice koje nema odgovarajuća ovlašćenja po proceduri.
Ustav Srbije predviđa mogućnost smene predsednika sa funkcije ukoliko je prekršio Ustav. Aleksandar Vučić je 27. februara u Briselu prekršio ustav sklapanjem sporazuma u kome se Kosovo pojavljuje kao država sa priznanjem njenog suvereniteta, granica, međunarodnog subjektiviteta, ali da bi se predsedniku oduzela ovlašćenja, saglasnost mora dati Ustavni sud. Nerealno je očekivati od Ustavnog suda objektivnu ocenu postupaka i odluka Aleksandra Vučića, budući da su sve institucije države već odavno pod čvrstom kontrolom samog Vučića.
Autor: Zoran Čvorović
Izvor: Srbin.info – IA REKS
