Кад се војска на Косово врати
На овој бурној међи Истока и Запада мученичка Србија је опстајала захваљујући Војсци и Цркви. Две ноге на којим је србска држава вековима стајала, или још боље две главе србског двоглавог орла које су државу Србију водиле и чувале кроз векове! То зна и наш непријатељ, стога на разне начине настоји да умањи и сруши углед и ауторитет ове две државотворне и државочуварне институције највећег значаја. Деценијама уназад тај непријатељски рад је, на жалост, подржаван унутрашњим деловањем, како појединаца тако и разних организација, и то на свим нивоима, од обичног апатичног становништва до државних институција највишег ранга.
Овох дана се све учесталији у јавном простору појављује графит ,,КАД СЕ ВОЈСКА НА КОСОВО ВРАТИ“. Чија војска? Наравно, Србска; на чије Косово – па зар вековима то није јасно, на србско Косово. Ако се враћа, значи да је тамо била, а ако је тамо била, онда јој је тамо и место. Најбоље би било да одатле није ни излазила, да није оставила иза себе србску свету земљу, силне и многобројне србске православне цркве и манастире, србски народ и нејач. Али добро, у историји се то дешавало, губиле су се територије у разним ратовима, били смо и у горој ситуацији. У Првом светком рату доживели смо потпуни државни слом, окупацију целе србске државне територије. И тада је још јачи „графит“ био написан у Солуну – ,,Кад се војска у Србију врати“. Није био исписан по солунским зидовима,већ у војничким србским срцима. И војска се вратила,онако како се војска и враћа, славно, са жртвама, јер за све што је свето и велико и славно потребна је жртва. А шта је Небеска вечна Србија него та жртва, Сабор србских синова и кћери од којих су многи себе добровољно принели на олтар Отаџбине. Тада, у Солуну, војска је била ,,шака јада, живих мртваца, коју свет није рачунао у ништа“. У том изнемоглом телу србског војника само је јако било патриотско Синђелићево срце, пробуђена православна светосавска душа и безобразни, несаломиви Карађорђев инат. Нека се не варају они који предано раде на нашој пропасти, многи данас живе за тај дан кад се (србска) војска на (србско) Косово врати. Чекају га, па да, како кажу ,умру као људи. И Небеска Србија очекује тај дан.
За крај и за опомену, један догађај из живота нашег ветерана с Кошара. Једног дана 2001. године он је седео у кући испијајући кафу и размишљао о свему што се преживео минулих година, а његов син од шест година се играо са играчкама у истој соби. Сасвим уобичајена породична ситуација, у једном тренутку се преокренула у нешто потпуно неочекивано: синчић дубоким гласом озбиљног човека изговара ,,Тата, ти си издајица, сви сте издајице , сви сте побегли са Косова јер нисте били спремни да погинете као Свети Цар Лазар.
Аутор: Горан Јосијевић
