Јуриш „Заштитника грађана“ на српски језик

Заштитник само одређених грађана

Поглед на хрватске језичке трауме

Хрватски институт за језик и језикословље (ИХЈЈ), њихов министар спољних и јасеновачких послова Гордан Грлић Радман и њихова министарка за кољачку културу и медије Нина Обуљен Коржинек опет позивају на узбуну због српског непоштовања Брозове наредбе (од 14. маја 1945) да сви католици-штокавци морају бити Хрвати без обзира на то како се лично изјашњавали. И на основу чега је Катичић касније потписивао „путовнице до млађег каменог доба“ свима оним Србима који су „успели да се престроје“ у Хрвате (а после многи од њих, ипак, завршавали у Јасеновцу, Јадовну и свуда тамо где су дошли у додир са „хиљадугодишњом хрватском уљудбом“).

Хрвати су, још пре стотинак година, били Срби-католици

Сви ће, дакле, „напред поменути министри и ини“ морати најпре да одреде и мере и досеге те „уљудбе“ и да разјасне због којих ће то грехова Србија „сносити последице“ ако неће због тврдње да су Хрвати, још пре стотинак година, били Срби-католици, али да им се то сада више не допада и то није лепо ни помињати.

У процепу између онога што су били и онога што хоће да забораве Хрвати су се нашли „на клизавици“: не знају кад су шта говорили и сад траже своје корене тамо где су сигурни да их — нису оставили. У ситуацији у којој су се нашли, Хрвати не могу доказати ништа од онога за шта тврде да обележава њихову „историју“: њих су по садашњим просторима распоредили Броз и Ватикан, и учинили то „у наше време“, и сад се ту више ништа не може „растегнути“ преко једном успостављених „мера“ без опасности да би оне могле попуцати и донети нешто што би се Хрватима, напросто, могло наругати: они на истину не пристају, а с неистином се никад није лако изборити.

Књиге су доказ о српском већинском присуству у Дубровнику до почетка 20. века

И та располућеност доводи их у ситуацију да да ће много теже доказивати оно што су били него оно што неће: они неће — да су били Срби и зато им остају кољачки подвизи у Тридесетогодишњем рату (при чему ће им то најбоље потврдити она плоча на магдебуршкој катедрали на којој је остало записано својевремено немачко историјско искуство: Сачувај ме, Боже, глади, куге и Хрвата), а тим се подвизима после три века придружују и они вишеструко оверени у Јасеновцу и другима сличним Павелићевим и Брозовим демократским дестинацијама.

А кад је реч о „отимању културне баштине“, сви узнемирени јасеновачки (и магдебуршки) победници мораће пре тога објаснити како Дубровник може имати „хиљадугодишњу традицију“ ако се зна да су у њему прва четири Хрвата записана 1896. године, да су се (по наводима Ферде Шишића), Хрвати 1608. налазили од залеђа Задра и отуд се уз Велебит ширили према Горском котару и даље некуд према северу, а да су се по штокавштини први пут појавили тек пре нешто више од стотинак година, нарочито после одлука утемељених на оном загребачком Католичком конгресу 1900. године (кад је наређено да до 2000. све што се нађе у Хрватској мора бити „хрватско“, а све што је „хрватско мора бити католичко“).

Непобитни докази српског присуства у културном животу Дубровника : Српска дубровачка градска музика, основана 1878. године
Хрватска је опљачкала много десетина милијарди вредну српску имовину

Ватиканско солило, дакле, врло је демократично, на поменутом Конгресу њега су „притрусивали“ надбискупи загребачки и врхбосански и бискуп ђаковачки. А у актуелним прерачунавањима везаним за чланство у ЕУ министар очекује да ће Србија „имати одређене последице“ које ће му послужити као услов да од ње тражи и оно „што не може бити“. Хрватска је, рецимо, опљачкала много десетина милијарди вредну српску имовину (Тадић јој то утурио у „ЕУ-пртљаг“), а сад постаје проблем „дубровачка књижевност“, за коју су Хрвати први пут чули у тренутку кад су им „хрватски вуковци“ објаснили да говоре српски. Више деценија тај језик сматрали су „својим“ (пре тога они мало муцали „чакавски“, после помислили да ће бити паметнији ако то буду чинили словеначки, тј. „кајкавски“), а онда поверовали да ће им језик бити „прави“ тек под „хрватским именом“. И направили га „таквим“ — под Вуковим и Даничићевим брковима.

