Како је настала најпознатија четничка песма
Умирали су певајући о слободи
Песма „Српска ми труба затруби во това село Дреново“ са стихом „Спрем’те се, спрем’те четници“ траје у српском народу више од једног века – тачно 111 година прошло је од завршетка борбе између српских четника и бугарских комита у селу Дренову, у Скопској кази, у данашњој Македонији. После завршене борбе први пут се чула та песма. О њеном настанку два учесника дала су различите податке. Војвода Василије Трбић[1] наводи да су песму почели да певају четници док су се одмарали после борбе у Дренову, а да је хор предводио Анђелко Станковић, четник из Ђевђелије[2].
Драгиша М. Стојадиновић[3], који је такође учествовао у борби у Дренову између осталог је написао и део који се односи на настанак песме: „На глас првих пушака које запуцаше, наш трубач у горњем делу села засвира сам, без ичијег наређења: Напред! Паљба почиња! Овај трубни знак одјекну преко малог села и разли се низ долине и брегове и измешан са хуком Тополке и Дреновске реке, изгуби се преко кршева опомињући Бугаре и мештане, да је ово колевка српских Немањића, родно место Краљевића Марка, да је ово земља српска била и да ће српска остати.
Ко је тада могао мислити да ће се одјек ове трубе годинама орити широм целе Србије, а после и Краљевине Југославије и да ће постати симбол борбе многих поколења. Тада је то тако просто, једноставно и обично било, да смо се само насмејали трубачу, који је својом трубом хтео да пркоси Бугарима, а сељаке да уплаши и опомене да се не шалимо. Песму Српска ми труба затруби, во това село Дреново саставио је и арију јој дао 1908. године четник – калуђер Јован Грковић-Гапон, док је четовао у велешкој кази (срезу). Ту песму Гапон је отпевао целу на слави Маћедонаца у Београду 1909. године, одакле се после разнела кроз целу земљу.“
Много година касније Стојадиновић се, прикупљајући податке о тој борби, дописивао са својим другом из четничких дана, сеоским војводом Петком Таневићем – Станковићем из села Богомиле. Он му је описао како је текла борба, јер Стојадиновић није присуствовао погибији бугарског војводе Стевана Димитрова, пошто је био на положају изнад села. Петко му је потврдио да се не зна од чије је пушке погинуо Димитров, а да му је главу одсекао четник Коне из Прилепских Дреноваца по наредби војводе Јована Бабунског. Кад му је донео главу, четник Дане из Орешја рекао је да то није Стеван, Коне се вратио и одсекао главу Стевану, коју су после носили и показивали по селима да је силник мртав. Борба на Дренову изазвала је низ дипломатских напада на Србију. Потомци Петка Станковића после рата променили су име у Таневски и наставили су да се дописују са Стојадиновићем.“[4]
Оба сведока су у праву, јер то су били часни људи, хероји националне борбе за ослобођење српског народа и ослободилачких и одбрамбених ратова. Описом борбе у Дренову војвода Василије Трбић детаљно се бави у тексту који и почиње стиховима песме, а који је објавио 1930. године у часопису Јужни преглед[5], као и у својим мемоарима. Он видно запоставља улогу коју је у борби имао војвода Јован Стојковић Бабунски, а песма и поред помињања других учесника у борби, ипак је посвећена Бабунском и по њему је постала позната.
Опис Трбићев о настанку песме у целини гласи: „Неки четници, после ручка, док сам ја разговарао са Арнаутима, а Бабунски спавао, наслоњен главом на један сноп зеленог буковог грања, одвојише се у страну. И док сам полако говорио са Дурмишом, из младих грла, у хору који је предводио Анђелко Станковић, четник из Ђевђелије, заори се дотле нечувена песма ’Српска ми труба затруби у това село Дреново‘.“
О песми је само то написао, а исти је текст и у Мемоарима, али ни у једном ни у другом не помиње да је свирала труба. Мало је чудно да о томе не пише више, претпостављам да је у питању суревњивост према Бабунском, који већ у то време није био међу живима[6].
За разлику од војводе Трбића, Драгиша М. Стојадиновић песми посвећује читаво поглавље у своме рукопису и даје текст песме у целини. Са тим рукописом био је упознат војвода Трбић и вероватно га је читао, јер Стојадиновић је наставио да истражује шта се све догодило у борби у Дренову и то на основу Трбићевог чланка у Јужном прегледу.
