Када знање лежи у неуци…
Када знање лежи у неуци…
Заиста је чудан србски свет.
Још је чуднија не само немоћ србскога света да истински процењује моралне вредности неких својих особина, већ и неупућеност у чињеницу да је људска цивилизација изникла из његовога крила – почетног народа-мајке чији је језик језик-мајка, због чега се они „остали“, духовно јалови, затечени „на зачељу стварања цивилизације у Европи“, већ вековима врло труде да истоме том србскоме свету дођу главе. Да се овде не би ишло у ширину, довољно је навести да је Карл Маркс (1818-1883), рођен у јеврејској породици као Мозес Мордехај Леви, наивном свету представљан као један од највећих критичара капитализма, теоретичар социјалистичке мисли и вођа радничког покрета, по писању енглеског историчара и књижевног критичара Џорџа Ватсона (1927-2013), „био отац савременог политичког геноцида“, те да „можда многима није познато да су само социјалисти отворено заговарали геноцид у 19. и 20. веку“. Такав суд могао је бити изведен из чињенице да је Комунистички манифест настао стварно и „науч-но“ упутство за уништење Срба и Руса – од старине србскога племена – и србског и руског православља. Било је тако јер се добро зна да су сви социјалисти по Европи били националисти, а да се само од Срба и Руса тражило, и очекивало, да буду интернационалисти. Маркс је ту манифестну логику представио једном изјавом коју је много касније, после Сарајевског атентата, парафразирао енглески радикални лист Манчестер Гардијан: „Ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно, Европа би постала чистија“. То, као први корак ка коначном циљу – да се уништи Русија.
На ту и такву „школу“ Марксову ослонио се Адолф Хитлер (1889-1945?), идеолог немачког расизма и нацизма, кад је уочи Другог светског рата обзнанио да ће „једна од најважнијих задаћа немачке политике у будућности бити да свим средствима спречи даљи пораст словенских народа“.
По несрећи, Марксова манифестна мисао дбоко се укоренила у многим Србима, нарочито међу интелектуалцима спремним да се за „порцију рибе“ одрекну својих предака, својих ближњих и Отаџбине коју, из њима познатих разлога, више не сматрају својом. Макар то било по узору на Светозара Марковића (1846-1875), „оца социјализма“ међу заблуделим Србима, коме је било свеједно хоће ли Србијом владати Обреновићи или Хабзбурзи или по угледу на онога „нашег“ академона Милорада Радовановића (1947-2020) ожалошћеног што му, уместо србскога, матерњи језик није енглески…
Док се један преузак круг србскога света трудио да, у време у коме старих Словена није ни било, за своје потребе осмисли старословенски (или црквенословенски, или староцрквенословенски) језик, онај други део, небројено шири, али зато неписмен, образовао се на народном искуству – учећи се на песмама лирским и јуначким, приповедању, загонеткама, пословицама, предању народном и породичном, негујући култове наслеђене из давнине, пре свега оне које се тичу породице, огњишта, брака, својине, својих предака настањених у Небеској Србији и све то бранећи и сопственом жртвом…
У времену нешто блискијем нама, Арчибалд Рајс (1875-1929), велики пријатељ србског народа, упозоравао је на опасности од онога ужега круга, слоја који се у Србији, с великим страхопоштовањем, зове интелигенција, слоја познатог и као крдо нзависних умова (по дефиницији Ноама Чомског), слоја који се школовао на достигнућима западноевропске „цивилизације“, те стога себе сматра надмоћним у односу на оне који не располажу универзитетском дипломом: „Истинска интелигенција је природан дар и проистиче и из духа и из срца. Обични сељак може да буде сто пута интелигентнији од универзитетског професора са пола туцета диплома… Част је непозната вредност на берзи ‘интелигенције’… Многи припадници ‘интелигенције’ би хладно жртвовали слободу, и опстанак своје земље, ако би то њима лично било од користи… Она је сејачица раздора када треба сједињавати… Уместо да гради, она је разграђивала. Она је жариште трулежи и искварености“.
Написано је то после Великог рата, а Рајсов суд може се потврдити неколиким примерима.
