Jovana Baljošević: Reci mi šta misliš o Kosovu i reći ću ti ko si
Najpre želim da se zahvalim Bogu i domaćinu ove Svete obitelji, Svetom Ocu Justinu, što me je udostojio i što me je blagoslovio, da ovde danas na Vidovdan čitam ove naše zapisane kosovske misli, brige, nedoumice i nadanja…
Da se zahvalim svetim precima i zemlji Kosovskoj, jer mi, koji na njoj živimo, sve njoj i dugujemo!
Nije nam milo što smose okupili na Vidovdan ovde u Barajevua ne na Gazimestanu, nad senimanaših junaka i mučenika, odaklese prostire Kosovsko polje, gde verujući Srbin ali i svaki drugi čestit čovek može u svojoj duši, na ovaj dan, ponovo da doživi taj veliki Boj našega roda i oseti svaku na njegovom telu i duši zadobijenu ranu, ali i zadovoljstvo što pripada Takvom narodu koji je u borbu za život, za dušu, za svetu VERU PRAVOSLAVNU poveo TAKAV VITEZ, kakav je naš Sveti Knez Lazar!
Da ste danas na Gazimestanu, ne bi ste slušali nas da Vam na Vidovdan bilo šta govorimo, jer nam to ne bi ni pripadalo pored dostojnije Gospode Hrišćanske, koja se vazda oko Gazimestana na Vidovdan okupljala.
No eto, kao što je i Gospod okupljao ribare i pastire, kao najprostije u narodu mu izabranom, tako danas nama pripade da budemo lira ili frula kroz koju će Vam Gospod i naši sveti preci možda neštoprogovoriti…
Evo nas u 7529.godini po drevnom srbskomkalendaru, obeležavamo 632. Vidovdan od Kosovskog boja i danas, dragi naši, nećemo Vam govoriti o Svetom i velikom boju, o Svetom i Velikom Knezu i Junacima kosovskim,jer svi koji su se ovdeokupili i svi koji ne pristaju na izdaju vere pravoslavne i Kosovskog zaveta, su novi kosovski junaci neprestanog Boja Kosovskog, koji bez prestanka traje idanas. I zato nas Bog OVDEokupljada kroz oganj istine,blaženi međusobnom ljubavlju, SRCA našau junačka pretvorimoi dostignemo tako donekle dostojanstvo svetih nam i Velikih predaka, ne bi li nas Gospod na dobro upotrebio.Dostojanstvo, naravno, jer samo dostojnima Bog u ruke i na čuvanje predaje svetinju a nedostojnima oduzima.
Mnoge su svetinje ovoga naroda otete, pregažene i poništene, ali smo ih uvek prvo mi napuštali, gazili i poništavali u srcu svom pa su ih tek tada od nas otimali, gazili i poništavali.
U svim predajama i izdajama ovoga sveta krije se ,,trideset judinih srebrnjaka„ koje je Juda suprotstavio Hristu,kao što smo i mi danas suprotstavili Kosovu svoje male trule zemaljske potrebe, zarad malo zemaljske slave i imanja.
Najgora od svih ljudskih nesrećaje izdaja.I najjaču i naj neosvojiviju tvrđavu, lako bi neprijatelji osvajali, kada bi se našao neko da iznutra kapiju otvori….
Šta se to dešava u čoveku, da ga tera da naudi svome rodu, svojoj krvi i mesu od kojega je telesno i duhovno proizašaoi da poželi da seizmeni, da postane neko drugi.
Kod naše braće Rusa se zadržala jedna naša stara reč, oni za IZDAJUkažu IZMENA.
Ta reč mnogo tačnije opisuje šta se to u nama dešava. I svedoci smo, na žalost,mnogih promenanaših najbližih, braće i prijatelja, koji su se polako pred nama menjali i vremenom nam postali potpuno suprotstavljeni. A te promene su u početku bile sitne, čineći sitne ustupke i kompromise… No,đavo nažalost leži u sitnicima.
Neko ih je ubedio da treba samo nešto MALOpromeniti i da će nam svanuti i da će nas «Svet» prihvatiti i eto nama raja na zemlji.
Prvo, i osnovno, naši su preci znali da Raj nije na zemlji, već u duši i da Bog prima samo onoga ko je rajski vrt uzgojio, najpre,u svojoj duši ovde na zemlji i da mudrost i otkrivenje ne dolazi iz punog stomaka, već iz uzdržanja, posta imolitve, čistog života, trpljenja i spremnosti na žrtvu za hrišćanske vrednosti, za bližnje. Oni nisu imali ukorenjen strah od smrti, niti su brinuli šta će s njima biti, već kako će izaći pred Gospodai zato su velika dela tvorili.
Arhineprijatelj našeg spasenja je preko svojih vernih slugu čije se leglo razvilo i utvrdilo na zapadu, tiho šaputao godinama nekim našim ljudima u crkvi i državi, sada mnogo lukavije nego prethodnih vekova i na plodnijem, za njihovo zlo seme, tlu naših obezboženih duša, šta je to «MALO» što treba promeniti da bi nam bilo bolje i kako su ONI, baš «TI,BOGOM DANI»da srbski narod «izvedu iz egipatske pustinje»u neku njima obećanu zemlju koje nema.