Та борба је изазвала велики интерес у свету и Србија је због ње имала низ дипломатских компликација, а сам Драгиша то описује: „После борбе на Дренову из Скопља дође нам писмо пуно прекора и претње што се нисмо држали наредбе, већ смо напали село Дреново. Пораз бугарске чете војводе Стевана Димитрова и пожар села Дренова дао је Бугарској материјала за нову страшну узбуну у целој Европи. Пашића су Велике Силе напале у Лондону и он се нашао у веома незгодном положају за одбрану. Писмо се завршавало претњом да ће нам обуставити даља издржавања и снабдевање и да ћемо, чим се пребацимо у Србију бити узети на одговорност, ако одмах, без икаквог одлагања, не прекинемо сваку акцију и повучемо се у планину. Место похвале за нашу велику победу у Дренову, добисмо грдњу и претњу.“[7]
Драгиша М. Стојадиновић целога живота био је везан за дане проведене у четовању, увек је био уз своје другове. До последњег дана живота мислио је на њих, бринуо се да се сачува сећање на те јунаке и мученике, које је са великом љубављу описивао износећи њихове врлине и мане, јер уз њих се борио у многим биткама.
Један од његових најбољих пријатеља био је аутор песме, истакнути четник Јован Грковић – Гапон, у монаштву Јеремија, ђакон нишке и шабачке епископије, родом из Ораховца призренског. Погинуо је у борби на Куманову 1912. године заједно са војводом Доксимом Михајловићем, учитељем из Галичника, при јуришу на Никуљански вис код Челопека. Стојадиновић је 1968. године, пар месеци пре смрти, упутио писмо председнику општине у Ораховцу, да га замоли да једној улици у граду да име његовог друга Гапона.[8] Сукоби на Косову и Метохији онемогућили су ме да сазнам да ли је једна улица у Ораховцу названа његовим именом.[9]
Драгиша М. Стојадиновић наводи да је песма у оригиналу гласила [10]:
Српска ми труба затруби во това село Дреново:
Спрем’те се, спрем’те четници, силна ће борба да буде!
Најнапред иде пред чета Јован Бабунски војвода.
За њим иде пред чета Васил велешки војвода.
Викна, извикна Бабунски: Дижите село оздола!
Дижите село озгора! Тува је Стеван Димитров!
Извика Јован Бабунски: Предај се море Стеване!
Не ти се предавам, Вардарски ја сам војвода!
Викна, извикна Василе: Предај се, предај Стеване!
Да не ти огањ изгори, да не ти главу скидамо!
Вака му збори Стеване: Не се предавам Василе,
Оти не жалам главата, оти сам јунак поголем.
Ама ме пусти на ридот, не ме сардисај в селото,
там да се види поарно, ко је повећи јунакот!
Не лудој море Стеване, зар да те пустим да бежиш,
Да кољеш мирне сељане, да јуриш жене велешке.
Викна, извикна Василе: Фрљајте бумби четници!
Док они ово говоре Јовча Јорданов стар четник
и Бацко млади киниса на кућу бумбе бацају
Пукнаше пусти бумбите, јекну ми Лисец планина.
Тада ми викна, извикна војвода Стеван Димитров:
Тој ми је геројство, Србите, со бумби да ме тепате
Ајдемо горе на ридот на равна нога да сме сви.
Викна му Петко војвода: Да молчиш старо магаре,
Колко те време тражимо, зар да те сада пустиме?
Док они ово говоре, Катранџи Коста Теовац
И млади Донче Ореовац, на кров се куће качише
Те сину огањ под кровом осветли ноћу Дреново.
Док кућа гори Стевану, Стеван ми виче преклиње:
Јованче, брате, трешњевче, грев да ти буде на душа,
Ако ми патот не даваш! Со Петра брата твојега
Зима и лето целото заједно леба једовме.
И тебе прашам војводо, од среди села во Азот,
Петко те викат, такали? Пуштај ме Петко на ридот!
Викна му Петко војвода: Глава ти сакам Стеване!
Колико утри ден да дојде, ће да те једат кучиња.
Оти се Петко не враћа во дома с’ дражим ручиња.
Пукна ми с пушка Драгиша, што добар стрелац беше тој,
И скрши пушка Стевану. Заплака Стеван Димитров:
Е браћо моја, дружино, лоша нас судба стигнала.
Док српска труба трубеше, Дреново село гореше,
А када кућа изгоре, где Стеван главу кријеше
Изгори Стеван с четници и сите туна згинуше.
Коне му главу одсече, со торба њу ми понесе
Да гледат села велешка, да нема више Стевана,
Да коље народ по села, да јури жене велешке.
Викна ми сада Василе: Ајдемо моја дружино,
то што смо овде сторили, во песна ће се испеје,
Нека се прича и знаје за живот Србин не хаје.
Док чета гором одеше Дреново село гореше.