То су, дакле, чињенице о утемељености „хрватске уљудбе“ и о непоштовању Срба за њене „домете“ — од почетка прошлог века. И нека хрватски академици и њихови језички институтци и институтке утврде где је грешка? Ако би неко могао поверовати да ће одговор на ту недоумицу бити „тежак“, чињенице ће показати да ће се много теже бранити „хрватска памет“ од тврдње да је она заснована — на лажима и фалсификатима. Ономе што је напред поменуто, наиме, овде се може додати тек покоја појединост којом ће се потврдити да су се Срби налазили свуда тамо где Хрвати тврде да им се отима „тисућгодишња уљудба“.

Бановина Хрватска 1931. за време Краљевине Југославије: мапа по верским уверењима

У неким својим текстовима ја сам много пута досад показао да су Хрвати неутемељен народ (Дучић је говорио — „народић“), а овога ћу се пута задовољити само неколиким наводима којима се то потврђује.

Шта је све српско у Хрватској
  • „У уговору из 1308. године, склопљеном између Карла од Валоа и краља Милутина, а који се чува у Паризу, преведеном на српски језик пре 150 година, пише да је краљ Милутин владао и Далмацијом и Хрватском („Урош божијом милошћу краљ Далмације, Хрватске, Диоклије, Србије и Рашке и господар целе приморске земље“ или – на старијем „хрватском“ језику – „Hurosius, Dei gratia Dalmacie, Croacie, Dyoclie ac Servie ac Rasie rex et dominus totius maritime regionis“). Далмација је била у целини српска пре него што су Хрвати чули да би им је комунисти могли даровати заједно са другим српским просторима и српском културном традицијом.
  • Антрополози веле да Поморавље и Сусак припадају истом антрополошком типу и то за нас има двоструко значење: чакавштина је, прво, идентична са старијом штокавштином и због тога се, друго, на Хрвате-чакавце може гледати једино као на периферно српско племе (као што су то, рецимо, и Личани или Тимочани).
  • Сва сведочанства, макар од апостолских времена до Броза и актуелне хрватске памети, потврђују да се за Хрвате не зна нигде другде мимо оне поменуте Шишићеве границе, али се добро зна да су се Срби, православни или католици, увек ширили свуда тамо где би Хрвати сад „волели“ да виде своје име. За озбиљна духовна прегнућа Хрвати никад „нису имали времена“ и много им је било лакше да се баве фалсификатима и крађама по оним обрасцима по којим је то чинио високи усташки функционер Младен Лорковић.
  • Усташки поглавник Анте Павелић са фратрима Католичке цркве који су спроводили етничко чишћење и масовне злочине над Србима у Хрватској
  • Податку о првој „хрватској четворци“ у Дубровнику забележеној 1896. године, овде би се могао додати и сличан суботички случај из петнаестак година каснијег времена: Хрвата је тамо било — чак 26 (и словима: двадесет и шест!). Помињем ту појединост зато што је недавно један сличан јасеновачки министар говорио о тамошњој „моћној и богатој хрватској националној мањини“ (предводи је Томислав Жигманов), али се одмах показује да се и министар и Жигманов много темељитије баве „истином“ којом и њихов претходник Лорковић, него што оперишу чињеницама којима би се могло веровати: тамо је после Првог светског рата било преко 100.000 Буњеваца и Шокаца — до којих ће тек касније стићи Брозова наредба да се морају „унапредити у Хрвате“, тј. у заслужнике јасеновачке демократије. (Хрватска тврдња да би се на „дубровачку књижевност и дубровачку културу“ могло гледати као на „један од бисера хрватске хиљадугодишње културне баштине“ могла би се осмотрити и из помало шаљиве перспективе: то „хрватско хиљадугодиште“ у Дубровнику је, како рекосмо, назначено 1896, а Хрвати ће нам после „објаснити своју хиљадугодишњу математику“.

