Како је ЦИА сковала термин „теорија завере“

Термин „теорија завере“ уведен је као моћан алат, скован да би медијске дезинформације могле неометано да пролазе
Након 51 године од убиства Џона Кенедија, изведеног у Даласу 22. новембра 1963, још увек се сакрива истина о организаторима и правим починиоцима најзначајнијег политичког убиства нашег доба. Амерички председник, који је имао најбоље могуће обезбеђење које се може замислити, уз тајне службе, које су биле на сваком кораку како би обезбедиле заштиту, устрељен је усред Америке по сунчаном дану, наочиглед људи који су све то гледали.
Како су организатори успели да избегну да дају одговоре на бројна питања која су се наметнула у вези са овим атентатом? Због чега је интелектуална елита у највећој мери пристала да учествује у завери ћутања и није постављала питања која би покренула широку јавну расправу у вези са извештајем Воренове комисије? Како је CIA претворила термин „теорија завере“ у моћно оружје за борбу против истраживача Кенедијевог убиства да би га касније непроблематизовано користила за ућуткивање сваког ко би се усудио да постави питања која би проблематизовала званични наратив, скривајући успешно од светске популације истину о методологији извођења „операција под лажном заставом“, које су постале modus operandi креирања догађаја од стране „елите моћи“?
О овим питањима Биљана Ђоровић је разговарала са Џејмсом Трејсијем, професором медиологије на Флорида Атлантик универзитету, једним од ретких универзитетских професора који бескомпромисно и бриљантно истражује догађаје у реалности, природу и методологију рата који је „елита моћи“ повела против човечанства. Џејмс Трејси је проблематизацијом званичног наратива у вези са масакром у основној школи Сенди Хук (2012) изазвао медијску лавину страховитих размера која се на њега обрушила са свих страна.
– Галуп је објавио је на 50-годишњицу убиства Кенедија истраживање које је показало да више од 60 одсто Американаца верује да су други људи, поред атентатора Лија Харвија Освалда, умешани у ово убиство. Током година, више од 200 особа и десетине група биле су оптужене за учешће у атентату. На који начин се данас, након пола века, контролише званични дискурс, подупрт извештајем Воренове комисије?
— Јавно мнење у САД не подржава званичну верзију убуства ЏФК у 75-80 процената, у зависности од тога како се истраживање спроводи и ко га спроводи. Галупово истраживање прошле године изнело је податак по коме 61 проценат Американаца – око две трећине – преиспитује овај догађај, након педесет година непопустљивог притиска. Управо смо у САД обележили 51. годишњицу од убиства ЏФК, но педесетогодишњица је била медијски веома добро покривена и тада се догодило нешто што добро илуструје један вид контроле званичног наратива. Државни секретар САД Џон Кери, који је био дугогодишњи сенатор из Масачусетса заједно са Едвардом (Тедијем) Кенедијем, неколико недеља пре годишњице изјавио је у медијима да није сигуран ко се заправо налази иза убиства.
Веома је интригантно сагледати на који начин је ова његова изјава била пропраћена у медијима. Готово истог тренутка нашао се под притиском, изложен жестоком нападу. Да се радило о изјави независног аутора или новинара, не би било проблема, но једнан од челних људи у држави, бивши сенатор и члан унутрашњег круга естаблишмента, био је у обавези или да се држи званичног наратива, односно извештаја Воренове комисије, дакле верзије по којој је Ли Харви Освалд сам деловао, или да заувек ћути. Џон Кери није изнео никакву снажну тврдњу подупрту доказима, већ је само рекао „Ја сумњам“ и „ја тако осећам“, и на овом примеру видимо какве су идеолошке инскрипције обавезујуће за људе на власти и који су део естаблишмента у САД. Они су упоредиви са ситуацијом у Совјетском Савезу и осталим тоталитарним државама у Источној Европи током хладног рата, у којима је оваква врста идеационих или идеолошких сагласности била обавезујућа. Чињеница да је један од водећих државника био нападнут у толикој мери и да је морао да готово порекне оно што је изјавио – то најбоље потврђује. Кери је убрзо након овог догађаја рекао Дејвиду Грегорију, водитељу NBC News гостујући у његовом недељном јутарњем ток шоу програму Meet the Press, да не жели да више ништа каже поводом те своје изјаве и да не жели да даље иде у том правцу. Овај пример изванредно илуструје чврсту спрегу између наше владе и медија у снажној подршци званичном наративу о једном од најважнијих политичких догађаја нашег доба.
