Како генерацију која расте ангажовати у црквеном животу
Омладина цени поверење, самосталност и осећај одговорности
На дан Сретења Господњег, 15. фебруара, Руска Црква слави и Дан православне омладине. Његова Светост патријарх московски и целе Русије Кирил мисију међу омладином сврстава у један од најважнијих задатака Цркве и позива свештенике да упорно траже савремене облике проповеди. Међутим, које форме и речи могу бити заиста значајни за младе људе? И што је главно – како учинити да се све не заврши само на речима? Да момци и девојке заиста пожеле да се укључе у црквени живот? У „Журналу Московске патријаршије“ изашао је чланак који је написан на основу публикације портала „Пастир“ (бр. 2, 2022).
Бити искрен
У току последње деценије, кад је цело животно уређење почело да се мења вртоглавом брзином, и кад искуство генерација које се раније није тако кардинално разликовало покаткад бива директно супротно, постало је нарочито тешко проналазити заједнички језик с омладином. Ово се морало одразити на црквену мисионарску праксу. Немају сви спреман одговор на који тачно начин данашњу омладину треба укључити у живот Цркве. И свештеници, чије је пастирско искуство почело да се формира 1990-их година, а чије су се зреле године служења одвијале 2000-их и 2010-их година у току многих година пастирске делатности дошли су до низа важних открића која су поделили су читаоцима портала „Пастир“.
Можда је прво правило општења с омладином – бити искрен. Председник Наставног комитета Руске Православне Цркве, члан савета Свецрквеног православног омладинског покрета протојереј Максим Козлов сматра да су одсуство свега лажног и искреност главне особине које треба да поседује свештеник који ступа у дијалог с младим људима. Одрасли, формирани људи, могу затворити очи на елементе формализма или некаквог „побожног лицемерја“ свештеника који им објављује вечне истине, размишља он, а омладина се одликује ватреношћу и бескомпромисношћу. Због тога младе људе „треба чувати од свега формалног и неискреног, од свега у шта сами не верујемо баш нарочито“, упозорава отац Максим. „И ако у разговорима с њима ствари будемо називали својим именима не упуштајући се у разобличавање – то ће бити залог за задржавање младих људи унутар Цркве.“
Опасност од неискрености, по мишљењу протојереја Владимира Свешникова, постоји већ у самој тежњи да се омладина по сваку цену намами у Цркву. Он поставља питање да ли постоје искрени, неизвештачени облици рада с омладином. Јер оно што је у Цркви главно јесте Сам Христос, а ми често покушавамо да привучемо нечему што је, у најбољем случају, поред Христа, а често нема везе с Њим… „Бојим се да се у коначном неће укључити у оно што чини средиште хришћанског живота и да ће се задржати због другостепених мотива, – размишља отац Владимир. – Дух Цркве, дух вере, дух истине Божје јесте дух слободе, а свако придобијање с неком намером, чак и танано, покушава да потчини овај дух слободе.“
На ову мисао се надовезује протојереј Константин Островски, старешина Успењског храма у Красногорску: „Врло је важно разлучити – да ли човек долази у нашу црквену свакодневицу или долази код Христа. То су међусобно повезане, али различите ствари.“
Његова светост патријарх Кирил управо тако поставља задатак: не треба само привући омладину у храм, већ је треба заинтересовати за црквени живот, треба јој показати живо хришћанство. Треба учинити све да би млади људи „видели чистоту наших намера и искреност наших ставова“, да би „у нашим архијерејима, свештеницима и мирјанима омладина видела искрено заинтересоване људе“. Не заинтересоване за то да успешно поднесу извештај о генерацији која расте на крају године, већ за то да се данашња омладина такође лично сретне с Господом.
Дати човеку да осети да је потребан
Врло је важно ангажовати омладину у конкретним парохијским пословима, у томе су пастири једнодушни. Не треба за младе парохијане измишљати нека вештачка „омладинска послушања“ или занимања, већ их треба укључити у делатности које се већ обављају у храму.
„Треба да их ангажујемо у ономе чиме се сами бавимо у парохији, – уверен је зарајски епископ Константин, ректор Коломенске богословије. – Треба да делимо с њима стварне напоре и бриге. Али ако ангажујемо људе за нешто потребно је да се осећа да свештеник сам то ради са жаром, да га то занима у животу и да је то заиста право добро дело.“
Заједничка делатност је главна у раду с омладином, потврђује митрополит тверски и кашински Амвросије. Не смемо се ограничавати само разговорима за чајем: „Кад нема заједничког дела овим чајанкама и разговорима на ову или ону тему се све и завршава.“
Притом је важно да млади људи буду свесни своје одговорности за посао који им је поверен. „Један од главних проблема данашње омладине је инфантилност, недостатак умећа да преузму одговорност на себе – о свом искуству у раду с младим људима говори јереј Андреј Горјунов, старешина храма Светог Георгија у Владимиру и руководилац омладинског одељења Владимирске епархије. – Најбољу школу одрастања представљају сложени задаци уз личну одговорност. Да бих помогао нашим омладинцима из парохије да постану самостални људи одлучио сам да им поверим већи део кључних црквених послушања. „На пример, председник црквеног одбора храма Светог Георгија је имао само 29 година кад је именован на ову дужност; групу парохијских волонтера координира студент прве године факултета; директор школе за веронауку је девојка од 24 године која је недавно магистрирала педагогију; целокупно књиговодство води млада студенткиња која се тек школује за књиговођу итд. „Овде функционише принцип: Био си веран у малом, над многим ћу те поставити (Мт. 25: 21);“ – отац Андреј наставља своја размишљања. Наравно, он сам прати све послове, не оставља момке и девојке без пастирске поуке и савета.