* Читамо, тако, на једном месту (Драгован Шепић, Италија, савезници и југославенско питање 1914-1918, Загреб 1970, 400, лат) да је потпуковник Душан Симовић (1882-1962, најпознатији по томе што се после двадесетседмомартовског удара 1941. године нашао на челу Министарског савета Краљевине Југославије), србски изасланик код Народног вијећа у Загребу, при предаји акредитива средином новембра 1918. године, отворено могао формулисати став србских војних и политичких кругова према уједињењу: Србија је у рату дала милион и по жртава за ослбођење своје браће и она не може дозволити да на њеним границама настане нека нова држава која би их узела у свој састав, тако да она остане по страни а плодове победе препусти непријатељу: „По праву оружја, а на основу уговора о примирју са Мађарском, Србији припадају Банат, Бачка, Барања, Срем и Славонија (до линије Осијек-Ђаково-Шамац) као и цела Босна и Херцеговина. Ван те територије, да се можете опредељивати по вољи: да идете са Србијом или да формирате засебну државу“.
Потпуковник Симовић могао је изрећи то и тако јер га је, уочи његовог пута у Загреб, примио војвода Живојин Мишић (1855-1921), предао му акредитивно писмо за Народно вијеће и при томе „поверио“ му да „у име команданта Савезничке источне војске, генерала Франше д’Епереа, ја треба да потпишем уговор о примирју с Мађарском с опуномоћеницима мађарске владе, који су већ стигли у Београд. Демаркациона линија ићи ће и то: на истоку линијом Оршава-Мехадија-Карансебеш-Лугош-Арад; на северу линијом р(ека) Мориш до Сегедина-изнад (северно) Суботице-Баја-Печуј-Барч; на западу реком Дравом до Осека-жељ(езничком) пругом Осек-Шамац-цела Босна и Херцеговина и Далмација до рта Планке“ (Плоче, на око тридесет пет километара западно од Спљета и на око двадесет пет километара јужно од Шибеника). На Симовићево питање: „Зашто нисте, у циљу скраћивања фронта узели линију Барч-р(ека)Илова-Јасеновац?“ – војвода је одговорио: „Ја сам консултовао професора Љубу Ковачевића и неке друге, и они су ми саветовали ту линију, тако да се народу западно од те линије остави потпуна слобода да се определи, хоће ли с нама или не“ (Богдан Кризман, Српска Врховна команда у данима распада Аустро-Угарске 1918, Хисторијски зборник Година ЏИВ, Загреб 1961, 201, лат).
Са таквим „знањем“ Љубомира Ковачевића (1848-1918), професора историје на Великој школи у Београду, краће време министра просвете, државног саветника, главног секретара Србске краљевске академије, војвода Мишић је, 13. новембра 1918. године, уз француског генерала Пола Анрија (1862-1943) и маџарског министра војног Белу Линдера (1876-1962), потписао Уговор о примирју између србске и угарске војске, чије су појединости биле садржане у Војној конвенцији која регулише услове примене на Угарску примирја закљученог између Савезника и Аустроугарске.
* Ван сваке сумње, с истим тим и таквим „знањем“, мада му се за „олакшавајућу околност“ може узети чињеница да га је као војног победника мотивисала логика да су се сва царства рађала на великим војничким победама, регент Александар Карађорђевић (1888-1934) је 1. децембра 1918. године примајући адресу Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба „заборавио“ да каже да Краљевина Србија којој су у међувремену присаједињене Црна Гора и Војводина Србска, у ново Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца улази са територијом назначеном у Уговору о примирју са Маџарском. Та „заборавност“ била је утолико трагичнија што су тим чином обезвређиване и претходних дана донесене одлуке Скупштине которске и народних већа бањалучког, босанскохерцеговачког и далматинског (званичној историјској „науци“ у Срба, од њих су познатија шпанска села), којима су односни србски крајеви прикључивани Краљевини Србији.
Није искључено да се та „заборавност“ тицала и Регентове одлуке да са политичке сцене у тек створеном Краљевству уклони Николу Пашића (1845-1926) који је, по сведочењу патријарха србскога Гаврила (у свету Ђорђија Дожића, 1881-1950), у истом времену и истим околностима размишљао о србској држави на свему србском етничком простору.