Песма „Српска ми труба затруби“ испевана је у дијалекту српског језика, који се говорио у јужним пределима земље.[11]
Постала је одмах популарна и певана је у свим ратовима, али временом је скраћивана, мењана и прилагођавана приликама у којима се народ налазио, али почетак је увек био исти „Српска ми труба затруби/ У оном селу Дренову/ Спрем’те се, спрем’те четници/ Силна ће борба да буде/ Најнапред иде пред четом/ Јован Бабунски, војвода“.
После Другог светског рата била је једна од забрањених песама, јер се сматрало да је то химна четника, а име војводе Бабунског често је замењивано са именима других четничких војвода. Најчешће је то било име генерала Драгољуба Драже Михаиловића[12], понекад се мењало име села, али је најчешће задржавано име Дреново.
Четници се никада нису предавали
До недавно (мисли се последње године комунистичке Југославије – примедба приређивача), сви, који су певали песму „Српска ми труба затруби“, заједно са музичарима, у најбољем случају, проводили су бар једну ноћ у затвору, али песма је наставила да траје као и култ српских четника. Били су то младићи, често истакнути интелектуалци[13] и официри[14], али пре свега патриоте спремне да пред непријатељем никада не одступе. Никада се нису предавали, последњи метак нису чували за себе, већ би га испалили у најближег непријатеља, а себи, сопственом руком, пред запрепашћеним противницима пререзали ножем грло. Многи од њих завршавали су живот бацајући се у ватру, док су певали слободи[15].
Због те своје храбрости уживали су у свим временима велики углед у народу. Своје жртвовање сматрали су за част, а подвиге за дужност. Због негативне конотације назива четник после Другог светског рата, употребљаван је синоним комита. Имена тих јунака са почетка 20. века су заборављена, а једини траг о њима сачуван је у називима улица. Мало је градова, који нису имали улице са њиховим именима, али у многим местима улице и данас носе имена војводе Бране, Богдана, Саватија, Бацете, Довезенског, Скопљанца, а мало ко зна ко су биле те војводе, мада се са пијететом, у послератним временима говорило о војводи Вуку и Воји Танкосићу. Некада, на почетку 20. века, четничке битке и њихове погибије биле су обележене многобројним споменицима, али данас их је мало сачувано. У Београду је споменик војводе Вука, а најстарији споменик налази се у Шапцу. У самом центру града подигнут је обелиск првим српским четницима далеке 1908. године. Просто је невероватно да није срушен ни у Првом ни Другом светском рату ни после рата, али мало Шапчана зна за њега, иако свакодневно пролазе крај споменика, који стоји скривен у зеленилу малог парка.
Потребно је истаћи да је међу четницима био велики број музикалних људи, чак и у њиховој заклетви, како је описује Пера Ж. Илић, доминирала је музика, јер били су млади и волели су песму[16]. Прелепа је и трагична прича о четнику, Личанину, Петру Маричићу –Момчиловићу из Коренице[17], који умире са својим друговима певајући.
Многе четничке песме су заборављене или су постале македонске народне песме, јер се заборавило да су их певали Срби, било да су се називали Шумадинци, Македонци, Колубарци, Мачвани, Сремци, Црногорци, Банаћани, имали су исту веру и говорили су истим језиком, који се разликовао у нагласку и коришћењем броја падежа.
То је био српски језик и песме су биле српске са Косова, из Шумадије или Македоније, а то је својим радом на прикупљању песама показао и композиторСтеван Стојановић Мокрањац. Подсећам да је имао много пријатеља међу истакнутим четницима, међу којима је био и иницијатор Четничке акције, београдски лекар доктор Милорад Гођевац.
Сигурно је да је Мокрањац много пута певао песму „Српска ми труба затруби“, када се после састанка београдских масона враћао са Гођевцем, који се свакодневно налазио са четницима по београдским кафанама. Па и због тога требало би створити могућност, да се на музичким свечаностима „Мокрањчеви дани“ у Неготину, после много година, изведе у целини песма „Српска ми труба затруби“, чија је мелодија сачувана, а и текст, захваљујући Неготинцу, Драгиши М. Стојадиновићу.
