Како је Вучић предао Косово а да га формално није признао
Председник Србије Александар Вучић одржао је конференцију за новинаре уочи састанка 18. марта у Охриду са премијером отцепљеног Косова Аљбином Куртијем , током које је више пута подсетио грађане да је током претходног састанка у оквиру дијалога Београда и Приштине 27. фебруара у Брисел, он „ништа није потписао“, укључујући и документ који би се могао схватити као индиректно признање независности јужне српске покрајине.
Међутим, према речима професора међународног права на Правном факултету Универзитета у Крагујевцу (Србија) Зорана Чворовића, у Бриселу је 27. фебруара 2023. спроведена процедура овере међународног уговора између Србије и сепаратистичког Косова. Овај споразум још није обавезујући за Србију, али 18. марта у Охриду, после још једног састанка Вучића са Куртијем и са посредником ЕУ за дијалог Београда и Приштине Мирославом Лајчаком , то може да постане. То ће се десити ако се стране договоре о „мапи пута” за спровођење споразума. Чворовић је прокоментарисао тренутну правну ситуацију за РЕКС и детаљно објаснио правне суптилности које су важне за његово разумевање.
После састанка Вучића и Куртија у Бриселу 27. фебруара, српски медији, које контролише с једне стране америчка Јунајтед група, а са друге актуелне власти, тумаче правне последице онога што се догодило у престоници ЕУ на различите начине. Отворено прозападни аналитичари и правници кажу да је 27. фебруара Србија кренула на пут са којег нема повратка. Према њиховим речима, Београд је у Бриселу неформално признао независност Косова – за Србе је већ све изгубљено након што је Вучић прихватио предлог који су развили европски посредници и ту више не може бити промена и у правном и у политичком смислу. Прозападни стручњаци заинтересовани су да Србија коначно призна такозвано Косово и отвори врата евроатлантским интеграцијама, због чега тврде да је то већ учињено.
С друге стране, аналитичари и правници под контролом власти, кажу да се 27. фебруара у Бриселу правно ништа није догодило, да Вучић није донео никакве одлуке у вези са споразумом о „нормализацији односа” Београда и Приштине и да његове радње немају правну основу ни последице. Србија је и после 27. фебруара на истим међународноправним позицијама у односу на Косово, кажу.
Међутим, након састанка Вучића и Куртија у Бриселу, високи представник ЕУ за спољну политику и безбедност Жозеп Борел, рекао је да су се стране сагласиле да о тексту такозване Европске иницијативе за Косово више није потребна даља дискусија, те да ће током следећег састанка 18. марта у Охриду (Северна Македонија) стране разговарати о допунама главног споразума који се односе на процедуру за његову примену (тзв. мапа пута). Да странке више неће разговарати о садржају главног текста споразума, изјавио је и Александар Вучић у интервјуу Телевизији РТС 28. фебруара. Он је рекао да се садржај споразума више не може мењати и додао да “то желе европски преговарачи”.
Како да разумемо ову ситуацију на основу текста Бечке конвенције о уговорном праву из 1969. године?
Ако је Вучић потврдио да главни текст документа више није подложан промени, ако је Борел после трилатералног састанка у Бриселу рекао да ће „спровођење споразума” бити на дневном реду током следећег састанка, онда је апсолутно јасно да су уговорне стране, Република Србија и такозвано Косово, уз посредовање ЕУ постигле договор о главном тексту „споразума о нормализацији односа”.
У складу са одредбама Бечке конвенције о уговорном праву, у закључивању међународног уговора постоје три фазе. Прва фаза је прихватање текста уговора, друга фаза је фаза аутентификације, трећа фаза је фаза прихватања уговора. У пракси се прва и друга фаза често одвијају истовремено – уговорне стране постижу договор о главном тексту документа и одмах потврђују своју сагласност на неки од предвиђених начина. Управо то се догодило у Бриселу 27. марта. Чињеница да стране више неће разговарати о главном тексту документа значи да су прошле процедуру провере аутентичности текста главног дела споразума.