Закаснео је био и предлог војводе Мишића, дат 1919. године регенту Александру да се Срби одрекну илузије о заједничкој држави са Хрватима и Словенцима, те да се дефинисањем србских националних граница оствари идеал о србском националном уједињењу. Још неизводљивија била је замисао краља Александра, настала после оног атентата у Скупштини (средином 1928) да се Хрватска „ампутира“ (уз њу и Словенија), граничном линијом од Вировитице преко Сиска и Карловца до Шибеника.
* Десет година касније, идејом о „ампутацији Хрватске“ позабавио се и председник југословенске краљевске владе Милан Стојадиновић (1888-1961). Како је оцењено да је он то чинио на своју руку, одлуком краљевског намесника принца Павла Карађорђевића (1893-1976) и, потом, Народне скупштине, био је смењен. Мандат за стварање нове владе поверен је Драгиши Цветковићу (1893-1969), политичару сиротног знања, не баш угледног у србском народу. (Овоме потписнику дало се да запише сведочење једног Драгишиног завичајца, Славка Ристића, до рата краће време на служби у Суботици а после рата, до пензионисања крајем шездесетих година, шефа правне службе у ондашњем Предузећу ПТТ саобраћаја Војводине. Њих двојица су током студија на Правном факултету у Суботици – Драгиша их је окончао 1934 –, годину или две становали заједно код неке старије Маџарице. Кад се почетком фебруара 1939. године вратио с посла, газдарица га дочека:
– Госпон Славко, на радио чуо да је Драгиша Цветковић сада председник у Влади… је ли то наше Драгиша?
– Јесте, госпођо.
– О, јадно Југославија – одврати газдарица крстећи се).
Недуго потом, један Стојадиновићев сарадник забележио је да је Цветковић иако „неспособан да реши односе са супругом… са лакоћом постигао са хрватским вођом… споразум о успостављању хрватске Бановине 26. августа 1939“. Па ће историчар и академик Милорад Екмечић (1928-2015) записати да је „Хрватска бановина састављена уједињавањем Савске и Приморске бановине, са додатком срезова Дубровник, Шид, Илок, Брчко (Дервента), Градачац, Травник и Фојница“, са скоро четири и по милиона становника, од чега око 168.000 муслимана (који су тада били Срби) и око 866.000 Срба. Остало је непознато којим су „доказним средствима“ одбијени хрватски захтеви да им се преда Бока Которска и да Босна и Херцеговина добије аутономију.
С једне стране, био је то стварни крах послевеликоратне идеје регента Александра о стварању србскога југословенског царства, а са друге, група србских интелектуалаца окупљених у Србском културном клубу (основаном 1937) око Слободана Јовановића (1869-1958), тада најистакнутијег међу њима, универзитетског професора, неколико година раније председника Србске краљевске академије, постављајући себи за циљ да се „заустави српско пропадање на једној реалној црти“ и, истовремено, „формулише неки национални програм за будућност“, почела је да, крајем новембра 1939, пројектује нову бановину под називом „Српске земље“ (у множини). Неки месец касније био је припремљен и један нацрт уредбе о „Српским земљама“, аутономне државе у југословенским оквирима, али је све остало на нацрту; званична политика свих влада током наредних педесетак година (касније владе нису за то ни знале, оне су се бавиле собом) сматрала је да је тај Клуб учинио више штете југословенском јединству него хрватски сепаратизам.
Јесте Слободан Јовановић писао да је „Србија у ратовима до 1918. изгубила своју снагу, на првом месту изгубила највиталнију генерацију у својој историји“, да је „бројно упропашћена, натприродним напорима исцрпљена, Србија морала да предахне“, да србске послератне невоље нису настале „од њена присуства, а камоли од неке тобожње хегемоније, него баш отуда што у нашем послератном јавном животу Србије није било“, да иза југословенских римокатолика „стоји један лабораториј идеја, који се зове Ватикан“, али му то није сметало да фебруара 1939. године као једину могућност за србско спасење види у потреби „да умањимо своју српску зону па да је утврдимо, тј. да поступимо као кнез Милош (Обреновић, око 1780-1860 – ИП) кад је вратио сву српску акцију у границе Београдског пашалука. Иначе ћемо се истрошити у борби са Хрватима и доћи у тежак положај. Ја на пример, сматрам да је Македонија већ изгубљена“.