Аутор: Стеван Јовичић*
* Напомена приређивача Вељка Ђурића Мишине:
Стевана – Стеву Јовичића (преминуо 19. јануара 2018. године) сам упознао давне 1983. године, било је то време када је он радио у Архиву Југословенске кинотеке у Кошутњаку, а ја у Историјском музеју Србије. У наредним годинама у повременим разговорима уверио сам се у то колико он добро познаје српску историју. Касније је сарађивао са Миомиром Микијем Стаменковићем, помогао је стварање документарног филма о Драгиши – Гилету Цветковићу, председнику Југословенске краљевске владе која је 26. августа 1939. створила Бановину Хрватску и 25. марта 1941. године потписала приступање Краљевине Југославије Тројном пакту. Познато је да је снимио и документарни филм о знаменитом Драгиши М. Стојадиновићу. Разговарали смо о потреби снимања једног дугометражног документарног филма о историји четничког покрета до 1918. године али су нас пословни путеви раздвојили када сам отишао на Философски факултет Универзитета у Приштини. Помагали смо, свако на свој начин, Стојану Стојчићу на сценарију серије о краљу Александру Карађорђевићу. С обзиром да сам од Стеве чуо много вредних података и да ми је поклонио неколико својих филмских радова и текстова, поводом годишњице од упокојења а и у знак сећања на његово стваралаштво припремио сам за објављивање његов кратак рад о историјату четничке химне „Српска ми труга затруби во това село Дреново“!
[1] Василије Трбић – војвода Васил велешки (1881–1962), четнички војвода, народни посланик истакнути обавештајац у Другом светском рату. Завршио је богословију у Кареји, био је монах у Хиландару, а због убиства бугарских калуђера, пре гласања о предаји манастира Бугарима морао је да побегне из Свете горе. Учествовао је у Четничкој акцији од почетка. Борио се у свим ратовима. Карађорђевом звездом са мачевима одликовао га је лично регент Александар Карађорђевић на Солунском фронту. Као народни посланик био је осуђен на робију због својих антинемачких ставова. После напуштања земље 1941. године, први је успоставио из Цариграда везу са својим обавештајцима у Југославији и обавестио Западне савезнике о пуковнику Драгољубу Дражи Михаиловићу. Свој бурни живот описао је у рукопису под насловом „Мемоари, казивања и доживљаји војводе велешког“, чији се оригинали налазе у Народној библиотеци Србије и Архиву Српске академије наука и уметности. Први део рукопис припредио је проф. др Александар Драшковић 1996. године под насловом Сећања и доживљаји војводе велешког, потом је Друштво „Нова искра“ 2013. објавило први део рукописа као трокњижје а 2018 други део, такође као трокњижје.
[2] Војвода Василије Трбић, Мемоари, књига 1, Београд 1996, стр. 110.
[3] Драгиша М. Стојадиновић (1886–1968), рођен у Јасеници код Неготина, завршио је гимназију у Зајечару, а студије права у Београду. Био је један од најистакнутијих четника у Четничкој акцији у периоду 1905–1907. године. Учесник је свих великих битака, као и битке у селу Дренову. Први је писао о тешком животу српских четника и то објавио у Делу 1908. године. Од 1907. године активно се бавио публицистиком. Учесник је свих ратова и међу првима је одликован Карађорђевом звездом са мачевима, а носилац је и других највиших одликовања за храброст. Био је врстан фотограф и филмски сниматељ. Основао је и био шеф Кинематографске секције Српске војске на Солунском фронту. Снимио је и прве филмове у боји у Краљевини Југославији. После Првог светског рата посветио се политици. Сукобио се са Николом Пашићем због корупције и изазвао је више криза његове владе. Као народни посланик био је осуђен на робију због сукоба са Миланом Стојадиновићем због његове пронемачке политике и са кнезом Павлом Карађорђевићем око заштите интереса малолетног краља Петра II Карађорђевића. У обновљеном Солунском процесу 1953. године супроставио се властима, кад су покушали да га окриве да је учествовао у лажном сведочењу против пуковника Драгутина Димитријевића Аписа. До краја живота писао је своје успомене на дане четовања („Кроз султанове пашалуке“), ратовање и о свом сукобу са „Црнорукцима“, али ни једно дело му није објављено.
[4] Стеван Јовичић, С камером и пушком Драгиша М. Стојадиновић, Београд 1999, стр. 39.
[5] Јужни преглед, број 6-7, Скопље 1930, стр. 327.
[6] Јован Стојковић – војвода Бабунски (1875–1920) завршио је Учитељску школу у Београду. Био је српски учитељ у Тетову, али под притиском Бугара напустио је посао и придружио се српској Четничкој акцији 1905. године. Објединио је акције српских четника на десној обали Вардара, а после борбе у Дренову 1907. године прославио се у целом Српству. Био је један од најславнијих српских четника, а посебно се истакао када је са Танкосићем у првој ноћи Првог светског рата одбранио Београд. Био је последњи српски војник који је напустио територију Србије, приликом повлачења преко Албаније. Одликован је Карађорђевом звездом, Легијом части и другим српским и страним одликовањима. Преминуо је 1920. године после атентата који су на њега извршили припадници бугарске организације ВМРО.