– Са друге стране, бројни Американци знају да је за читав свет од значаја да се истина обелодани и упорно трагају за одговорима на питања. Које истраживаче бисте издвојили као кључне за разјашњење убиства Џона Кенедија?
— Да, упоредо са обавезујућом партијском линијом и завером ћутања – имамо драматичну потрагу за одговорима која се разбуктала након изванредног филма Оливера Стоуна ЏФК из 1991. године. Полемике које су пратиле овај филм и питање да ли се холивудском режисеру може поверити америчка историја искакало је са свих страна естаблишментске штампе. Њујорк тајмс, Вашингтон пост, Тајм магазин напали су овај филм на начин који доста открива о природи завере ћутања јер, и поред тога што је Стоун себи дозволио мали степен слободе у креирању дијалога – поузданост филма у смислу карактера, тачности и прецизности дешавања – нема паралеле у филмском опису неког историјског догађаја, у овом случају истраге атентата на председника Кенедија, коју је предводио окружни тужилац Њу Орлеанса Џим Герисон.
Нема никакве сумње да је Герисон амерички херој, коме је Оливер Стоун омогућио да га обасја светлост истине након пропагандно-психолошког рата коме је био изложен, вођеног у знаку етикетирања Герисона као „теоретичара завере“. Уколико прочитате Герисонове књиге On the Trail of the Assassins (1988) а посебно A Heritage of Stone (1970), која нажалост није поново штампана, видећете да је он био далеко испред свог времена у смислу разумевања улоге федералне владе и посебно CIA у убиству Џона Кенедија и другим политичким убиствима и интригама, но Герисонови увиди једва да су разматрани и представљени на факултетима политичких наука или историје. Попут медија, и за универзитете Џим Герисон је табу тема.
Већина значајних истраживања о убиству ЏФК потиче од независних аутора и новинара. Међу истраживачима има доста универзитетских професора, али њихова истраживања никад нису дочекана са одобравањем због контроверзе која је намерно произвођена, будући да се неки од веома утицајних и моћних новинара и универзитетских професора имплицитно држе и чак активно промовишу неодрживу хипотезу „трећег метка“ Воренове комисије, ма колико слабо била документована и ма колико рупа садржала. Начин на који су медији пропратили педесетогодишњицу убиства ЏФК то најбоље показује. Они који су добили могућност да говоре у медијима подржавали су званичну верзију, но јавност је препознала „игру“ највише захваљујући сјајним истраживачима, почевши од Марка Лејна, адвоката и водећег истраживача убиства председника Кенедија, који је радио на истрази заједно са Гарисоном. Од његове бестселер критике извештаја и рада Воренове комисије Журити са пресудом, преко књиге Веродостојно порицање, до Последње речи – Моја оптужница CIA за убиство ЏФК, Лејн је остао кључни експерт за питања у вези са атентатом на ЏФК и накнадним заташкавањима владе САД.
Међу изванредним истраживачима су Џејмс Фецер, професор емеритус филозофије са универзитета Минесота, који се, поред истраживачког рада, бави и организовањем научних конференција на којима се окупља велики број независних истраживача. Ту је Питер Дејл Скот, професор енглеске књижевности на универзитету Беркли у Калифорнији и бивши канадски дипломата.
Џоан Мелан је још један изванредан истраживач, професор на универзитету Темпл у Филаделфији и ауторка је 22 књиге, од којих три – Збогом правди, Наш човек на Хаитију и Велика игра на Куби – истражују историју CIA и њене улоге у планирању и прикривању атентата на Кенедија. Имао сам част да је недавно интервјуишем у свом радијском програму The Real Deal. Џоан – која је написала опсежну биографију Џима Герисона, у којој је дат комплетан историјат Гарисоновог истраживања убиства ЏФК – долази са одељења за позориште, а не политичких наука, историје или социологије. Истраживања која је обавила су изван њене научне дисциплине, но она је изванредан историчар, чији рад не би био поздрављен на одељењу за историју да се определила за такву врсту универзитетског позива, будући да проблематизација официјелне и задате „истине“ није пожељна у САД.