* Међу „истакнутим“ интелектуалцима рођеним у србском крилу није био последњи који је тако мислио, тако да се после педесетак година могло десити да историчар и академик Василије Крестић (1932) саветује србским политичким вођама даље повлачење према истоку, опет на штету србског народа (И. Петровић, Славонија, Барања и Западни Срем : Од Вијећа до Републике, Нови Сад 1996, 302), и да Слободану Милошевићу (1941-2006), председнику Републике Србије, као саветник за историјску тематику, почетком децембра 1991. године, напор овог потписника да потпредседницима Скупштине Србије, потпредседнику Владе Србије, министру одбране Србије и начелнику Генералштаба ЈНА укаже на линију коју је у Западном Срему (Осек-Чепин-Ђаково-Шамац) ваљало успоставити и лакше се бранити јер је постојећа била дугачка можда и свих двеста километара – обезвреди „научним саветом“ да „није реално да Осијек и Винковци буду српски“. Најпре, Крестић је оценио да у основи свих новијих србско-хрватских сукоба лежи чињеница да све хрватске политичке струје позивајући се на наводно хрватско државно-историјско право, имају јасно дефинисан циљ – да се створи чиста национална и верски јединствена хрватска држава, те да из такве политике непризнавања србске индивидуалности проистиче и рат између Срба и Хрвата. Према Крестићевом схватању, иако признаје да то није нимало лако, србско-хрватски спор може се решити само дефинитивним разграничењем ових двају народа. Раздвајање најпре следује Западном Срему, са вуковарском и илочком општином, као и Барањи. Док око Книнске Крајине нема много дилема, са Славонијом биће много теже јер она ни по ком основу не може цела припасти Србима. Посебан проблем су Пакрац, Дарувар, Псуњ, где има много Срба. Освајати целу Славонију и Винковце и Осек потпуно је бесмислено јер та територија не припада Србима. Није могла бити утеха што је Крестић изговорио и да је „за последњих сто педесет година српски народ у Хрватској више него преполовљен. Док је 1940. године у Хрватској, Славонији и Далмацији живело преко тридесет одсто Срба, на тим територијама данас их има само дванаест одсто. Тако рапидно осипање српског становништва у овим подручјима мора да забрине и упозори цео свет“.
* Некако истовремено, академик и историчар Чедомир Попов (1936-2012) образложио је „знање“ по којем је нормално да поједини народи, у одређеним условима, морају „напустити неке своје амбиције“ и повући се. „Због очувања оног што се некад звало национална супстанца, или сада – национално биће, неопходно је учинити корак уназад и напустити неке територије“ (Исто, 303). А ти одређени услови, напуштање „неких својих амбиција“ и „неких територија“, увек су садржавали и још увек у себи садрже основни смисао германске идеје о потискивању србског националног бића са његових историјских простора.
* Нешто је свежије „питање научног и друштвеног кредибилитета и одсуства морално-научне вертикале“ ранијег председника београдске академоније Владимира Костића (1953), лекара-неуролога чија је „крајње неодговорна политичка изјава српској јавности 2015. године“, уоб(ез)личена речима да је „у овом тренутку једина политичка мудрост на који начин са неким елементима достојанства напустити Косово“.
* Тешко је знати да ли је Костић ту изјаву дао „са своје главе“ или ју је „позајмио“ од књижевника Добрице Ћосића (1921-2014) који је заступао идеју о подели Косова по етничком принципу и који за такозвани „косовски пораз“ окривљује „коминтернине следбенике – Титове бољшевике, Слободана Милошевића, нову демократску власт иза Петог октобра заједно са њеном опозицијом и Црквом“.
Криви су, дакле, сви осим њега, Добрице, па ће у интервјуу римској Републици (крајем октобра 1992), на новинарску тврдњу да је био инспиратор и „духовни отац“ Милошевићев, одговорити: „Ви сте слабо информисани. Против национализма сам се борио читавог живота“. Није објаснио, али могао је рећи да је, као Брозлов човек, члан разних антисрбских централних комунистичких комитета, двадесетак година бринуо о борби против „српског национализма“. И, избегавајући одговор на постављено питање, „заборавио“ је да је једно време, барем на почетку деведесетих, Слободану Милошевићу он био главни саветник.
