Југославија гробница србског народа

1. децембар 1918.г. дан када је створена гробница србског народа

Одредити се према појмовима југословенства и југославизма, као и њиховом значају у нашој историји, могуће је уколико се анализирају узроци и околности настанка, трајања и распада ових идеја као и крајњи биланс Југославије као њихове творевине.

Назив Југославија изведен је из речи која описује јужнословенску популацију и односи се на земљу Јужних Словена. Зачеци идеје о југословенству и заједничкој држави јужнословенских народа потичу из 19. века. То је период када на европском континенту доминира идеја о конституисању националних држава.

Ниједан други народ у Европи није провео толико дуго времена под туђинском власти као јужнословенски народи. То је условљавало отежан друштвени, културни и економски развој, али и успорено обликовање националне свести.

Хрватска идеја југословенства поникла је из илирског покрета Људевита Гаја, који се појавио 1835. године са ставом да су Словенци, Хрвати, Срби и Бугари један народ – Илири, који говори један илирски језик.

Међу Србима овај покрет није имао много присталица јер су Срби одмах увидели његову изразито антисрпску конотацију. Тамо где је стао Људевит Гај са идејом илирства наставио је Јосип Јурај Штросмајер са својим југословенством, као политичким и геополитичким пројектом.

Штросмајерова идеја југословенства под Југословенима подразумева три народа: Словенце, Хрвате и Србе (дакле без Бугара, који су такође јужнословенски народ), а то значи оне народе који већ живе у Аустрији.

Југославија би, у федерализованој Аустрији, требало да ова три народа представи као један, тј. као Југословене. Срби, као најбројнији међу Јужним Словенима у Аустрији, требало је тако да изгубе свој национални идентитет, што је био стратешки циљ.

Треба указати на чињеницу да је оваква хрватска идеја југословенства имала аустријску подршку која је настојала да спречи идеју Кнежевине Србије о ослобођењу и уједињењу Срба који су били под турском и аустријском влашћу.

Бечки двор и Римокатоличка црква настојали су да одрже Хрвате као посебну народну заједницу, да их ојачају на рачун Срба и употребе као средство за остваривање својих интереса и циљева. Код Хрвата је дакле идеја југословенства настала као резултат преке потребе да се одбране од асимилације и денационализације суседних сила, Аустро-Угарске и Италије, и на формирање јужнословенске заједнице од самог почетка гледали су искључиво као на средство за остварење циља – да се ослободе туђе власти и да када се за то створе повољни услови формирају своју државу.

Неспорна чињеница је да су тада имали своју националну државу, Хрвати, а такође и Словенци, сигурно се никада не би ујединили са Србијом.

Уједињење је у датим околностима било услов националног опстанка, и Хрвата и Словенаца. Хрвати су од почетка на јужнословенску државу гледали као на заједницу равноправних држава, у смислу федерације или чак конфедерације држава.

Са друге стране у предјугословенском периоду код Срба је постојала развијена свест о српској културно-духовно-језичко-етничкој заједници. То је била светосавско–доситејевско-вуковска српска језичка парадигма из које је израсла и српска идеја јужнословенства.

Србима није била потребна заједничка држава да би обновили своју националну државу јер су је након устанка 1804. године обновили, и изградили политички зрелу нацију и друштво слободних људи.

Главни српски национални циљ, записан још у Начертанију Илије Гарашанина, био је ослобођење и уједињење свих Срба у јединствену српску државу. У том смислу Немањићка Србија је несумњиво била идеал и инспирација српске политичке и интелектуалне елите.

Што се тиче карактера заједничке државе Срби су, за разлику од Хрвата и Словенаца, давали предност унитарном наспрам федералног државног уређења. Једино јака централна власт, сматрало се, гарантује јаке институције и онемогућава било какво подривање државе изнутра, што је у турбулентном балканском региону било од пресудног значаја. Владало је дубоко уверење да држава мора да буде стабилна и јака, како би барем имала шансу да се избори за слободу и независност, а стабилност се, са друге стране, повезивала са централистичким уређењем.

