Kad će se Srbi suočiti s istinom
Dragi gospodine Miladinoviću,
Predlažem Vam da u svojim novinama obustavite priređivanje „Specijalnih dodataka“. Kad ste se u taj posao upustili (već ne pamtim kad je to bilo), ja sam poverovao da ste stali na trag koji će Vas dovesti do istine o svemu onome čemu ste te svoje Dodatke posvećivali, ja ih dugo odvajao i priključivao svojoj dokumentaciji, a onda se našao u nedoumici: ili sam ja neznalica ili Vi ne shvatate da ste krenuli tragom koji Vas do istine nikad neće dovesti. Nimalo ne laskam svojoj pameti niti se smem zakleti u bilo koji svoj sud, ali sam davno shvatio da su mnogi Vaši „renomirani sabesednici“ sopstvenu pamet sticali na „večernjim kursevima marksizma“, a da Vi nikad niste ni pokušali da njihova „znanja“ makar – uznemirite.
Zato ja sada uznemirujem Vas.
I činim to nekim izvodima iz poslednjeg Dodatka koji se preda mnom nalazi (4. jul 2022):
● „U Srbiji su delovala dva antifašistička pokreta sa suprotnim ciljevima“;
● „Ustankom i kasnije partizanskom borbom rukovodili su republički glavni štabovi, i to nezavisno jedni od drugih, što je ukazivalo da je oslobodilačka borba »federalizovana« od samog početka“;
● „Četničke jedinice u borbe [su] ulazile po inerciji, jer nisu mogle stajati po strani dok su partizani napadali Nemce“;
● „Partijsko rukovodstvo je optužbama da je srpski nacionalni pokret izdajnički, izjednačavalo pravni politički status ustaške NDH i okupirane Srbije“;
● „Svi konstitutivni narodi, osim srpskog, pre zasedanja Avnoja u Jajcu već su se izjasnili o svom statusu i tako potvrdili da će nova Jugoslavija biti savez država, a ne savezna država“;
● „Sukob partizana i četnika jedinstvena je pojava u Drugom svetskom ratu“, a „preispitivanja prošlosti nisu nimalo jednostavna, pogotovu ako se čine izvan istorijskog konteksta, sa stanovišta naknadne pameti“. Itd.
Pominjem ovde mnoge karakteristike događaja kojima se, gospodine Miladinoviću, Vi godinama bavite, a čiji smisao ni u najopštijim naznakama niste uspeli ni naslutiti, a kamoli ih razjasniti. Ja sam, međutim, sklon da na sve to gledam „malo uprošćeno“ i da, povezujući prvu i poslednju tačku svog pregleda, jednostavno ustvrdim da dva suprotstavljena antifašistička pokreta predstavljaju, blago rečeno, uvredu zdravoga razuma budući da jedan od njih mora biti, najprostije rečeno, fašistički saveznik, a onaj drugi mora se naći u procepu „između neprijatelja“ i „neprijateljskog saveznika“.
A da su to, u našem slučaju, bili komunisti, partizani, potvrdiće nam tek pokoja „»sitnica« iz njihovoga narodnooslobodilačkog ratovanja“: posle kratkih čarkanja s Nemcima po zapadnoj Srbiji, Broz je „svoju vojsku“ preselio u NDH i naredio („Strogo Pov. broj 39, od 27. decembra 1941“) da partizani neće ratovati ni protiv Nemaca ni protiv ustaša nego jedino protiv četnika (okupatore će proterati Rusi i zapadni saveznici, a oni, komunisti, moraju čuvati snage da preuzmu vlast kad im angloamerički avioni i ruski tenkovi za to otvore put); na tu se naredbu kasnije pozivao i Milovan Đilas tražeći istrebljenje Vasojevića („kao velikih Srba“), a nju na neobičan način potvrđuje i Ratko Dražević, za koga je ostao zapis da je „neograničeno raspolagao tuđim životima, čašću i imetkom“, da je bio „partizan, udbaš, državni švercer, obaveštajac, moćni filmski producent, najveći ljubavnik Titove epohe, možda jedini koji je srušio mit o partizanskoj herojskoj i čestitoj borbi ne štedeći ni sebe kad je Mariću svojevremeno priznao da neke naročite borbe on i njegovi drugovi sa Nemcima nisu ni vodili, da su ceo rat čekali kad će se pojaviti Rusi da oslobode zemlju i da se njihova borba uglavnom svodila na hvatanje i klanje četnika; priznao je i komunistička masovna ubistva srpskih seljaka izvršena iz obesti i najnižih strasti“ (https://www.ekspres.net/vesti/bog-udbe-hapsili-smo-srbe-da-bi-im-oteli-žene-i-cerke), a o tome kako su komunisti ratovali po stranama „zapadnog Srpstva“ – dosta sam pojedinosti saopštio u nekim ranijim tekstovima (štošta od toga pominjem i na „Inet-adresama“ koje prilažem), a ovde bih im mogao dodati i ponešto od onoga što sam „saznao naknadno“ (neka i to bude „naknadna pamet“: https://jadovno.com/manepesut-neumrli-branioci-raduca/#.YsSdDqhBzIU).
