Како је ћирилица (о)слабила?
Небојша Пајкић је објавио у „Политици“ у петак, 11.10.2024. занимљив текст „Снага ћирилице“. Али, ту се не види довољно зашто је у Србији, и поред велике снаге коју је имала, српска ћирилица (о)слабила. Стога треба макар о томе оволико рећи.
Слабљење ћирилице, српске посебно, последица је јаке силе која се на њу окомила још пре хиљаду година (католички папа ју је још 1060. године именовао „ђавољим изумом“ и тако је ширена ћавоља мржња према њој, јер је она била писмо православних народа које је Ватикан непрестано настојао да поунијати и стави под своје).
Осим Турака (који у време поробљавања српског народа нису прогонили ћирилицу, напротив – на Порти су се дуго и њоме служили), ћирилицу су Србима нарочито прогонили уредбама, наредбама и законима забрањивали, уз најактивнију у томе Католичку цркву, забрањивали сви који су као окупатори ступили у 20. веку на српско тло, у српску државу: Аустроугари и посебно невелики Хрвати којима је у НДХ, под Павелићевом Законском одредбом о забрани ћирилице, било дозвољено од моћних Немаца и целог Запада да се створи такав систем у коме су српске жртве биле милионске, па Србима тамо није смело ни пасти на памет никаква ћирилица, а камоли да се преброје убијени.
Југословенски суверен по мери Запада и српски „мирнодопски“ доживотни окупатор, када је стигао у Србију, захваљујући западним силама и Стаљиновим комунистима, после бомбардовања српских градова да Србе приволе да прихвате свог мирнодопског доживотног цара уместо свог краља (који је натеран да позове Србе да се прикључе Брозовој „револуцији“ којом је придобио српске комунисте да они докрајче ћирилицу „у миру“ и да, добрим делом докрајче своје Србе и убеде их да својевољно масивно приме хрватско латиничко писмо (гајицу) уместо „заостале“, „буржујске“, „националистичке“ и „шовинистичке ћирилице“.
Свој бедни, у много чему ропски, национални положај Срба под Брозом најбоље се огледа у томе што су српски руководиоци принуђивани да на разне начине убијају и најпаметнији део српског народа, а посебно преко замењивања његовог националног писма које је, до Броза, преживело сваки терор и забрањивања. Броз је са својим српским сатрапима спровео комбинацију голог насиља (укидањем ћириличких писаћих машина у корист латиничких, на пример) и стварањем заблуда у вези са српским писмом: како Срби треба да прихвате хрватску „братску“ латиницу јер су, у супротном, именовани као „националисти“, „шовинисти“, противници (лажног) „братства и јединства“. Тако су „изабрани“ Срби помогли Брозу да он заврши оно што пре њега није успео Павелић са Католичком црквом – Срби су масовно и већински навучени на хрватску латиницу, ћирилица је постала брзо од већинског у Југославији до мањинског писма а у Србији је хрватска латиница постепено за десетинку година постала доминантно писмо.
(Ис)коришћени су у свему томе језички стручњаци (лингвисти) за језик, посебно за српски језик и писмо пристајањем, за разлику од Хрвата, да ћирилица буде „равноправна с хрватском латиницом“, али не у оквиру хрватског, него у оквиру српског народа, па је она тако сузбијана као „равноправна“. То „мајсторство“ Брозове власти у наметању Србима туђег писма некима и данас делује као „нормално мајсторство“, а, у ствари, у том мајсторству много су помагали српски језички стручњаци преко школства, наравно, и уџбеника и правописа српског језика. Док су хрватски лингвисти нормално схватили ту „равноправност“ – као право Хрвата да користе искључиво и само своје писмо, српски стручњаци за језик су ту „равноправност“ спроводили међу Србима да су они међусобно „равноправни“ када се међусобно деле по писму (једни су били ћириличари, други латиничари) и лингвисти су били најзаслужнији што је само у српском народу „стручно“ примењена и прихваћена лингвистичка шизофрена будалаштина па је полатиничавање Срба не њихово национално сиромашење и отуђење кроз рушење њиховог трећег важног стуба културе, цивилизације и њиховог идентитета без којег они лако престају да буду Срби и постајали су, често, љути антисрби.
Аутор: Драгољуб Збиљић је језикословац са 17 објављених књига (у којима је чињенично описивао ломове у српском језику уз затирање српске ћирилице која је, као сиротица без оба родитеља, посебно развлачена 70 година и десеткована лажном, само вербалном подршком српских лингвиста и власти) и оснивач сиротињског првог Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ које је, ипак, успело да – највише захваљујући министру Драгану Којадиновићу и његовом тадашњем саветнику лингвисти Браниславу Брборићу – убеди већински део грађана у Србији да на референдуму запечате своју борбу исправном уставном заштитом; Удружење није још успело да убеди српске лингвисте и власти да само спроведу у пракси уставну, народну обавезу; има назнака да ће и то некада успети; Боже дај коначно мало памети онима који су од народа плаћени да то народу врате одговорним односом (и) према српском језику и његовом ћириличком писму.