Чињеница је и да су Срби све своје ратове за ослобођење добили, при томе ослобађајући и друге народе, али су своје победе, за разлику од других, платили милионима жртава, што су губици од којих нација никада није успела да се опорави. У прилог томе говори и текст Нишке декларације у којој је Српска Влада истакла да поред ратних циљева за ослобођење, ратује и за „уједињење све наше неослобођене браће Срба, Хрвата и Словенаца“.

Овај револуционарни и истовремено несебични дух нашег народа, испоставиће се, представљао је двосекли мач како за нацију, тако и за државу.

Слом Турске и Аустроугарске империје отворио је простор за реализацију идеје о заједничкој држави. Нову државу, након Великог рата, равноправно формирају победници и побеђени. Формирају је наизглед слични, али суштински потпуно различити народи.

Прва заједничка држава јужнословенских народа настала је након Првог светског рата као Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, а од 1929. године носиће назив Краљевина Југославија. У српској историографији уврежено је мишљење да је стварање прве југословенске државе учињено пре свега из безбедносних и одбрамбених разлога.

Југославија је требало да буде брана од германског реваншизма са запада и бољшевичке експанзије са истока, и као таква, из угла Француске и Британије, посматрана је као геополитичка неминовност.

Прву Југославију персонификовао је краљ Александар Карађорђевић. Александар се залагао за идеју југословенства, Србију је заложио са Југославију, а Србе који су нажалост прихватили југословенски идентитет претворио је у Југословене.

Међутим, Хрвати и Словенци су током читавог периода прве Југославије инсистирали на својој историјској и етнокултурној посебности и издвајању из заједничке државе. На заједничку државу од почетка су гледали као на „чамац за спасавање“ у којем ће само привремено боравити до стварања своје националне државе.

Анализирајући читав период трајања прве заједничке државе јужнословенских народа намеће се закључак да је она од самих почетака, била дубоко подељена по свим кључним политичким питањима, нефункционална и као таква унапред осуђена на пропаст.

Тезу да захтеви за федерализацијом земље представљају само корак ка њеној дезинтеграцији потврдило је држање Хрватске након немачке окупације, у априлу 1941. године. У овом периоду историја Југославије исписана је најцрњим словима.

Формирање правог пакла на земљи, Независне Државе Хрватске, и предцивилизацијско дивљање Усташа над Србима трајно је повукло границу између Срба и Хрвата.

Стотине хиљада Срба, а међу њима и огроман број деце и жена, страдао је од усташке руке у овом периоду, и то у највећем броју случајева од ножа или маља. Бројни документи сведоче да су се и немачки официри и војници згражавали над усташким зверствима. Чињеница је да су једини логори за децу у историји човечанства постојали су управо у НДХ, а о томе се нажалост до пре неколико година мало говорило и још мање писало.

Након Другог светског рата долази до формирања друге заједничке јужнословенске државе, коју најбоље можемо описати слоганом „Слаба Србија, јака Југославија“.

Друга Југославија била је комунистичка федерација успостављена на изразито антисрпској основи. Персонификација ове Југославије био је бравар из Кумровеца, аустријски јуришник на Србију из Првог светског рата и једна од најмрачнијих личности српске историје – зликовац и злочинац Јосип Броз Тито.

Под изговором „великосрпског хегемонизма“, Тито је лансирао идеју „братства и јединства“, ваљда да би заштитио Хрвате због учињеног геноцида над Србима, те је том духу извршио федерализацију земље.

Унутрашње, административне границе република, успостављене комунистичком диктатуром, нису биле утемељене ни на каквим историјским или етничким начелима. Цртане су са јасним циљем да се Србија сведе на Београдски пашалук.

Томе говори у прилог и чињеница да је од свих република, једино Србија била додатно подељена на две аутономне покрајине.

