Како до мира и јединства у СПЦ
“Тада, и ако ће се име хришћанско чути посвуда, и ако ће посвуда бити дивних храмова и црквених богослужења, све ће то бити – само привид, а изнутра биће право одступништво.“[1]
Прогоном владике Артемија и његовог монаштва са Косова и Метохије од стране екумениста започело је време изоштрених подела у СПЦ. Екуменистичко безакоње које деценијама тиња у СПЦ достигло је врхунац 2010. године на мајском Сабору, када је владика Артемије без икаквог суда и пресуде протеран из свога дома-епархије. Тај злочин, незаконито свргнуће невиног архијераја који је био главна препрека издаји Бога и рода кроз свејерес екуменизам, својим потписом подржали су сви архијереји, чиме су постали одговорни и пред Богом и пред народом за кршење канонског поретка и појаву подела у пуноти наше Помесне цркве.
Мудри владика Артемије је стрпљиво чекао да се у потпуности испуни време безакоња, да наступи њихово време таме. Трпео је смирено своју браћу архијереје које су кренули путем отпадништва, молећи их да се уразуме, све до момента када је требао да изабере, да ли ући у коло са екуменистима или им се отворено супроставити. Нажалост, они који одступише од Бога и рода нису хтели да га послушају, јер гледајући – они га не видеше, слушајући – нису га чули и срцем га нису разумели, а владика Артемије их је само позивао да служе Богу, а не палом свету и римском архијеретику папи. Тада владика Артемије, прихватајући пуну одговорност која му је дата од Бога, као добри пастир, ради чувања чистоте Православне вере и слободе уређења унутрашњег црквеног живота коју нам је Христос дао као завештање, а немајући другог излаза у којем се нашла СПЦ, одваја се са верним народом од екумениста и не признаје њихово безакоње. Тим чином он се није одвојио од Христове Цркве, него се одвојио од оних који су кренули путем отпадништва и безакоња, а то су екуменисти Београдске патријаршије. Као веран Христу и Његовој Цркви, учинио је једино исправно, по вољи Божијој, отворено се супроставио екуменистичком безакоњу у СПЦ и верни народ повео у храмове за последња времена, катакомбе. То су храмови Епархије рашко призренске у егзилу, на чијем челу је до свог упокојења био владика Артемија, а коју данас води његов достојан наследник владика Ксенофонт. Тренутно широм Србије, србских земаља и света има преко 40 храмова где се чува истинска и неискварена вера, где се Божија благодат осећа у свеукупном распону духовних дарова. Док се у узурпираним и похараним храмовима СПЦ легу екуменистичке гује у мантијама, чији је ујед смртоносан за душу, у храмовима које је са Божијим благословом подигао владика Артемије народ налази лек-противотров, односно спас за душе своје.
Да би поново у СПЦ завладао мир и јединство, неразумни треба да се уразуме, они који су кренули путем издаје и компромиса са палим светом екуменисти и њихови послушници да се покају и врате исповедању вере, оне коју нам је Господ преко Светог Сава и светих отаца дао, и да тако служе Богу и роду. Једноставно, да послушају речи мудрости и разума оног којег нису хтела да слушају док су га прогонили, владике Артемија[3]:
“Ипак, и даље је Наша молитвена жеља да што пре дође дан када ће се на трону Светога Саве наћи човек који ће хтети и моћи да кормило СПЦ окрене и управи на пут Истине, када ћемо опет бити сви једно и заједно у Христу Исусу Господу нашем. За тај дан се молимо, тај дан чекамо. Да ли ће и када ће тај дан осванути не зависи од нас већ од друге стране.
Да би до тога, толико жељеног мира и јединства дошло (данас или сутра), по нама је неопходно да Свети Архијерејски Сабор (садашњи или неки будући) уради следеће:
•Да спроведе у дело Одлуку Сабора из 1997. o иступању СПЦ из ССЦ;
•Да спроведе у дело одлуке из 2007. – 2008. о богослужењу;
•Да повуче све неканонске и неуставне одлуке о Нама и нашем монаштву и да обустави све судске процесе покренуте против Нас пред грађанским судовима;
•Да се јавно огради од свејереси екуменизма и да је саборно осуди;
•Да напусти јалови теолошки дијалог са папистима и другим јеретицима;
•Да заузме одлучан став према јеретичком учењу епископа Игњатија Мидића и да га осуди (то учење);
•Да, следујући Светим Оцима и држећи се светих Канона, јавно осуди поступке појединих Архијереја (садашњих и будућих), који су нарушили свете Каноне: заједничким молитвама и мољењима са разним јеретицима и паљењем свећа у јеврејској синагоги (Ханука), као и оних који су ишли на поклоњење папи и који носе папско прстење и напрсне крстове, уз обавезно њихово јавно покајање.
•Једном речју: да се СПЦ врати на пут Светих Отаца и Светог Предања, са којег је скренула.
У ПРОТИВНОМ: Ми до даљњега остајемо у дијахрониској Цркви (Διαχρονικὴ Εκκλησία – вековна Црква), у заједници са свима Светима, у служби Богу и народу своме.“
“Ко је мудар, нека запамти ово, и нека познаду милости Господње“ (Пс.106-43)
Учинимо што до нас стоји, остало ће Господ дати!
Раб Божији Горан Живковић
[1] Свети Теофан Затворник
[2] Архиеп.Аверкије Џорданвилски
[3] Део писма упућену Светом Архијерејском Сабору СПЦ 2015.године