I iz ovih redova iščitavaju se sva obeležja „partizanskog ratovanja“: oni su počeli tako što su najpre osramotili srpskog vojnika i srpsko oružje, a posle svuda gde su stigli [o]sramotili i ljudsko ime: oni su, u Ljuljacima – recimo, pobili manju sanitetsku jedinicu, ali im to nije bilo dovoljno pa su pobijene temeljito masakrirali (čerečili ih, sekli im polne organe i stavljali im u usta); ili ispred sebe isturali žene i decu svojih protivnika tamo gde otpor nisu mogli slomiti; ili bacali u jame one Srbe koji su ustašama uspeli da izmaknu; ili decu „vrteli na ražnju“, pri čemu je ono što se dogodilo u Ljuljacima izazvalo „nemačku jednačinu »1=100«“, a onim drugim oni se poravnali sa svojim „dalekim uzorima“ – iz Francuske revolucije.
Takvim ponašanjem komunisti su overili narodnu reč da na njih treba gledati kao na društveni talog, tj. kao na onaj deo ljudske vrste koji nikad nije imao pristupa tamo gde su se ljudi okupljali. Srbi su, naime, zapamtili i Makenzenov Spomenik braniocima Beograda 1915. kada je 36 Srba (uz dva Francuza i jednog Engleza) dva dana i dve noći zadržavalo elitni nemački puk i, kad su ostali bez municije, svi izginuli – s noževima ili ašovčićima u rukama.
Dok je bilo Srba, i dok su o njihovoj sudbini odlučivali najbolji, njima je Makenzen mogao dizati spomenike za viteško ratovanje, ali kad se u te poslove umešao komunistički ološ – Srbima se dogodio definitivan slom: Ljuljake su im jedino oni mogli prirediti.
Da li je, gospodine Miladinoviću, tu činjenicu bilo zaista tako teško makar naslutiti?
● Ili shvatiti protiv koga su u NDH, tj. u Bosni, „vođene sve ofanzive“?
● Ili razumeti da je Jasenovac, od samog početka, bio Brozov projekat i da je logorom upravljao Bakarić; i zašto je jasenovačkih 210km2 tenkovima zaravnjeno odmah pošto je logor „oslobođen“; i zašto je Broz dobijao napade besnila kad god mu je Jasenovac pominjan?
● I kolika je zaista bila „misterija o savezničkom bombardovanju Srbije“ i po čijem je to traženju činjeno?
● I kako se može razumeti Brozov („zagrebački“) dogovor s Nemcima u martu 1943. godine (tokom „Četvrte ofanzive“) da „puste partizane na drugu obalu Neretve“ i da preko njih, danima, ne preleti ni ptica a kamoli nemački avion — sve dok tamo nisu razbili 20 hiljada četnika (i poklali mnogo više nejači koja ih je pratila)?
● Ili je i tu bio u pitanju isti onaj pazar po kome su Broz, Kominterna i Pavelić „isposlovali“ kod Hitlera da iz svojih zatvora oslobodi petnaestak „španskih boraca“ i da im „obezbedi pratnju“ do onih mesta u kojima će biti „najupotrebljiviji“ i gde će „izrasti u proslavljene Brozove komandante“?