[7] С. Јовичић, н. д., стр. 44.
[8] Исто, стр. 46.
[9] Стеван Јовичић писао је овај текст 1998. године!
[10] Исто, стр. 39–41.
[11] Македонски књижевни језик створен је тек после Другог светског рата (1946, примедба приређивача) када је формирана Народна Република Македонија. Дијалект у коме је изворни облик песме и сада се користи у јужним деловима Србије, тако да се не може рећи да је песма на македонском језику.
[12] Једна од верзија песме гласи: „Српска труба ми затруби из тога села Дренова/ Спрем’те се, спрем’те четници, силна ће борба да буде/ Загрми Дража војвода, бацајте бомбе четници/ Из ове наше победе рађа се сунце слободе“./
[13] У четничким одредима борили су се новинар Миомир Миленовић, Љуба Јовановић – Чупа, Илија Шуменковић, хемичар Драгомир Јекић – војвода Дејан, Душан Димитријевић – војвода Дуле, српски митрополит Јосиф Цвијовић, песник Милан Ракић, књижевник Станислав Краков и други.
[14] Војин Поповић – војвода Вук, Воја Танкосић, Јован Наумовић – војвода Иван Осоговски, Борислав Паштровић – војвода Борко, Алимпије Марјановић, Коста Тодоровић и други.
[15] Јовановић Бранивој – војвода Брана (1883-1905), српски официр, учесник Мајског преврата, који се међу првим официрима прикључио Четничкој акцији. У борби са Турцима у селу Петраљици код Криве Паланке остао је последњи и кад је испалио последњи метак, поломио је оружје и бацио се у ватру пред запрепашћеним непријатељима певајући: „Слободо мила драга, ој/ За тебе даћу живот свој“. То је била свечана песма српских четника, али је потпуно заборављено и потиснула је песма „Српска ми труба затруби“.
[16] „Нећу описивати строги ускочки живот, али додирујем ону тачку која је важна, па и најважнија у четничком животу. А то је заклетва четника пред борбом. Сами четници су то компоновали и свакодневно играли. Готово у свакој чети био је по неки који је знао свирати у ма какав народни инструмент, виолину, у фрулу или шупељку. Пре почетка заклетве дотични одсвира неку врста збора. Затим се четници скупљају на зборно место. Један који представља војводу, ћутећи рукама показује да однекле иде непријатељ. Свирач засвира неку тужну мелодију, а четници, тихо, у себи, шапућу неку молитву или заклетву и после кратког времена лицем се један према другом окрену, клекну на колено, а поред десног кундак пушке дође на земљу, а цев наслоњена на раме. Мелодија све тужнија опија и заноси, а четници са узбуђењем загрле један другог и тако у загрљају проведу неколико тренутака, а ти тренуци казују: Један за све сви за једног. Одмах после тога свирач почне веселу двотактну игру, а четници прво сваки за себе, за тим по двојица, а доцније и више њих заједно изводе разне борбе и јуначења. Први покрети су пушком у ваздуху, затим радње одбране и напада. После тога засукивање рукава и глађење бркова, намештања капе на једну страну главе, пуцање у седећем, клечећем и лежећем ставу. Затим ломљење оружја, уништавање муниције и спремање бомби, став за бацање бомби и т.д. А кад се то сврши, сви се ухвате у коло, играју и најобичније певају: Ђурђелин, Ђурђелин, Станче убаво!/ Ти ли би, ти ли би, синоћ на вода? За време игре коло иде увек на једну страну, а у петом такту, за време паузе, сви четници подвикну: уф или оф, и једновремено ударе јако ногом о земљу, а затим коло креће на другу страну. У многим случајевима четници играју с пушком о рамену, а то само онда каже ми Петко, кад полазимо и знамо да ћемо тога дана имати борбу.“ („Војвода Петко Илић“, Јужни преглед, Скопље 1930, број 8-9, стр. 339–340.)
[17] Петар Маричић-Момчиловић, Личанин из Коренице, погинуо је у борби на Гулиначком врху у Македонији 1905. године. Био је најпознатији певач међу четницима. Када је рањен, тројица четника остану с њим заједно да умру и да задрже Турке, док чета не заузме повољан положај за борбу. Четници су безуспешно покушавали да их извуку из обруча, јер је Момчиловић својим родољубљем и дивним гласом био душа чете. Нису успели, пошто су Турци из Куманова довукли артиљерију и тек тада усмртила Момчиловића и четнике који су се целога дана борили и штитили своју чету
Извор: izmedjusnaijave.rs