Такође, са новом Југославијом долази и до вештачког стварања нових нација које се све формирају из српског етничког корпуса са јасним циљем растакања српског националног бића. Тако први пут добијамо Црногорце, Македонце и Муслимане. Почев од шездесетих година 20. века југословенска држава је све више попримала елементе конфедерализма, а тај концепт даљег парчања заједничке државе неповратно је настављен Уставом из 1974. године чије је доношење означило почетак краја друге Југославије.

Прихватањем идеје југословенства и комунизма Срби постају дубоко подељен и у сваком погледу врло ослабљен народ, што са другим југословенским народима није био случај јер се никада нису истински ни идентификовали са југословенском идејом.

Током читавог периода трајања друге Југославије систематски се радило на фалсификовању историје и затирању српске културе, традиције, језика и религије. Из геополитичког угла, друга Југославија имала је позицију међупростора између два супротстављена велика војно-политичка блока, НАТО савеза са једне стране, и Варшавског уговора са друге стране.

Често се истиче и да је њена улога у Покрету несвсрстаних заправо била пројектована са Запада у циљу да се спречи утицај источног блока на земље „трећег света“. Завршетком Хладног рата и нестанком биполарног светског поретка Југославија је изгубила значај свог геополитичког положаја, што је био сигнал да Словенија и Хрватска крену у процес свог противуставног, насилног осамостаљења.

Оне би то урадиле сигурно и раније, али нису имале подршку Западног блока, а истовремено сигурно је и постојао страх од реакције СССР-а. Тек завршетком Хладног рата створиле су се повољне прилике за остварење њихових сепаратистичких и максималистичких циљева.

Могло би се рећи, да као што су доминантан утицај на стварање друге Југославије имале велике силе, тако је и разбијање Југославије представљало геополитичких циљ моћних земаља. Средња Европа, овога пута уз подршку САД, разбијањем Југославије, реванширала се Западној, која ју је неколико деценија раније створила.

Парадоксално је да се принцип или право народа на самоопредељење налазио у основи и настанка и нестанка Југославије. Проблем око распада Југославије настао је око различитог тумачења принципа самоопредељења.

Наиме, Хрвати и Словенци су потпуно неутемељено овај принцип тумачили не само као право народа на самоопредељење, него и као право република на отцепљење. При томе, треба указати да су границе република биле искључиво административне, а не државне, и нису имале упориште ни у каквом историјском или етничком начелу.

Када је Хрватска 1990. избацила Србе из устава, као реакција на хрватско противуставно и насилно отцепљење од СФРЈ настала је Република Српска Крајина. По истом начелу самоопредељења на које су се позивали Словенци и Хрвати, и Срби су на свом етничком и историјском простору покушали да заштите своје интересе.

Нажалост, право народа на самоопредељење је из угла тадашње међународне заједнице изгледа важило за све народе бивше Југославије, осим за Србе.

Нажалост, ни данас српски сан и идеја о ослобођењу и уједињењу свих Срба у јединствену српску државу нису остварени. На подручју некадашње Југославије сада постоје две независне српске државе, Србија и Црна Гора, јужна српска покрајина КиМ је под фактичком окупацијом, имамо један српски ентитет, Републику Српску, а више од милион наших сународника је протерано са својих вековних огњишта.

У прву Југославију унели смо Кајмакчалан, у другу Јасеновац, а на крају смо од југословенског пројекта добили највеће етничко чишћење у Европи након Другог светског рата кроз злочиначку акцију „Олују“.

И управо то, а не некаква бесплатна летовања за раднике, безбедно спавање у парку и лажно „братсво јединство“, треба да буде прва асоцијација сваког Србина на помињање идеје југословенства и југославизма.

Иако смо као народ највише уложили у настанак заједничке државе, једини искрено и нажалост наивно веровали у њу, чињеница је да смо и најскупље платили излазак из ње и да је српство страдалнички жртвовано на олтару југословенства.

Аутор: Немања Завишић

Извор: Градске инфо

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!