Kako do mira i jedinstva u SPC
“Tada, i ako će se ime hrišćansko čuti posvuda, i ako će posvuda biti divnih hramova i crkvenih bogosluženja, sve će to biti – samo privid, a iznutra biće pravo odstupništvo.“[1]
Progonom vladike Artemija i njegovog monaštva sa Kosova i Metohije od strane ekumenista započelo je vreme izoštrenih podela u SPC. Ekumenističko bezakonje koje decenijama tinja u SPC dostiglo je vrhunac 2010. godine na majskom Saboru, kada je vladika Artemije bez ikakvog suda i presude proteran iz svoga doma-eparhije. Taj zločin, nezakonito svrgnuće nevinog arhijeraja koji je bio glavna prepreka izdaji Boga i roda kroz svejeres ekumenizam, svojim potpisom podržali su svi arhijereji, čime su postali odgovorni i pred Bogom i pred narodom za kršenje kanonskog poretka i pojavu podela u punoti naše Pomesne crkve.
Mudri vladika Artemije je strpljivo čekao da se u potpunosti ispuni vreme bezakonja, da nastupi njihovo vreme tame. Trpeo je smireno svoju braću arhijereje koje su krenuli putem otpadništva, moleći ih da se urazume, sve do momenta kada je trebao da izabere, da li ući u kolo sa ekumenistima ili im se otvoreno suprostaviti. Nažalost, oni koji odstupiše od Boga i roda nisu hteli da ga poslušaju, jer gledajući – oni ga ne videše, slušajući – nisu ga čuli i srcem ga nisu razumeli, a vladika Artemije ih je samo pozivao da služe Bogu, a ne palom svetu i rimskom arhijeretiku papi. Tada vladika Artemije, prihvatajući punu odgovornost koja mu je data od Boga, kao dobri pastir, radi čuvanja čistote Pravoslavne vere i slobode uređenja unutrašnjeg crkvenog života koju nam je Hristos dao kao zaveštanje, a nemajući drugog izlaza u kojem se našla SPC, odvaja se sa vernim narodom od ekumenista i ne priznaje njihovo bezakonje. Tim činom on se nije odvojio od Hristove Crkve, nego se odvojio od onih koji su krenuli putem otpadništva i bezakonja, a to su ekumenisti Beogradske patrijaršije. Kao veran Hristu i Njegovoj Crkvi, učinio je jedino ispravno, po volji Božijoj, otvoreno se suprostavio ekumenističkom bezakonju u SPC i verni narod poveo u hramove za poslednja vremena, katakombe. To su hramovi Eparhije raško prizrenske u egzilu, na čijem čelu je do svog upokojenja bio vladika Artemija, a koju danas vodi njegov dostojan naslednik vladika Ksenofont. Trenutno širom Srbije, srbskih zemalja i sveta ima preko 40 hramova gde se čuva istinska i neiskvarena vera, gde se Božija blagodat oseća u sveukupnom rasponu duhovnih darova. Dok se u uzurpiranim i poharanim hramovima SPC legu ekumenističke guje u mantijama, čiji je ujed smrtonosan za dušu, u hramovima koje je sa Božijim blagoslovom podigao vladika Artemije narod nalazi lek-protivotrov, odnosno spas za duše svoje.
Da bi ponovo u SPC zavladao mir i jedinstvo, nerazumni treba da se urazume, oni koji su krenuli putem izdaje i kompromisa sa palim svetom ekumenisti i njihovi poslušnici da se pokaju i vrate ispovedanju vere, one koju nam je Gospod preko Svetog Sava i svetih otaca dao, i da tako služe Bogu i rodu. Jednostavno, da poslušaju reči mudrosti i razuma onog kojeg nisu htela da slušaju dok su ga progonili, vladike Artemija[3]:
“Ipak, i dalje je Naša molitvena želja da što pre dođe dan kada će se na tronu Svetoga Save naći čovek koji će hteti i moći da kormilo SPC okrene i upravi na put Istine, kada ćemo opet biti svi jedno i zajedno u Hristu Isusu Gospodu našem. Za taj dan se molimo, taj dan čekamo. Da li će i kada će taj dan osvanuti ne zavisi od nas već od druge strane.
Da bi do toga, toliko željenog mira i jedinstva došlo (danas ili sutra), po nama je neophodno da Sveti Arhijerejski Sabor (sadašnji ili neki budući) uradi sledeće:
•Da sprovede u delo Odluku Sabora iz 1997. o istupanju SPC iz SSC;
•Da sprovede u delo odluke iz 2007. – 2008. o bogosluženju;
•Da povuče sve nekanonske i neustavne odluke o Nama i našem monaštvu i da obustavi sve sudske procese pokrenute protiv Nas pred građanskim sudovima;
•Da se javno ogradi od svejeresi ekumenizma i da je saborno osudi;
•Da napusti jalovi teološki dijalog sa papistima i drugim jereticima;
•Da zauzme odlučan stav prema jeretičkom učenju episkopa Ignjatija Midića i da ga osudi (to učenje);
•Da, sledujući Svetim Ocima i držeći se svetih Kanona, javno osudi postupke pojedinih Arhijereja (sadašnjih i budućih), koji su narušili svete Kanone: zajedničkim molitvama i moljenjima sa raznim jereticima i paljenjem sveća u jevrejskoj sinagogi (Hanuka), kao i onih koji su išli na poklonjenje papi i koji nose papsko prstenje i naprsne krstove, uz obavezno njihovo javno pokajanje.
•Jednom rečju: da se SPC vrati na put Svetih Otaca i Svetog Predanja, sa kojeg je skrenula.
U PROTIVNOM: Mi do daljnjega ostajemo u dijahroniskoj Crkvi (Διαχρονικὴ Εκκλησία – vekovna Crkva), u zajednici sa svima Svetima, u službi Bogu i narodu svome.“
“Ko je mudar, neka zapamti ovo, i neka poznadu milosti Gospodnje“ (Ps.106-43)
Učinimo što do nas stoji, ostalo će Gospod dati!
Rab Božiji Goran Živković
[1] Sveti Teofan Zatvornik
[2] Arhiep.Averkije Džordanvilski
[3] Deo pisma upućenu Svetom Arhijerejskom Saboru SPC 2015.godine