Балашихински и орехово-зујевски епископ Николај саветује да се дечаци ангажују у богослужењу: „Треба да знају да су овде потребни и то у свакој активности: један као звонар, други да прислужује кадионицу, трећи да чита – сви треба да учествују. Девојчице „могу нешто лепо да раде за храм, на пример, да праве венчиће од цвећа.“ А ван службе омладина се, по његовом мишљењу, може бавити било чиме – „рецимо, чишћењем снега и сађењем дрвећа“. Само да се поштују одређена правила: да се не користе ружне речи итд.
Посао напредује онда кад се „гради на органским, а не на измишљеним начелима“ – скреће нам пажњу протојереј Владимир Свешников. Зато, ако се посла прихвати „свештеник у чијој души се нешто органски гради, он проналази људе који имају исти тип свести и све се решава без нарочитих рецепата“.
Право хришћанско дело
„Младости је својствена пожртвованост, жеља за служењем“ и „овакав потенцијал се не сме губити“ – уверен је обуховски архиепископ Јона, викарни епископ Кијевске епархије, намесник Свето-Тројичког Јониног манастира, председник Синодалног одељења за питања омладине Украјинске Православне Цркве. Само „енергију која ври треба усмерити у потребном правцу“.
Протојереј Димитрије Смирнов († 2020), старешина храма Благовести Пресвете Богородице у Петровском парку у Москви, причао је да је негде на Западу видео да је у самом храму направљен терен за одбојку. „Али ако омладина игра одбојку у храму – то није ангажовање у црквеном животу. То је ангажовање за играње одбојке на бившој црквеној територији, – каже отац Димитрије. – Ангажовати неког за црквени живот значи показати му сву привлачност служења Христу за душу.“
Један од најбољих и за душу младог човека најспасоноснијих начина за решавање овог задатка кад је реч о младом човеку јесте његово учествовање у делима милосрђа, наставља владика Јона. Његово искуство сведочи о томе да се млади људи радо одазивају на могућност да послуже ближњем. Чланови волонтерског покрета „Младост није равнодушна“ при заједници Свето-Тројичког Јониног манастира негују децу која болују од рака, организују давање крви за њих и обилазе болнице у којима мисионаре. Они су такође активни учесници одлазака у домове за децу – помажу сирочићима учећи их да опште са спољашњим светом, обилазе старачке домове и учествују обнови разорених храмова и манастира. „Наша деца проналазе заједнице којима је потребна физичка помоћ – да се пренесу цигле, да се ископа канал и тако даље, и одлазе тамо. То је посао за који нису потребне квалификације и специјална умећа,“ – архипастир дели с нама искуство волонтерске активности.
Због чега оваква делатност која се обично назива „социјалном“ наилази на одазив у душама младих људи? Као прво, зато што овде осећају да су заиста потребни, да су остварене личности, размишља владика Јона. Као друго, виде какав је стварни живот, а то је важно у данашње виртуелно доба с његовим „вештачким вредностима, вештачким интересима и вештачком уметношћу“. Као треће, није тајна да су многи млади људи склони депресији и мрзовољи: „Испит на којем су пали, непријатан разговор с родитељима и свађа с девојком су догађаји васионских размера, човек је спреман да их залива алкохолом и малтене да намакне себи омчу око врата“. Али „ако бар једном оде на онколошки институт код деца која су једва жива или код инвалида од детињства за које је сваки проживљени дан – подвиг, схватиће колико су сви његови проблеми ситни и бесмислени. Схватиће да има људи којима је много теже и да може да им помогне.“
Ангажовати људе за црквени живот по дефиницији значи ангажовати их за нешто корисно за људе, тврдио је отац Димитрије Смирнов. „Рецимо, постоји породица с више деце – има их 11 – објаснио је свештеник. – Отац ради да би их прехранио, и мајка повремено има неки посао. И, на пример, 30 момака и девојака је направило распоред дежурстава кад по двоје, младић и девојка, спремајући се за свој будући породичан живот, чувају децу. Самим тим истовремено уче да буду родитељи и помажу породици. То је право хришћанско дело.“
Без разобличавања и критиковања
Засебна и важна тема јесте тон којим свештеник разговара с омладином. Испоставља се да није нимало једноставно пронаћи одговарајући тон.
