Како је аутобус за Индију кретао из центра Београда
Како реагујете на помисао да до Немачке путујете аутобусом? Није тако страшно, али ипак је авион боља опција.
А до Инстанбула? Париза? Све то данас је могуће из Србије иако су дуге аутобуске руте у Западној Европи помало необичне.
Међутим, можете ли да замислите како је изгледало путовање аутобусом од Лондона до Бомбаја? И то – преко Београда!
На једној старој приватној фотографији из 1958. године види се управо један такав аутобус, паркиран усред Београда, и то насред на Трга Маркса и Енгелса, данашњег Трга Николе Пашића.
Делује скоро па карикатурно из данашње перспективе, и невероватно – старински бус са огромним натписом: Лондон – Бомбаy. Али, оно што ми данас доживљавамо на слици као олдтајмер, некада је то био сасвим обичан аутобус.
Друго, у питању је време процвата друмског саобраћаја и још увек недовољно приступачног и развијеног авионског. Луксуз је био и послати коверту на којој пише “Авионом”, а не укрцати се на тако далек пут ваздушном линијом. Опција Б била је поморски пут…
Београд заиста јесте био пролазна тачка најдужих аутобуских линија на свету, које су повезивале Велику Британију и Индију. О томе сведоче историјски подаци, премда се као одредиште чешће спомиње Калкута, али на сликама се виде слични аутобуси и то са логом истог превозника “Индиаман”.
Ови аутобуси возили су све до краја седамдесетих година, када се у Азији дешавају велике промене које друм чине све опаснијим местом.
Године 1979. догодила се Иранска револуција, а Русија је окупирала Авганистан. Најдуже аутобуске линије, које су постојале од педесетих година, од Британије до Индије тако су ишчезле.
Данас, слике људи који се укрцавају у аутобус који личи на градски, а преваљује и 32.000 километара делују невероватно, баш као што невероватно изгледају ти исти аутобуси усликани у Београду док “одмарају”.
Наравно, унутра је морало бити довољно места, па се уместо педесетак клацкало свега двадесетак путника. Било је и то скупо, али далеко приступачније од авиона.
Путовало се преко Француске, Италије, Југославије, Бугарске, Турске, Ирана и Пакистана.
То је, у ствари, био, “оријент експрес” али на 4 точка. Дакле, стара рута, нова технологија.
У неким аутобусима било је довољно места за спавање, а нека путовања захтевала су, ипак, спавање у хотелима. Делује пријатније… Али, копнени пут подразумевао је и границе, бројне визе, па су тако путници уз пасош морали да припреме и чак 10 фотографија.
Ову новотарију у интерконтиненталном путовању увео је управо споменути Индиаман, али у наредним годинама оператера је био све више.
Уопште није било необично срести аутобусе на овом бесконачно дугом путу, како успавано тумарају Шумадијом, па зађу у Сићевачку клисуру и наставе даље ка далекој Турској, и још даље… Морао је тај исти бус да превали опасне литице Арарата, пустиње Ирана…
Замислите слику тих успаваних путника, са великим торбама, свим потрепштинама за пут који траје данима у аутобусу чији заглушујући звук мотора постаје ноћна мора, а трескање по балканској калдрми нешто између лудости и авантуре.
Нажалост, остало је забележено и то да је у једном таквом аутобусу у судару код Лапова 1969. године погинуло чак 19 студената из Велике Британије који су кренули на “хипи авантуру”. Судбина их је ипак зауставила у Србији, заувек. Велике авантуре су одувек односиле и жртве.
Извор: Калдрма
