Када бих био министар културe, сигурно бих знао како да решим питање српске ћирилице

уторак, 08. 04. 2025. Kefalo

Кад би ме др Ђуро Мацут предложио за министра културе, сигурно бих знао како да решим питање српске ћирилице

Тако смо – због слабог примењивања Устава и закона – у Србији стигли до тога да само у њој може да се ради, посебно с језиком и писмом Срба, али не само у вези с тим, како се нигде изван Србије не ради.

Српска власт готово сто година не успева да реши једно од главних питања у Србији. То је питање српског писма у српском језику. Нарочито су лутања у решавању тог важног питања у Срба (после растурања Југославије), нарочито после 2006. године, када се народ у Србији већински одлучио на референдуму за природно, усклађено с Европом и светом у свим другим језицима, да се српски језик пише једним, српским ћириличким писмом и то прецизно директно формулисао као претходни предлог за Члан 10. Устава Србије, који (и данас) гласи и на снази је:

„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.

Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава.“

Ову прецизну и јасну формулацију сачинио јее, после разговора и сарадње Министарства културе 2004. године с Удружењем за заштиту ћирилице српског језика, када је на челу Министарства за културу био разумни и вољни гдин Драган Којадиновић, његов тадашњи саветник лингвиста Бранислав Брборић, који се, нажалост, у(с)покојио 2005. године, али је његов предлог прихватио народ 2006. и већински га изгласао за примену.

Од тада је прошло готово 19 година, а да ниједна власт за све то време никако да га примени и да замени закон из 1991. године који није усклађен никада у потпуности с наведеним уставним решењем.

Истина, треба истаћи да су лингвисти, као стручњаци за српски језик и писмо, били први, најважнији и главни највећу кочничари да се цитирани Члан 10. Устава Србије примени и да се тако обезбеди и српском писму онај статус који има свако друго писмо у сваком другом језику, а то значи да српски лингвисти, као сви други, не схвате да су они једини изван Устава и да једино они не морају да га се држе. Уместо да само примене исправно уставно решење свог колеге Б. Брборића и обезбеде да се једном, после близу сто година, укине српска шизофренија (деоба само српског народа по писму у српском језику, они никако нису могли да се у правопису одлепе од сербоктроатистичког решења питања писма само за Србе. Они нису ни после близу сто година успели да схвате да је за њих смишљена слаткоречива глупост „богатство двоазбучја“ како би се спровела фаворизација латиничког писма и затирање српског писма преко његове коначне замене, што је циљ српских непријатеља у трајању од хиљаду година, како би с нестанком ћирилице нестали и Срби. И тај циљ готово да је остварен тек у комунизму и данас у Србији, у којој је хрватско писмо веома добро (о)смишљено (зло)употребом баш српских лингвиста од комуниста у Југославији. Та (о)смишљеност је „завела“ све српске власти па и ову данашњу српску власт и српске лингвисте до те мере да су поједини од њих (нпр. Р. М. и П. М.) почели веома „озбиљно“ да лажу да је „и латиница наша“, како је више пута изјавио и актуелни Председник Србије (о чему је говорио у Писму Председнику Србије председник београдског Удружења „Српска азбука“ Немања Видић (видети: Отворено писмо председнику, Борба за истину, петак, 04. 04. 2025).

Српски лингвисти су, после велике борбе „Ћирилице“ и „Српске азбуке“, почели да се боре за ћирилицу, јер су и они видели да се српско писмо углавном среће на споменицима на српским гробљима, а у многим областима живота српског писма има у јавности у Србији у просеку тек непуних десетак процената, а у многим областима ћирилице неема ни пун један проценат. А по Уставу, наравно, српског писма би у српском језику морало бити сто посто, тачно толико колико сваког другог писма има у сваком другом језику. Али, та је борба српских лингвиста била до сада лажна, јер се они боре за неки проценат ћирилице више, а не за уставну сувереност српског писма у српском језику, јер нису хтели или могли да схвате да је таква борба (у двоазбучју) уникатно глупа и јалова.

Кад су српски лингвисти у неким ситницама мењали и допуњавали из 1993. године Правопис српскога језика Матице српске у оквиру активности Одбора за стандардизацију српског језика и после премишљања од четири-пет година поводом предлога Удружења „Ћирилица“ и „Српска азбука“ да четворочлана Одборова комисија коначно у решењу питања писма примени цитирани Члан 10. Устава Србије, комисија и цео Одбор коначно 2010. године оглушили су се и о Устав и о наш нормалан предлог и задржали су двоазбучје, после чега се у Србији даље наставило и убрзало замењивање српског писма хрватском абецедом, иако су знали да се по међународним правилима српске књиге на хрватском писму од 1992. „књиже“ као хрватска културна баштина.

И раније српске власти и ова данашња власт подржавају лингвисте и њихов правопис (што није необично, јер су лингвисти стручњаци за језик и писмо) и тако они заједнички практично српске књиге предају и уписују као хрватско културно добро. Обрнуто, Хрватима не пада на памет да, као Срби и српски лингвисти и власти, објављују иједну своју књигу на српској ћирилици јер не желе да отуђују своје књиге. Српски лингвисти и власт, очигледно, не хају за своје културно добро па држе на снази и даље противуставан и Правопис српскога језика (од 1993 до данас) и Закон о српском језику и писму (из 2021)) у којима је дозвољено, противно Уставу, писање српског језика и српским и хрватским писмом. И то: у Правопису изричито, у Закону закукуљено и, апсурдно, тако што су једни грађани бенефицирани тако да за све њих не важи обавеза да се српски језик пише српским писмом. У Србији се, тако, од комунизма па све до данас, само за Србе и њихов језик примењују правила у вези с писмом каква се нигде у свету не примењују.

Можда постоји коначна намера да се у Србији једном решимо неуобичајених у свету болести друштва и народа – да се не држимо довољно ни Устава ни закона и ваљда се зато неко у овој власти, можда, сетио да нас озбиљних болести може спасити само неки добар доктор медицине, па је такав сада предложен да нас унормали.

У наслову сам био озбиљан. Нисам се шалио кад сам, на време, предложио доктору Ђуру (или Ђури, исправно је оба у дативу у нашем језику) Мацуту да мене (тек ми је 81. година, па бар искуства имам) предложи за министра културе како бих Србе решио бар једне велике болести – шизофреног „богатства двоазбучја“ које је српско писмо плански сасекло преко 90 процената у Србији, јер је двоазбучна шизофренија (по проф. В. Ђорђевићу) постала стварна и озбиљна готово столетна српска болест. А ако решим макар један велики проблем у Србији (деобу народа по писму), а гарантујем да знам како бих га решио, испунио бих своју министарску обавезу у српској култури.

Ако ли сам господину будућем мандатару Ђури неподобан по томе што сам предложио себе за министра, ево, нека изабере на то министарско место господина Немању Видића, јер још само за њега постоји потврђена гаранција да би једино још само он у Србији и хтео и знао да реши проблем Срба са својим писмом у свом језику. Сви други министри, ево, готово сто година неће или не знају да то реше.

Аутор: Драгољуб Збиљић, језикословац