С једне стране, важно је да свештеник буде приступачан и да с младим људима разговара савременим и њима разумљивим језиком, „да за један степеник сиђе с амвона“, каже архиепископ Јона. С друге стране, свештеник нипошто не сме да постане „ортак“. „Не сме да губи достојанство чина покушавајући да освоји поверење младих, – упозорава Његова светост патријарх Кирил. – Ако свештеник буде проповедао на изражено омладинском сленгу, ако буде користио вулгаризме и правио шале на ивици пристојности – ништа неће постићи.“ Можда ће само освојити тренутне симпатије, а ни то није сигурно. Он на основу свог искуства објашњава зашто се управо то дешава: „Имао сам прилике да сретнем младе људи који се налазе на ивици религиозности и неверја. Осећао сам да ови људи ступајући у контакт са свештеником не желе да буду шокирани, запањени, већ да желе да виде нешто светло и добро – оно што им можда недостаје у породици.“
Кад свештеник разговара с четрнаестогодишњим адолесцентом, чак и из сасвим нецрквене средине он не очекује да дете у њему жели да пронађе друга који има иста интересовања као он, или човека који је исти као и људи из његовог окружења. Сваки пубертетлија зна да је свештеник представник потпуно друге културе, како год да се он према тој култури односи. И ако се свештеник буде превише прилагођавао младом саговорнику постоји ризик да у њему неће изазвати религиозни порив, већ недоумицу и разочарење.
Како изабрати правилан тон, не менторски, али не ни претерано лежеран? Ево шта саветује Свјатејши патријарх: „Поистоветите се с младим људима, уђите у њихове мисли, у њихове проблеме. Не треба да са висине својих година и искуства гледамо на оно што се дешава с младим човеком, већ треба да покушамо да станемо поред њега и да с његових позиција погледамо ствари које се дешавају. И тада ћемо свет видети у мало другачијем светлу. И биће нам много једноставније да се приближимо младој генерацији и да јој пренесемо своје искуство, између осталог, духовно и молитвено.“
Постоји још један моменат који је с тачке гледишта појединих пастира специфично важан управо у општењу с омладином: треба одржавати позитивно расположење, не треба се концентрисати на оно што завређује критику (чак и ако је заслужена), већ на добром и позитивном.
У вези с тим митрополит тверски и кашински Амвросије се сећа: „Кад сам још студирао богословију сећам се да смо имали једног професора, врло строгог и помало штурог на речима, владику Теодосија, архиепископа полоцког и глубоцког. Он нам је саветовао: ‘Говорећи савременим језиком, увек треба да будете на позитивној таласној дужини. Треба да пружате пример за то како треба живети у Христу. Ако се око вас дешавају разне погрешне ствари – нека вас то не дотиче, немојте обраћати пажњу. Ви треба да проповедате само са знаком плус.’“
Владика Амвросије сматра да је изузетно важно да се у општењу с младим људима поштује овај принцип: „Никога не треба грдити, никога не треба разобличавати. Показуј правилан правац и то ће уродити много већим плодом него ако будеш некога грдио и критиковао, чак и ако то заслужује… Треба да обацујемо лоше – оно није наше! – и да запажамо добро у ономе што се дешава око нас. Каква је корист од тога ако сад некога или нешто изгрдим?“
Осетити одговорност за Цркву
Млади парохијани (понекад можда и несвесно) траже прилику да буду од користи другима, да учествују у добрим делима и да самим тим придају узвишен смисао свом постојању. Важно је да свештеник не испусти овај порив, да им понуди дело које је достојно хришћанина и да им покаже поуздан циљ бриге о ближњима – служење Христу. Управо то ће бити она позитивна ствар на коју омладина реагује. А конкретна дела могу бити апсолутно било која по садржини и размерама – од мисионарских путовања у Сибир или учествовању у обнављању срушеног храма до, на пример, шетње с неким старим и немоћним човеком којем је тешко да сам изађе из куће или да савлада самоћу.
Искусни пастири не заборављају да помену и ствари које су вероватно карактеристичне за омладински живот као што су излети, спортска такмичења и музичке вечери. Међутим, они то стављају на друго место, што је врло карактеристично. Исте ствари се могу радити и ван Цркве, саме по себи ове активности не могу да привуку омладину у храм. Нашој омладини треба понудити нешто право, одговорно и живо – нешто у чему ће омладинци видети смисао и осећати да раде свој посао у име целе Цркве. И то ће бити довољно за то да дуго остану у храму.
Аутор: Ђакон Игор Цуканов
Са руског Марина Тодић
Извор: Наука и култура