* * *

Српску школу пре више година почео је да уређује Лабрис са својим филијалама, после тога прикључиле су им се министарке Гоца и Зорана са својим „фемплацуљама“ и „емеритњачама“, а у њихов пројекат за писање нове граматике српскога језика ових дана се силовито укључио и Заштитник грађана тиме што је незнању својих „претходница“ дотурио и све оно о чему ни сâм нема ни најблеђе представе. Њему су ту памет, вели, потурили Хрвати већ почетком октобра 2021. захтевом да Министарство просвете, науке и технолошког развоја „до почетка наредне школске године повуче из употребе уџбеник за српски језик за осми разред основне школе у којем се негира постојање хрватског, босанског и црногорског језика“ и да то чини „у циљу поштовања језика националних мањина који су признати у Србији“.

Југославија и Ватикан, тачније Маршал Јосип Броз и Папа Павле гајили су посебно присне односе: сусрет из априла 1971. гопдине

Тиме је Заштитник показао да не схвата у шта се упустио и од чега треба да „заштити“ Хрвате. Његова се невоља своди на то да треба да брани „хрватски језик“, али да то чини по правилима у која се тај језик не може уклопити. Хрвати, наиме, мањински језик одређују као „језик скупине држављана неке земље различит од службенога или националног језика“, али не примећују да се, ни „хрватски“ ни она два остала, у ту дефиницију не могу уклопити јер су се сви издвојили из српскога и ниједан од њих од српскога не може бити структурално различит, а то што они инсистирају на „различитости“ може се свести и на једну необичнију проверу: ако се некоме не допада да су [1+1 = 2], он може сâм одредити који ће им бити збир.

Натко Нодило, историчар: “У Дубровнику, ако и не од првога почетка, а то од памтивијека говорило се српски, говорило, како од пучана, тако од властеле, како код куће, тако у јавном животу.”
За нашег неупућеног Заштитника та проста „математика“ неће имати никаквог значаја јер он не разуме ни природу проблема који треба да решава нити поступке по којима то може чинити: „језици“ о којима је реч могу се наћи „у званичној службеној употреби језика и писама у Србији“, али та појединост не може променити чињеницу да то, по дефиницији, нису различити језици. За њих не постоје званичне преводилачке службе, а ако негде нешто „слично“ може и да се помене, онда је то само знак да „националне елите“ које толеришу такве могућности не воде рачуна о томе кад се језиком комуницира, а кад се њиме може и блејати. Ово потоње постаје извесно кад се инсистира на „праву“ да се „језици“ разврставају по истим обрасцима по којима се то чини и са сваким другим отпадом, кад му се име одређује „према имену државе“, а не према „језичким носиоцима“, кад се појављује мноштво „енглеских“, „шпанских“, „арапских“ језика и никад се не може знати на колико се оштећења у тим односима може рачунати док се не разграничи простор на коме се језиком комуницира — за разлику од „онога другог“.

Одбор за стандардизацију српског језика о тим је проблемима доследно водио рачуна и никад није позвао никог да се у употреби језика понаша тако како би се језику  могао наругати. За ругање језику квалификују се једино они његови носиоци који су много успешнији „у оној другој језичкој примени“ него у оној првој, а Заштитник грађана у свему томе стигао им је тек као — појачање.

Аутор: Драгољуб Петровић, професор лингвистике у пензији

Извор: Између сна и јаве

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!