Ту је и бриљантно истраживање др Едварда Хазлама, који је својом књигом Dr. Mary’s Monkeyосветлио позорницу сенки које, делујући иза сцене, заташкавајући доказе, контролишући дискурс – омогућава да се успостави геноцидални поредак. Књига говори о убиству др Мери Шерман, национално познатог истраживача рака 1964, када отпочиње мрачна историја деловања медицинских стручњака огрезлих у тајним владиним операцијама током три деценије. Ту је и књига Mary’s Mosaic др Питера Џенија, који је завршио студије историје на Принстону а докторирао психологију на Бостонском универзитету, која говори о завери CIA у атентату на Џона Кенедија. Ове сјајне књиге нису објављене као универзитетска издања нити од стране великих издавача.
Да постоји коректна дебата између бранилаца Воренове комисије и професора које сам поменуо, не верујем да би браниоци Воренове комисије имали било какве шансе. Заправо, септембра ове године одржана је конференција у Вашингтону поводом педесетогодишњице од објављивања извештаја Воренове комисије. Организатор је био Центар за истраживање атентата на Џона Кенедија из Вашингтона и организатори су позвали бивше помоћнике Воренове комисије, будући да су једино они још увек живи, но нико од њих није прихватио позив чак ни за учешће у панелима зато што су они репрезенти званичне верзије.
– Када се све сагледа и у светлу до сада обелодањених докумената, може се са сигурношћу закључити да је централни актер и координатор ове операције била CIA. Ради се о догађају који захтевао огроман степен координације пре свега обавештајних структура како војних тако и цивлних. Како би окарактерисали понашање тзв. интелектуалне елите у САД према убиству Џона Кенедија? Да ли је она својим понашањем отворила брешу за несметано организовање False Flag операција које су modus operandi „елите“?
— То је веома значајно питање, које сам детаљно испитивао у својим радовима и дискутовао са студентима и колегама. Читава тзв. интелигенција, прецизније, левица и либерална интелигенција – Ноам Чомски, уредници магазина Нејшн, утицајни радикални новинари, како је то нагласио Е. Мартин Шоц (E. Martin Schotz) у својој изванредној студији Историја нас неће амнестирати – ћутала је и одбила да се упусти у Кенедијево убиство, било да се радило о страху због казне, пропагандног наношења штете репутацији или нарушавања професионалних и пријатељских односа. Све ове ствари су допринеле завери ћутања коју је спровела лева интелигенција у САД.
Како објаснити да Ноам Чомски, који је са правом глобално перципиран као поуздан и веома оштар критичар спољне политике САД, који се веома енергично залагао по разним питањима као што је криминална природа рата у Вијетнаму, криминална улога Израела у Палестини и бројним другим – када се ради о убиству Џона Кенедија или 9/11 – није тек ћутао већ је активно осуђивао оне који су испитивали ове догађаје покушавајући да открију истину и смисао? Ћутање је једна ствар а сасвим је нешто друго када готово да радите за другу страну – што подршка Вореновој комисији свакако значи. То је велика несрећа, али није ништа ново – Чомски је генерално одбијао да сагледа ове догађаје још од 1960-тих до раних 1970-тих, и својим изванредним, способностима није отишао даље од критике CIA, није се потрудио да сагледа шире агенду моћи, мотиве акција наше обавештајне заједнице, војске и осталих која се откривала сваком ко у преварама није желео да учествује.
Завери ћутања, премда не припадају истој сфери, придодао бих породицу Кенеди. Они су то делимично урадили због своје сопствене безбедности. Тед Кенеди је неко ко би себе оправдано могао да препозна као „следећег“ Кенедија на списку за одстрел, након Џона и Роберта. Али, ако схватимо да је учињена огромна неправда њиховом вољеном брату, који је био и председник њихове државе, поставља се питање да ли је то била најмудрија ствар коју су могли да ураде? Да ли је патриотски тако се понашати? Ова питања бих свакако оставио отвореним за дебату.
