Kad ikona postane ukras – loza se prekida
Častio je celo selo kad je čuo da mu se unuk ženi. Potom je ispratio sina i snahu na put, mlađi su, neka putuju. Daleko je Amerika.
Kako se samo ponosio unukom. Trideseta mu je godina, a stekao tri kuće i fabriku, neveliku, ali solidnu. Sad će i praunuci da se loza ne prekida, slavska sveća ne ugasi. Kao svadbeni dar poslao je ikonu Krsne slave. Neka znaju ko su i šta su.
Po povratku, sin i snaha su danima pričali o Americi, svemu što su tamo videli, o bogatstvu. Mlada je Amerikanka, ne zna ni reč srpski da kaže, ali je ljubazna i lepa, prelepa. Doneli su mnogo fotografija. Venčanje je bilo u crkvi, novoj, modernoj, pre nalik na sportsku dvoranu nego na bogomolju. Objašnjavali su da tamo mogu da idu sve vere.
Bez oltara i ikonostasa, uz zid veliki sto, i tu su stavili ikonu, vele da se vidi oznaka njihove vere. Venčao ih je sveštenik, a kako se zove crkva i koje je vere sveštenik, nisu uspeli da upamte.
Radovao se unuku, nadao, izrašće kao plemenito drvo. Koren jak i ukopan u rodnu zemljicu, pa krošnja može put neba. No, mladica, presađena tamo preko mora, davaće drugačiji rod. Gledao je ikonu u tuđoj crkvi i bi mu jasno da praunuci neće znati ko su i šta su.
Kad ikona postane ukras – loza se prekida.
Ostavio je goste da se vesele i lagano otišao u svoju sobu. U sobi mrak, samo treperi kandilo pred ikonom. On, pognute glave, nemo razgovara sa Svecem, a niz staračko lice se, tiho, ko zrele dudinje, krune suze.
Izvor: fejsbuk