● I šta je odlučilo da se, posle „oslobođenja“ Beograda, uspostavi Sremski front i da se na njemu postrelja 80 (ili 180?) hiljada golobradih srpskih dečaka? (Dragi gospodine Miladinoviću, onu prvu cifru pominje Antun Miletić, ovu drugu prof. Vojinović, zaboravio sam mu ime, ali se ni Vi niste setili da pitate svoje sabesednike: koja je od njih uverljivija i je li upravo tim frontom Broz utvrđivao vlast šaljući u smrt decu svojih „ideoloških protivnika“ dok je istovremeno preuređivao Beli dvor za svoju rezidenciju?)
● I kako se dogodilo da zapovednika ruskih trupa Broz uputi da preko Bačke na Batini prelazi Dunav (i da mu tamo izgine 15.000 vojnika), a nije ga pustio da preko Srema uđe u Baranju?
● Ili je i iza toga Brozovog poteza ostajala činjenica da je on mnogo bolje znao šta o svemu tome misle Hitler, Čerčil i Ruzvelt nego šta će reći Staljin? Biće, naime, izvesno da se i ovde radi o nečemu sličnom onome što se desilo na mirovnim pregovorima posle Velikog rata: da se na različitim stranama „pregovaračkog stola“ nađu dva rođena brata (s tim što bi ovde „braću“ predstavljali oni koji su – rat priredili i njegovim tokom upravljali). I znali sve ono na šta ratni stradalnici nisu mogli ni pomišljati, pa i to da nemačkim trupama iz Grčke i sa Bliskog Istoka treba obezbediti izvlačenje do Austrije, da tamo polože oružje pred (svojim?) „zapadnim saveznicima“.
● U sve se te marifetluke uklopio i Brozov poziv ustaškim koljačima 2. jula 1943. da pređu „pod njegovu petokraku“, do 6. aprila 1944. pristupilo mu samo 80.000, ali je on bio nezadovoljan i tokom jeseni iste godine pozvao i one ostale da mu se priključe; ne zna se koliko ih se odazvalo na taj drugi poziv, ali je izvesno da su tada „tuđmani, dolanci, gluhići, hadžiefendići i drugi“ stali u red njegovih velikih komandanata-zlikovaca i omogućili mu da 1945. lako utvrdi vlast i da je 1948. uspešno odbrani na Golom otoku.
● I da je sve o čemu govorimo bilo planirano s istim ciljem s kojim je to, dvadesetak godina ranije, obavljeno i u Rusiji, tj. na satiranje Srbije i srpskog pravoslavlja? I da su sve one „ofanzive“ bile usmerene na proređivanje „zapadnih Srba“, kao što je savezničko bombardovanje Srbije bila tek priprema za ono što će joj komunisti doneti kad u njoj uspostave i učvrste vlast.
● I da li u svim tim događanjima kao na slučajnost treba gledati na činjenicu da su „svi narodi i narodnosti“ odmah bili unapređeni u staratelje i uređivače srpske sudbine, da su komunisti Hrvatsku – kao najodaniju članicu hitlerovske koalicije – za zločine u Jasenovcu i drugde nagradili Baranjom i zapadnim Sremom, Istrom, Konavlima do ulaza u Boku, da je središte srpske srednjovekovne nemanjićke države „preseljeno u Makedoniju“, da im je dat jezik i obećana Crkva, da su Srbiji darovane dve pokrajine, da su Crnogorci „unapređeni u naciju“ (a to isto najavljeno i muslimanima)?
● Da je Srbima prognanim s Kosova i Metohije u proleće 1945. zabranjen povratak na svoja ognjišta, da je Pokrajina data na upravu Arnautima, da je otvorena granica za divlju kolonizaciju iz Arbanije i da se, u naše dane, sve to završilo zločinačkom okupacijom Kosmeta?
● I da je sve to, opet – u naše dane, dovedeno do toga da se iz srpskog jezika izroje „hrvatski“, „makedonski“, „bosanski / bošnjački“, „crnogorski“, a da je pod komunističkom okupacijom ćirilica stradala žešće nego pod austrijskom ili ustaškom (oni okupatori bili kratkoveki, a od ovih Srbi nikako ne uspevaju da se oslobode)?
Gospodine Miladinoviću, uz predlog da u Novostima batalite priređivanje Specijalnih Dodataka, dodajem i još pokoje pitanje.
Kako je moguće da do svesti nijednog Vašeg sabesednika ne dopre činjenica da su fašizam, komunizam i demokratija samo različita lica istog zla? I da se to zlo danas zove mondijalizam ili NSP? I kako se desilo da se niko od te Vaše družine ne zapita u čije ime nastupa i koga predstavlja ona kreatura i moralni sužanj koji se predstavlja kao Klaus Švab?