Са друге стране имамо новинаре попут Фреда Кука и пре свих Марка Лејна, који нису желели да ћуте и подвргли су извештај Воренове комисије беспоштедној анализи и критици, но они нису могли да објаве своју критику у магазинима Нејшн и Прогресив, који једноставно нису желели да имају ништа са критиком званичне верзије атентата на Кенедија.
– Да ли очекујете да ће декласификовањем докумената CIA, што је предвиђено за 2017, јавност доћи до значајних материјала?
— Они увек могу да помере тај датум. Сасвим сам сигуран да ту има материјала који су значајни – у супротном би ова документа већ била обелодањена. Са друге стране, породица Кенеди има велики отпор према откривању одређених докумената и они се снажно залажу да документа остану под кључем због тога што би они вероватно открили извесне криминалне активности Роберта Кенедија.
– У својим изванредно значајним радовима доказали сте да је CIA била главни актер у психолошко-пропагандном рату против америчког народа, који је требало да прогута извештај Воренове комисије и њен „чаробни штапић“ или „усамљеног убицу“. У том циљу CIA је осмислила стратегију коришћења термина „теорија завере“, претворивши га у изузетно моћно оружје за борбу против независних истраживача који трагају за истином.
— Термин „теорија завере“ уведен је као веома моћан алат, скован како би медијске дезинформације, лажи и политички дискурс могли неометано да пролазе код популације. Негативне конотације термина „теорија завере“ могу се пратити од либералног историчара Ричарда Хофстадера, који је овај термин ефектно користио како би „осуо паљбу“ против „нове деснице“. Но ипак је CIA одиграла највећу улогу у пракси претварања овог термина у веома моћно пропагандно-психолошко оружје. Наиме, у освит експлозије скептицизма јавности према налазима Воренове комисије о атентату на председника Кенедија, CIA је послала детаљну директиву свим својим бироима под називом: Супротстављање критикама Извјештаја Воренове комисије. Меморандум је одиграо кључну улогу у претварању термина „теорија завере“ у оружје за когнитивну инфилтрацију, уперено против било ког појединца или групе који испитују тајне програме владе.
Овај важан Меморандум и његове широке импликације за америчку и светску политику и јавни дискурс детаљно су анализирани у књизи др Ланца де Хејвен-Смита (dr Lance de Haven-Smith), професора политичких наука са Флорида Стејт Универзитета, у којој др Смит испитује погубан утицај који је овај термин добио како би се истраживачи обесхрабрили за истраживање потенцијалног саучесништва владе САД у догађајима попут инцидента у заливу Тонкин, главних политичких убистава из 60-тих, и 9/11. У питању је Документ CIA 1035-960, објављен на захтевЊујорк тајмса, упућен федералној влади САД 1976. године на основу Закона о слободи информисања. Документ је посебно значајан јер наводи забринутост CIA за „целокупни углед америчке владе“ vis-à-vis извештаја Воренове комисије. Агенција је посебно заинтересована за одржавање своје слике и улоге јер је „достављала информације током (Воренове) истраге“. Меморандум даје детаљна упутства за активности и опис техника којима треба „сузбијати и дискредитовати тврдње истраживача, које треба континуирано називати „теоретичарима завере“ и предузети низ мера како би се термин проширио и у другим земљама, према којима треба предузети читав низ активности. Документ каже, на пример, да треба успостављене „пријатељске елитне контакте (посебно са политичарима и уредницима у медијима)“ подсетити на интегритет Воренове комисије, којој треба дати приоритет. Неопходно је истицати стално да су „оптужбе критичара без озбиљне основе“, наводи се у документу, и „даља спекулативна дискусија само иде на руку (комунистичкој) опозицији“.
Документ 1035-960 CIA издаје директиву својим члановима да примењују пропагандна средства како би негирали и одбили нападе критичара и објашњава технике за сузбијање „конспиролошких“ аргумената центрираних на закључке Воренове комисије. Такви одговори и њихово спајање са пежоративном етикетом „теорије завере“ су рутински, од онда примењивани за безбројна прикривања истине у корпоративним медијима од стране коментатора и политичких лидера против оних који захтевају истину и одговорност за произвођење монументалних догађаја.