Међутим, обични грађани, као и правници који штите режим, тврде да Србија није преузела никакве обавезе, јер документ не садржи потпис Александра Вучића.
У складу са Бечком конвенцијом, стране могу оверити уговор на било који начин за који се међусобно договоре. То може бити потпис, потврда референдумом, ратификација или било који други начин. То може бити и усмени споразум, пошто међународно право има принцип да је сваки споразум обавезујући. У овом случају, уговорне стране су се договориле да ће се овера уговора извршити без процедуре потписивања, што је касније новинарима потврдио портпарол ЕУ Петер Стано .
У складу са Бечком конвенцијом, након фазе аутентификације, Србија још увек није прихватила обавезе које произилазе из текста споразума, али је у обавези да у доброј вери следи сврху овог документа. То јасно показује да међународна позиција Србије према Косову после 27. фебруара више није иста.
Након што се прође трећа фаза – усвајање споразума, Србија ће коначно преузети обавезе за његову примену. Држава може изразити сагласност за примену норми документа потписивањем, потврдом на референдуму, ратификацијом или на било који други начин прихватљив за све стране.
Сада се поставља питање шта се може очекивати у Охриду 18. фебруара. Уколико се, као што је већ наведено, на дневном реду састанка нађу допуне споразума, то још једном потврђује да главни споразум већ постоји. Ни физичка лица, склапајући, на пример, уговор о продаји куће, не разговарају о допунама истих ако нису договорила сам документ. У Охриду ће на дневном реду бити „спровођење уговора“, тј. поступак за примену главног дела уговора. Истовремено, Вучић је заинтересован да Заједница српских општина буде прва ставка у овом путоказу – тако ће добити смоквин лист, чиме ће прикрити чињеницу да чини кривично дело из чл. 307 Кривичног законика Србије („Повреда територијалног интегритета“). Албин Курти је највјеројатније заинтересиран да прва тачка у мапи пута буде оно што му је потребно за постизање његових домаћих политичких циљева. Без сумње, у Охриду ће се разговарати о примени споразума између Србије и сепаратистичког Косова
Сада долазимо до последњег питања, питања прихватања.
Стране могу прихватити документ на различите начине, укључујући постизање усменог споразума. Додатак уговору може садржати клаузулу да документ ступа на снагу након одређеног рока или у тренутку када нека од његових одредби почне да се примењује. Одсуство потписа Александра Вучића на документу не значи да Србија не пристаје на спровођење овог споразума, али док се не усвоје допуне главног споразума постигнутог у Бриселу, немогуће је говорити о прихватању овог документа од стране Београда.
У међународном праву постоји принцип по коме се уговор сматра пуноважним упркос томе што можда није у складу са унутрашњим правом једне државе, тј. ну складу са уставом. Ово се посебно односи на уговоре које су закључили председник, премијер или министар спољних послова те државе. Александар Вучић, као председник Србије, није овлашћен да води спољну политику. Према Уставу Србије, Влада мора усвојити преговарачку платформу и овластити делегацију да покрене преговоре и закључи одређени међународни уговор. У овом случају овај услов није испуњен. Влада није поставила платформу нити формирала делегацију за преговоре о Косову. У преговарачки процес ушло је лице које нема одговарајућа овлашћења по процедури.
Устав Србије предвиђа могућност смене председника са функције уколико је прекршио Устав. Александар Вучић је 27. фебруара у Бриселу прекршио устав склапањем споразума у коме се Косово појављује као држава са признањем њеног суверенитета, граница, међународног субјективитета, али да би се председнику одузела овлашћења, сагласност мора дати Уставни суд. Нереално је очекивати од Уставног суда објективну оцену поступака и одлука Александра Вучића, будући да су све институције државе већ одавно под чврстом контролом самог Вучића.
Аутор: Зоран Чворовић
Извор: Србин.инфо – IA REKS
