Kad Gospod ispoveda…
U jednom selu na grčkom ostrvu Leros, pre oko 30 godina, dogodilo se čudo, koje nam je ispričao sveštenik Hristofer, koji je preminuo 2010. godine, a koga su meštani iz poštovanja zvali „otac Hristos“. Čuvši njegovu priču, nemoguće je ne sagnuti glavu pred bezgraničnom ljubavlju Gospoda našeg Isusa Hrista prema nama grešnicima.
Bilo je sunčano subotnje jutro. Služio sam Liturgiju i pripremio se da konzumiram preostale Svete Darove u oltaru.
Odjednom sam čuo da me neko zove. Na sporednim vratima stajao je sin našeg komšije, mladić Kostas. Teško je disao i bio je sav mokar. Bilo je očigledno da je dotrčao do hrama što je brže mogao. Rekao je:
Oče, pomozi! Izgleda da mi je otac na samrti. Traži od vas da ga ispovedite i pričeste.
Znoj mi je prekrio čelo. Dečakov otac bio je najčudniji, najskandalozniji i najpodliji čovek u selu. Nije bilo porodice sa kojom nije bio u svađi. Nikada nije prešao crkveni prag, nije išao na sahrane, venčanja ili krštenja.
Prekrstio sam se, uzeo svete darove i krenuo za njegovim sinom, prihvativši njegovu molbu kao poziv od Boga. Komšijina kuća bila je vrlo blizu, udaljena tek nekih 40-tak metara od hrama.
Kada smo mladić i ja ušli u kuću umirućeg ujaka Janisa, stavio sam Svetu Čašu, gde je još bilo Svetih Darova, na noćni ormarić pored njegovog kreveta.
Odmah sam rekao:
– Ujače Janis, da bih vas pričestio, moram vas najpre ispovediti i pročitati razrešnu molitvu nad vama. Da li želite da se ispovedite?
– Hoću! Starac je uzviknuo.
Pokrio sam ga epitrahiljem, a on mi je ispričao grehe koji su ga mučili. Pročitao sam molitvu i uzeo Čašu da ga pričestim.
Ali bilo je potpuno prazno! Dah mi je zastao od uzbuđenja. Rekao sam pacijentu: „Ne mogu da razumem šta se dogodilo. Posuda je potpuno prazna, iako sigurno znam da je posle Liturgije ostalo još nešto svetih darova. Sada ću otrčati u hram pričestiću Vas sa pređeosvećenim Darovima.“
Čuvši moje reči, umirući čovek je zajecao: „Ne, oče, Hristos je zbog mene uzeo Tajnu iz Čaše. Sve što sam rekao je potpuna besmislica. Bilo me je sramota da vam kažem svoje prave grehe, jer su oni tako teški… Ali sada ću vam reći šta sam zaista grešio, ne krijući ništa“.
I starac je sa suzama počeo da se zaista ispoveda. Nakon toga sam ponovo pročitao molitvu dozvole nad njim i zamolio ga da sačeka dok ne odem u hram i ne vratim se sa Darovima. „Idi, oče, zaista ti se radujem.“
Uzeo sam Svetu Čašu u ruke da je odnesem do crkve, pogledao unutra i obuzelo me strahopoštovanje. Unutra je bila jedna čestica svetih darova. Prekrstio sam se i odmah pričestio umirućeg čoveka. Kada je progutao Svete darove, njegovo lice se razvedrilo i poprimilo tako miran izraz kakav nikada u životu nije imao. Zatvorio je oči i predao svoj duh Gospodu pred mojim očima.
Sećajući se ovog događaja, uvek slavim Hrista i razmišljam o velikoj mudrosti, delikatnosti i ljubavi kojom je On oprostio našem Janisu, vodio ga ka spasenju i pomogao mu da se iskreno ispovedi.
Neka ga Gospod primi u svoja Nebeska boravišta! Neka mu je večna uspomena. Ne gubimo nadu u svoje spasenje, čak i ako smo najgrešniji ljudi na svetu. Neka bi Bog dao da se svi pokajemo i postanemo dostojni Raja, iskreno i skromno priznajući svoje grehe. Amin!.
Za Fondaciju „Prijatelj Božiji“: Stavro Vasilidos (ekklisiaonline.gr)
Izvor: Prijatelj Božiji
