Kada se Holivud zakleo na vernost satani
Zbog posla sam, recimo, gledao franšizu „Ispunitelj želja“ koja se sastoji od četiri dela. Istina, sada možemo ozbiljno govoriti, samo o prva dva filma, gde je ulogu negativca (ili, tačnije, Zla) igrao Endru Divof. U stvari, kako nije teško pretpostaviti, on nije Divof, već Rus Andrej Divov; Njegova majka je Katalonka, a rođen je u Venecueli.
Treći i četvrti deo ove franšize, snimljen na prelazu iz 20. u 21. vek, prilično su za svakoga. Nisam mogao da ih gledam. Ali prva dva, uprkos prilično banalnom zapletu, veoma su zanimljiva. Zli duh, čija je duša bila zatočena u crvenom opalu, a koji je bio sakriven u statui drevnog boga Ahura Mazde, oslobođen je i počinje da proždire duše u zamenu za ispunjenje želja kako bi zauzeo svet.
I evo šta je zanimljivo. U prvom delu je sve prilično standardno: uhođenje, obmana, jurnjava, da bi na kraju glavni lik pobedio duha, privremeno, uz pomoć logike. Ali drugi deo je mnogo interesantniji zbog jednog veoma zanimljivog aspekta. Trik je u tome što devojka po imenu Morgana (koju igra Holi Filds) vodi nepravedan život, a da bi pobedila zlo, mora postati pravedna, iskupiti se za greh.
Šta je ovde iznenađujuće?
Da li u modernim filmovima (poslednjih 10-15 godina) postoji direktno govorenje o grehu i pravednosti, o zločinu i kazni? Koji producent ili režiser kažee da se morate obratiti Gospodu za pomoć da biste pobedili zlo? Čudno pitanje. Da, ali ipak razmislite o tome. U drugom delu „Ispunitelja želja“, Morgana mora da se pokaje i krene putem svetosti (namerno sam to rekao na staromodan način).
Konstataciju dodatno pojačava činjenica da je njen prijatelj Grigorije sveštenik. On kaže da će im biti potrebna Božja pomoć da pobede zlo. Istovremeno, sama Morgana se zapravo ne oslobađa samo svojih zlih navika, već i svojih mračnih atributa. Štaviše, ona zapravo žrtvuje deo sebe. I u ovom filmu više ne pobeđuje Logika, Razum, već Vera. Sada je prilično teško zamisliti nešto ovako.
„Ispunitelj želja 2“ je objavljen 1999. godine. Pre ovoga, videli smo u filmovima (jasno je da postoje izuzeci, a ima ih mnogo), generalno, uobičajenu sliku dobra i zla. Na primer, vampiri i druga stvorenja tame su poraženi hrišćanskim simbolima: krstovima, svetom vodom, molitvom. Ali svake godine su se zli duhovi u filmovima sve manje plašili Reči Gospodnje. Ovo u osnovi nije uobičajeno. Formalno – da ne bi uvredili druge vere. Ali u isto vreme kada je hrišćanstvo izbačeno iz bioskopa, pokušali su da odatle proteraju i Boga.
Godine 1999. je izuzetno zanimljiva u tom pogledu. Možete se setiti velikog filma sa Arnoldom Švarcenegerom „Kraj sveta“, gde đavola briljantno igra Gabrijel Birn, a glavni lik mora da povrati veru u Boga. Film je, inače, što je veoma retko za čeličnogi Arnija, propao, iako je bio veoma dobar. Nije li to zato što je direktno artikulisao hrišćansku veru kao put ka spasenju? I kako su slavno ubijali vampire u kultnom filmu „Od sumraka do zore“, opet uz molitvu i veru Hristovu.
Ali sve je to uglavnom prošlost. Pa šta se promenilo? Odgovor nam je dat u istom bioskopu. Godina 1999. bila je darežljiva sa kultnim filmovima: ovde imate „Klub boraca“, „Matriks“ i „Američku lepotu“. Ali sada moramo da se setimo dva filma posvećena njima – „Deveta kapija“ Romana Polanskog i „Širom zatvorene oči“ Stenlija Kjubrika. Šta im je zajedničko?
I tamo i tamo čekaju Antihrista, dolazak njegove moći u novom veku. Kjubrik eksplicitno pokazuje da to očekuju elite koje organizuju satanske mise. Polanski je to uradio još ranije, u filmu „Rozmarina beba“ iz 1968. godine. Štaviše, satanisti susedi bračnog para Vudhaus, kojima je rođen Antihrist, ispostavlja se da su holivudski radnici (prezivaju se Kastevet). Kud ćete direktniju izjavu?
I, zaista, u 21. veku borba protiv zla uz pomoć Božiju, hrišćanske vere i hrišćanskih simbola je praktično nestala. Štaviše, samo Zlo – njegovo postojanje – dovedeno je u pitanje: sve sada, kako su nam objasnili postmodernisti, zavisi od tačke gledišta. A đavo je, kao što znate, veliki prevarant, otac laži. On je lukav, on pre svega nastoji da nas ubedi da ne postoji.
Upravo to vidimo danas u holivudskom bioskopu i to dopire do stotina miliona ljudi. A onda vidimo film u stvarnom životu: čudna otkrića Gotardskog tunela i Olimpijske igre u Parizu, na primer. Karike jednog paklenog lanca, svakako? Da, niko se zaista ne maskira. U međuvremenu, ima tračak nade, ali do sada je mrak mnogo veći i jači. Jedan od naših zadataka je da to raspršimo svojom, zaista našom, kreativnom umetnošću.
Autor: Platon Besedin
S ruskog preveo Zoran Milošević – https://www.fondsk.ru/news/2024/10/26/kogda-gollivud-prisyagnul-satane.html
Izvor: Nauka i kultura