У Документу 1035-960 CIA каже да је неопходно да њени људи у медијима и свим другим приликама користе следећу аргументацију:
– Нема ни једног новог доказа који се појавио а да га Воренова комисија није разматрала;
– Критичари обично прецењују поједине тачке а игноришу друге;
– Завера на овако широкој скали не би могла да се сакрије у САД;
– Критичари пате од облика интелектуалне гордости: они осветле одређену теорију и заљубе се у њу;
– Ниједна разумна особа не би одабрала Освалда за козавереника;
– Оптужбе да је „више од десет људи мистериозно умрло током истраге Воренове комисије“ неопходно је објашњавати на природан начин, нпр: највећи број дотичних особа умрло је природном смрћу.
Данас више него икада новинари и коментатори који заузимају моћне позиције у медијима – следе упуства наведена у документу 1035-960.
Методи и мотиви су заиста у потпуности прихваћени и интернализовани од стране интелектуалних радника и операционализовани кроз такве медије, тако да се је успех пласмана и прихватања званичних наратива о догађајима какви су бомбардовање федералне зграде Alfred P. Murrah у Оклахома Ситију, 9/11, и масакар у основној школи Сенди Хук – загарантован.
– Ви сте међу веома ретким универзитетским професорима који не дозвољавају да се догоди ни једна -масовна пуцњава у америчким школама а да детаљно не испитате званични наратив. Ваше испитивање убиства 20 деце и осморо наставника у основној школи Сенди Хук у децембру 2012. добило је планетарни одјек. Да ли постоји образац по коме се овакви догађаји одвијају? Да ли они служе као терапија шока за увођење веома непопуларних мера које би иначе било веома тешко увести?
— Ови догађаји служе управо циљу који сте навели. Недавно сам дошао до податка да је број случајева масовне пуцњаве у школама у току последњих петнаест година повећан за неколико стотина процената. Поставља се питање да ли су људи постали колективно поремећени или се ради о програму. И о каквом програму се ради? Највећи број безбедносних служби у САД изводи тренинге у којима учествују добровољци или одабрани људи из одређеног окружења. Увежбавају се различите ситуације, укључујући масовну пуцњаву, одбрану од терористичких напада, евакуације рањених, поплављених итд. До 2008. године Одељење за правосуђе Савезне владе је прикупљало информације о овим вежбама и могли сте од њих да добијете информације о датуму одржавања и типу вежбе. То више није случај. Полиција и службе безбедности више не могу бити сигурне да ли присуствују вежби у којој учествују њихове колеге или се ради о реалном догађају. Знамо да су у случају највећих скорашњих терористичких догађаја као што су 9/11, Лондонско 7/7 бомбардовање или догађај у Норвешкој у коме је Андерс Беринг Брејвик, „норвешки монструм“, како су га прозвали медији, на острву Утоја убио неколико десетина деце, пре него што су се одиграли, одржане вежбе на тим местима. Постоји могућност да вежбе, укључујући масовне пуцњаве у школама буду америчкој и светској популацији представљене као реални догађаји у медијима – и ја мислим да се управо то догодило у основној школи Сенди Хук 14. децембра 2012. Тако ми је говорио мој инстинкт и такав је био мој закључак док сам гледао фотографије које су се појавиле две недеље након догађаја и ја сам поставио неколико питања.
Нисам извлачио никакве закључке и нисам јавно изјављивао да се ради о превари, како су то су исконструисали мејнстрим медији у САД. На питања која сам поставио нисам добио одговор. Медији су морали да та логична питања поставе уколико нису били саучесници у овом догађају, баш као и у случају Бостонског бомбардовања. Чињеница да питања поставља неко ко долази са универзитета где подучава младе људе представљена је као нечувена и срамна од стране неких од најпроминентнијих новинара и коментатора у мејнстрим медијима. Јануара 2013. био сам изложен страховитом нападу медија а потом ми је универзитетска администрација изрекла дисциплинске мере. Рационализација коју су употребили је била да сам користио назив универзитета на свом приватном блогу иако су ме они упозорили да то не радим. Проблем је у томе што ми они никад ништа слично нису рекли. Ради се о таквом кафкијанском окружењу које не занима истина нити шта ви имате да кажете, све док не поднесете тужбу и изведете их пред судију или пред арбитражну комисију. Факултетска унија је чврсто била на мојој страни и када смо били на другостепеној арбитражи, коју сам покренуо како би универзитетска администрација уклонила дисциплинске мере из мог досијеа. Универзитет, односно менаџмент универзитета, пристао је да са мном склопи споразум о повлачењу дисциплинских мера уколико уклоним име универзитета са свог сајта и не користим титулу професора у својим екстракуликуралним активностима.