Петнаестак дана касније, као Председник СР Југославије „запретио“ је Генералном секретару Уједињених нација да ће, ако се хрватска војска међународним дипломатским каналима не присили на повлачење, Војска Југославије интервенисати у заштиту србског народа у Херцеговини и Босни. Тешко је знати који је прави смисао ових речи; да ли је то заиста био патриотски чин, или је то навођење воде на воденицу оних који су чинили све не би ли се и Србија увукла у рат.
На Ђурђевдан 1993. године, Скупштина Републике Србске изгласала је одлуку да се о прихватању Венсовог и Овеновог мировног плана одлучује на референдуму, што је Добрицу Ћосића навело да изјави како је „од свих рђавих и кобних одлука јутрос, парламент Републике Српске донео најгору и најкобнију одлуку. Ове зоре, овог сванућа, поражен је политички разум. Ова земља и народ ступају у велику неизвесност. Ја не знам шта ће донети идућа ноћ, идући дан овој земљи. То је све што могу да кажем“.
И није требало више. Овај потписник не верује да је србски народ на свом челу икада имао већу кукавицу од Добрице Ћосића. Можда су наши поодавни преци баш због њега смислили ону лепу досетку: У старо пркно страх се коти.
Осам дана касније, у Београду је држана Свесрбска скупштина. Добрица на њој није говорио, али је за „Вечерње новости“ изјавио да је „ово била изванредна прилика да се види наша свест, наша одговорност за судбину наше земље и нашу будућност“, а стварни неуспех Скупштине за њега није представљао „никакав несрећан и трагичан тренутак“. На новинарову примедбу да је председник крајишке Скупштине устврдио како је српски народ у крајинама изневерен, Ћосић је рекао да „у сваком случају, он нема право на такву изјаву“, а замољен да прокоментарише исход онога референдума у Србској, Ћосићу није било до одговора: „Искрено да вам кажем, ја не знам прилике у Републици Српској па не могу да предвиђам исход“. Врло занимљиво – у том тренутку „не зна прилике“ у Србској, а кад је пре две недеље убеђивао њене представнике у нешто сасвим друго, у Атини и на Палама, о истим тим „приликама“ није водио рачуна. Претпоставио је (баш тако: претпоставио је!) „да ће два фактора утицати на стање: први је егзистенцијални страх од геноцида, од освете, а други је жеља за миром. Који ће од та два да превагну, не могу да проричем… Треба разумети људе преко Дрине. Треба разумети њихов страх и ја апелујем за то разумевање“.
Крајем маја 1993. године, београдске „Новости“ објавиле су изјаву крајишког председника Милана Мартића (1954) да је „Крајишнике разочарало сазнање да је… Добрица Ћосић, мимо њиховог знања и одобрења, разговарао са Јосипом Бољковцем (1920-2014, хрватским министром унутрашњих послова), потом и са др Милорадом Пуповцем (1955), Србином из Загреба, који би да Крајину преда Хрватима, као и чињеница да је Вељко Џакула (1955), непризнати представник Срба из Западне Славоније, од Ћосића упућен у Финску на преговоре са Хрватима! То је у најмању руку неразумно од господина Ћосића. То нас је изненадило. Зар творац Меморандума, писац чија нас литература учи српству, да нас продаје и обмањује. Крајишници му поручују да је и за њега и за нас далеко боље да се врати литератури, а омане ове, по нас неприхватљиве политике… Поручујем да никакве преговоре по принципу подметања кукавичјег јајета Крајишници не прихватају и не признају“. У речено „неприхватање и непризнање“ уклапа се и договор са Виталијем Чуркином (1952-2017), замеником руског министра спољних послова, о потреби, и обавези, да се крајишки републички статус замени аутономијом.
