Кад икона постане украс – лоза се прекида
Частио је цело село кад је чуо да му се унук жени. Потом је испратио сина и снаху на пут, млађи су, нека путују. Далеко је Америка.
Како се само поносио унуком. Тридесета му је година, а стекао три куће и фабрику, невелику, али солидну. Сад ће и праунуци да се лоза не прекида, славска свећа не угаси. Као свадбени дар послао је икону Крсне славе. Нека знају ко су и шта су.
По повратку, син и снаха су данима причали о Америци, свему што су тамо видели, о богатству. Млада је Американка, не зна ни реч српски да каже, али је љубазна и лепа, прелепа. Донели су много фотографија. Венчање је било у цркви, новој, модерној, пре налик на спортску дворану него на богомољу. Објашњавали су да тамо могу да иду све вере.
Без олтара и иконостаса, уз зид велики сто, и ту су ставили икону, веле да се види ознака њихове вере. Венчао их је свештеник, а како се зове црква и које је вере свештеник, нису успели да упамте.
Радовао се унуку, надао, израшће као племенито дрво. Корен јак и укопан у родну земљицу, па крошња може пут неба. Но, младица, пресађена тамо преко мора, даваће другачији род. Гледао је икону у туђој цркви и би му јасно да праунуци неће знати ко су и шта су.
Кад икона постане украс – лоза се прекида.
Оставио је госте да се веселе и лагано отишао у своју собу. У соби мрак, само трепери кандило пред иконом. Он, погнуте главе, немо разговара са Свецем, а низ старачко лице се, тихо, ко зреле дудиње, круне сузе.
Извор: фејсбук