Био сам изложен и другим мерама узнемиравања: променили су својевољно назив курса који предајем, време мојих предавања без консултације са мном, отказивали курсеве; чланови бивше администрације су највероватније били аутори клевета о мени које су слали локалној штампи, захтевали су од мене да поднесем оставку. Све ове ствари тренутно испитујем на основу званичног захтева за увид у документацију како бих ишао до краја јер не желим да више подносим узнемиравања универзитетске администрације, која би да ми забрани да предајем и истражујем оно што сматрам да треба истраживати и о томе подучавам студенте. Универзитети су данас попут корпорација, што су они у извесној мери увек и били, али су сада веома осетљиви на јавно мнење и односе са јавношћу и вољни су да се одрекну било ког истраживања које не испуњава захтеве политичке коректности. А разлог због којег професори имају стално радно место је управо да би могли да испитују теме и постављају питања које се не допадају свима и око којих се не слажу сви, а да притом не буду изложени никаквим мерама одмазде. Мислим да данас то није ни потребно јер је свега неколицина професора спремна да се подухвати контроверзних тема и испита их на комплексан интелектуално ригорозан начин.
Термин „теорија завере“ имао је веома драматичан утицај на оно што се догађало у мом случају јер се од самог почетка медијског напада, који се заснивао на мом етикетирању као „теоретичара завере“, универзитетска администрација оградила од мене уместо да кажу: „Трејси је члан нашег факултета и можда оно што он каже има неку вредност“. Они то нису урадили. Уместо тога, они су рекли: „Ми га не поседујемо“, и неколико месеци после тога почели су да ме „дисциплинују“.
– Важно је сагледати мотиве покретача False Flag операције „Сенди Хук масакар“, који се могу сагледати из закона и мера који се уводе и оправдавају тим догађајем.
— Оно што влада САД сада тражи је начин да јавне школе претвори у места где психофармакологија поставља стандарде менталног здравља, при чему ће свако дете за које они процене да одступа од стандарда бити упућено на специјалне програме, који ће се реализовати уз подршку Министарства за образовање и Министарства здравља САД. Обамина администрација је 16. јануара 2013. објавила документ под називом Сада је време, у коме се захтева између осталог „контрола оружја“ као и „повећање безбедности“ увођењем тзв. „мера менталног здравља“. „Контрола оружја“ је доживела пораз у Конгресу, док је примена мера „менталног здравља“ добила замах. Министарство образовања и Министарство здравља САД уложили au 162 милиона долара у ове програме како би били уведени у јавне школе. 22.новембра 2014. Канцеларија за децу државе Конектикат издала је Извештај на 114 страна, који је доступан на Интернету и који се наводно заснива на полицијској и медицинској евиденцији о Адаму Ланзи, наводном убици у школи Сенди Хук. У њему се захтева проверавање и третман менталног здравља деце. Спојимо ове две ствари и добићемо Врли Нови Свет и Орвелову 1984, односно све већи број људи на психотропним лековима који заправо не лече ништа. Ради се о ширем програму социјалног инжињеринга и контроле повезаног са Агендом 21 УН. И управо се сада у том контексту реализује у Шкотској програм Getting it Right for Every Child (‘GIRFEC’), који захтева постављање владиног старатеља за свако дете од рођења до стицања пунолетства. Добили смо дакле државу која интервенише и добија надређени положај над родитељима у подизању деце, и све је то омогућено захваљујући Извештају о Адаму Ланзи, за кога у ствари не знамо ко је нити да ли стварно постоји. Овај пројекат још више огољава опортунистичку употребу и можда истинску намеру Сенди Хук масакра: драматично интензивира бирократску и квази-научну контролу над свакодневним животом деце, уз наставак ерозије саме породице.
Разговарала Биљана Ђоровић
Извор: Визионарски – СРБски ФБРепортер