Све то навело је „неке“ да започну и „у трку“ окончају процедуру за разрешење Добрице Ћосића са места председника Републике. За такву одлуку био је пресудан некакав стенограм са састанка са војним врхом. Посебно му је замерено што је критиковао постојећи Устав СР Југославије, изразио сумње у функционисање савезне државе, Црној Гори приписао је „словеначки синдром“ и тежње за отцепљење, те да се није сложио ни са јачањем милиције у Србији. Добрица је на том скупу чак изјавио да су га многи питали „Добрице, шта чекаш кад имаш војску“, што значи да је он у својој глави вртео разне пучистичке мисли, а колико се (не) разуме у политику, потрудио се да војном врху наметне расправу о Уставу, о функционисању савезне државе, о одбрамбеном деловању државе Србије…
И, даље, замерено му је што је рад савезне Владе блокирао самосталним вођењем спољне политике. Могао је тако јер се држао „знања“ стеченог у времену док се и сам „вртео“ у једноумљу, да ли као послушник, да ли као „наредбодавни извршилац“.
* Многе од довде наведених појединости – камен су о врату србскога света и биће то:
а. све док се званична историјска наука у Срба не досети да ствари и појаве назива својим именом; и
б. док то као непорециву истину не схвате и добро упамте они који одлучују у име Србије.
Тако, дакако, како се не би десило, на пример, да и Председник Србије (не зна се да ли га је ико назвао србским Председником јер Србији није допуштено да „уђе“ у придев) следећи логику „доказаних“ научника како би се допао да л’ Турцима, да л’ тамошњим наводним Бошњацима, да л’ европској фашикратији, Рашку Област назове „санџак“, речју коју су Турци давно избацили из административне употребе.
И да се не би десило да, почетком августа 2020. године, „обиљежавање Дана сјећања на све страдале и прогнане Србе у хрватској оружаној акцији олуја (почетком августа 1995 – ИП) на мосту на Сремској Рачи“ започне тако што ће се тамо срести србски члан трочланог Председништва Босне и Херцеговине Милорад Додик (1959), председник Србије Александар Вучић (1970), председник Србске Жељка Цвијановић (1967) и премијер Србије Ана Брнабић (1975).
Будући да се хрватска (и, нарочито, савезничко-фашикратска) оружана акција „олуја“ десила у Србској Крајини, очекивало се да ће се тај „сусретни“ церемонијал издраматизовати појавом челних личности Републике Србске Крајине у прогонству (до даљег настањених у Земљи Србији), да ли испод моста, да ли испливавањем из брзе, мутне и криве Дрине па у Саву, да ли падом са неке крушке надвијене над мостом.
Нажалост, ништа од тога, шта Србска Крајина има ту да тражи, њен пад, или њену пропаст, славе и обележавају они који су успели да преживе њене пропасти и падове: на једној страни хрватска и сви домољубни хрвати, на другој – Држава Србија (Република Србска „нек је више војске“) с органима задуженим за одлучивање, што правно, што научно.
Скупом на реченоме Мосту, Држава Србија је ставила на знање „граду и свету“ да не познаје Републику Србску Крајину, да није чула за њено постојање… Истина, начујнуло се да је стицајем неких чудних околности тамо „нешто пало“, да се њених (и из хрватске брозловије) осамсто хиљада (800.000) житеља на разне начине обрело у Земљи Србији или прошло кроз њу, те да су и садашње и некадашње челне личности Скупштине и Владе Републике Србске Крајине у прогонству (до даљег настањених у Земљи Србији, неки и под земљом), безброј пута узалудно покушавале да Држави Србији ставе до знања да у Земљи Србији (или под њом) постоје и они, какви-такви представници, и оне стотине хиљада избеглих и прогнаних Срба.
Показује се да те чињенице не пасују Држави Србији, тако да се она протеклих тридесет година врло трудила да се не меша у сопствене послове, те да се, стога, понаша као да је Република Србска Крајина била и остала страно тело на србском националном бићу…
Све то наводи многе србске прогнанике и избеглице расејане по беломе свету да исту ту Србију прогласе саучесником у „олуји“, да Београду као симболу Државе Србије припишу неоусташка обележја, те да, због тога што исти тај Београд намеће србској јавности злослутну тезу „да се злочин мора опростити“, многи од оних који су нашли прибежиште у Србији – тамо се уопште не осећају добродошлима.