I da li je sve što se u istoriji dešavalo u više poslednjih vekova vrlo sistematično pripremano i vrlo pedantno izvođeno?
I kako se dogodilo da su najveći civilizacijski slom u HH veku pokrenuli američki demokrati pod barjakom Vudrou Vilsona (uz podršku engleskih i inih zapadnih podupirača) i uredili da njihove projekte svojim glavama podmire desetine miliona Rusa i/li makar polovina sadašnjeg broja Srba – da druge milione stradalnika ovde ne pominjemo?
I je li sve to pokrenuto 1917. s ciljem da se preseče svakoruk uspon Rusije i slomi pravoslavlje (kao što je katoličanstvo slomljeno 1054. godine), a dvadesetak godina kasnije svi ti „poslovi“ nastavljeni s tim da se štošta doturi onome što, „po pravim merama“, nije ranije obavljeno i da se, uzgred, uspostavi — „jevrejska država“?
I neka jedno od tih pitanja bude najopštije i – misteriozno: očekivalo se da će nezapamćeni zločini Vilsona, Trockog i Lenjina nad Rusima tamo izazvati ustanak, ali se dogodilo da je takav ustanak izbio – u Nemačkoj! Ne pamtim dobro je li to pitanje prvi postavio Marsden, ne znam čime su „revolucionari napred pomenutoga »Trojstva«“ izazvali bes koji su Rusi izdržali, ali Nemci nisu i ostaje neizvesno da li se to nalazi u osnovi svega onoga što se posle svelo na – holokaust, tj. na navod da je „neki tamo rat“ zatro šest miliona Jevreja, a nikad nije saopšteno ko je, za sve to vreme, zatro makar toliko desetina miliona drugih (pre svega – istočnohrišćanskih) naroda? I kad će se (i hoće li se ikad i igde) „zavrteti spisak“ sa tri ili četiri desetine miliona pravoslavnih žrtava u onom obliku u kome se ona tri ili četiri miliona – „vrte“ u Jad Vašemu?
*
Zaključujem ove redove, dragi gospodine Miladinoviću, napomenom uz podsećanje objavljeno na naslovnoj strani jutrošnje Politike („Danas je sedmi jul“) i priču o tome „kako je počeo ustanak protiv fašizma“, tj. kako je (negde tamo) Žikica Jovanović-Španac ubio dva žandarma koji su, okrenuti mu leđima, mirno posmatrali praznični narodni skup. I uz tu priču priložen „antifašistički plakat“ ispisan krupnim ćiriličkim slovima: SRBIJA SE UMIRIT NE MOŽE.
Kad se nekad, dok je bilo Srba, trebalo isprečiti pred zlom, nisu bili neophodni ni plakati ni propaganda: dovoljno je bilo — crkveno zvono. I ono je pozivalo i na ustanke i na viteštvo, pri čemu je pravo da to zvono potegne imao svako ko je na ustanak bio spreman i za viteštvo već bio sakovan, a komunisti tu privilegiju darovali seoskoj ukoljici i pijanduri, tj. onom predstavniku ljudske vrste koji, kako napred rekosmo, nije imao pravo ni da se među ljudima pojavi, ali je onima koji su o tome odlučivali „federalizacija NOB-a“ bila bitnija od toga da li će dva miliona Srba biti pobijeno za četiri dana ili za četiri godine. Neka komunistička savezništva s ustašama i Nemcima pominjana su napred, a ovde im valja dodati samo jednu „sitnicu“: pred okupatorskim patrolama crvena komunistička knjižica bila je ausvajs pred kojim se salutira – bez provere!
Hoće li se Srbi ikad setiti da bi taj ausvajs jednom, konačno, mogli i – proveriti.
Ako ni zbog čega drugog, zbog toga što ih je on doveo do ivice svakorukog opstanka (7. jul 2021).
Autor: Dragoljub Petrović, profesor u penziji
Linkovi:
https://srbin.info/pocetna/aktuelno/partizani-i-cetnici-i-dalje-ratuju-i-nikako-da-odloze-oruzje/.
https:balkanskageopolitika.com-/2019/12/27/oslobodioci-i-li-okupatori.
vaseljenska.net/2020/05/04/misteriozni-zlocinci/.