Нарочито због тога што се они, прогнаници и избеглице, прибојавају да би поруку Александра Вучића са скупа на мосту преко кога су ушли у Србију да „само уједињени можемо све, разједињени не можемо ништа“, требало схватити као препоруку да се, уз стално подсећање на „речи мржње, сукоба и освете“ не би смели реметити односи са Хрватском, „уједине“ с онима који на злочин геноцидне природе над Србима из Србске Крајине и усташкоброзловске Хрватске гледају као на нешто што се није ни догодило.
У непосредној вези са реченим мостовским сусретом, могло се годину дана касније сазнати да су се „руководства Србије и Републике Српске договорила на састанку крајем августа у Београду о обележавању заједничког празника – 15. септембра, дана када је пробијен Солунски фронт“, празника названог Дан србског јединства, слободе и националне заставе. Макар при томе био прећутан податак да је у пробоју Солунског фронта и у завршним операцијама за ослобођење двеју србских краљевина и прекодринских, прекосавских и прекодунавских србских крајева, од нешто више од 140.000 војника у саставу србске војске, учествовало је најмање 82.600 добровољаца, од тога око 76.500 изван Краљевине Србије, добрим делом и из Србске Крајине.
Без обзира на то што се у вести о договору помињао и „регион“, стиче се утисак да договорено јединство тиче само Срба из Републике Српске и Републике Србије.
Тим поводом, србски члан Председништва Босне и Херцеговине Милорад Додик изјавио је у Бањалуци „да је обележавање Дана српског јединства, слободе и националне заставе јединствено с тежњом да Република Српска и Србија буду једна држава, градећи сигурност и будућност целог регион… Данас имамо две државе – Србију и Српску, а тежња је да будемо једна држава градећи сигурност и будућност читавог региона, што нам нико не може одузети“.
Србија и Србска, дакле, и ништа више, и нико више!
И, сада, за који дан, 8. јуна, треба да се одржи „Свесрпски сабор Србије и Републике Српске“ који ће бити „велика манифестација и велика фешта за Београђане, на којој ће наступити више од хиљаду чланова културно-умјетничких друштава из Србије и исто толико из Републике Српске“. По речима Председника Србије, „очекује се око 10.000 људи из Републике Српске“ а верује да ће их доћи најмање шест до седам хиљада људи. „Имаћемо заједнич-ку седницу владе. Имаћемо присуство двојице председника. Радимо на тексту декларације. Имаћемо много тога важног и заједничког, дакле, у сфери културе. И коначно ћемо одредити све задатке по питању изградње и у Доњој Градини и у Београду Музеја жртава Јасеновца“. Обећао је и да ће на Сабор бити позвани представници Срба из Црне Горе и других земаља региона, те да су на тај скуп „добродошли сви они који се не стиде своје матице, за разлику од оних других, који за своју критику и кукњаву увијек могу лако да нађу мјесто у Загребу, Подгорици и у другим центрима“.
Та је порука тако схваћена и у Румунији јер је председник тамошњег Савеза Срба изјавио да је „предстојећи Свесрпски сабор јединствена прилика за значајно окупљање Срба из свијета и региона на којем треба показати национално јединство и саборност“.
Али се, зато, из свега може закључити да се заказани Сабор не односи на Србе из Србске Крајине, можда због тога што је, за почетну информацију, Држави Србији непознато да у Београду делују неки крајишки државни органи у прогонству (Скупштина, Председник, Влада), нешто као заступници националних интереса (и неких споредних, личних…) већ поменутих осамсто хиљада избеглица и прогнаника. Каже ли се да је то цифра упоредива с оном из Јасеновца (иако нешто већа), тек онда постаје видљив обим хрватског геноцида над србским светом, пре тридесетак година изведеног избеглиштвом пред хрватским државним терором и, доцније, уз помоћ фашикратског Запада, прогонством са његових вековних огњишта.
И неће бити изненађење ако, једнога дана, неко из тога круга, скуповима заказане врсте, без Срба прогнаних из Србске Крајине и избеглих из брозловске Хрватске, „накачи“ обележја провинцијалног, ускосрбског, стидносрбског, блиског издаји србских националних идеала… јер се њиховим садржајем олако одбацује не само делић србскога света, већ и део Свете Србске Земље.
Аутор: Илија Петровић, историчар