I čega smo bili svedoci? -Da su polako, menjajući se neznatno, po nagovoru svojih lukavih i slatkorečivih zapadnih «prijatelja», prvo stidljivo, a onda sve slobodnije, pa sve samouverenije napravili korenite promenena sebii mnoge ustupke neprijatelju, ogrćući se neprestano u plašt svetosti i rodoljublja, gradeći za narod preko svoje propagandne mašinerije«Potempkinova sela» i «kule od karata», koje samo što se pred nama nisu srušile,itakoprestali da u duhu budu Srbii počinili neke od najstrašnijih izdaja u novijoj istoriji srbskog naroda…
To je ta promena svesti o kojoj nam govori sadašnji predsednik Srbije, a mislio je o tome i onaj njegov prethodnik, ali nam to nije direktno saopštio, već pokazao na delu, kada je proputio put „briselskoj izdaji“pružajući svu podršku za uklanjanje Episkopa Artemijasa Kosova i Metohije, u udruženom poduhvatu sa vrhom Srpske pravoslavne crkve, Briselom i Vašingtonom uz pomoć NATO vojske, naše, kosovske i EULEKS policije, jeruprkos svim pokušajimai pritiscima koje su na njega vršili, nisu uspeli ni da Mu načnu, a kamoli promene svesti da pristane na ono na šta su oni NAPREDNI i PAMETNI pristali.
Progon VladikeArtemija sa Kosova i Metohije je pokazao, da u našoj crkvi i državi nema naših.
Da bi opravdali progon Vladike Artemija, osim štosu ga oklevetali za pronevere novca, kasnije su mu spočitavali saradnju sa okupatorom oni koji su iz životne udobnostitih dana nakon bombardovanja pratili stradanje svog naroda na Kosovu i Metohiji, kada je tzv. Međunarodna zajednica dozvolila Albancima da se mesec dana Srbima svete bez kazne, pa se to otelo kontroli, kako su nam to u ličnim kontaktima priznavali pojedini oficiri NATO-a, sa kojima smo se i mi sastajali i svakodnevno razgovarali, ali se nismo sa njima dogovarali, kao što se i Episkop Artemije sa njima nije dogovarao ni oko čega što je štetilo interesima srpskog naroda, već je zahtevao da spreče rušenje crkava, ubijanje i kidnapovanje ljudi, obezbede povratak prognanih Srba, da se rasvetle zločini, pronađu i oslobode oteti, da ispune svoju dužnost, na koju su se obavezali «Kumanovskim sporazumom» i «Rezolucijom 1244».
Baš zato što je neprestano podsećao i srpske političare i međunarodne zvaničnike šta nisu učinili i ispoštovali, bio je smetnja «nezavisnosti Kosova», njegovom otuđenju, što smo videli u depešama Vikiliksa, kada Hilari Klinton kaže: «Dok je onaj starac u Gračanici, nemože biti nezavisnog Kosova.»
Pazite, jedan «starac» je bio branik tolikoj fizičkoj silitogNovog svetskog poretka, da izvrše nasilje nad našim narodom i otmu nam Kosovo i Metohiju. A mi stalno ponavljamo, šta mi tu možemo, mali smo mi da se suprotstavimo tolikoj sili, od mene ništa ne zavisi, a zavisi, zavisi od svakog od nas! Bog sabira sve naše molitve i misli, On traži da vidi da je nama stalo, da smo spremni na žrtvu i daruje nam život! Neće gospod očajnike i jadnike, nego trudbenike!
I što neko reče: «Reci mi šta misliš o Kosovu i reći ću ti ko si.»
Nije nepoznato, da je u istoriji naše stradalne crkve, retko koji srpski Patrijarh ili Episkop umro prirodnom smrću, jer je Srpska pravoslavna crkva oduvek bila trvđava odbrane pravoslavlja od najezde i prodiranja latinomislećih. I umirali su naši Episkopi, jer nisu pristajali na izdaju vere i svoga naroda, jer nisu hteli da otvore te kapije na crkvenoj i državnoj tvrđavi, već su krvlju svojom zalivali temelje Crkve i učvrstili ih za pokolenjakoja dolaze, dajući najsvetliji primer, kako Episkop Srpske pravoslavne crkve treba da se vlada kada je u pitanju očuvanje vere i naroda.
Knez Lazar je sa druge strane ostao primer svim srpskim političarima, kako se brani država a Kosovski junaci, nama svima pojedinačno, kako treba da se vladamo kada je država ugrožena. Njihove seni na Gazimestanu, danas, nažalost, umesto nas, čuva kosovska policija, koja Srbima ne dozvoljava pristup ako na sebi imaju ma kakva srpska obeležja. Oko Gazimestana sada živi neki drugi narod, koji je na polju kosovskom izgradio tržne centre, stambene zgrade, benzinske pumpe, kojima kao da se ruga našem Spomeniku kosovskim junacima, koji usamljeno i tužno odoleva novom vremenu, odbijajući da se uklopi u tu gomilu bezdušnih građevina od betona i stakla, sagrađenog uglavnom prljavim novcem…
Ta slika je uistinu tužna, ali je trenutno tužnije to,što je naš narod izgubio zdravorazumsko rasuđivanje, jer već dugo vremena gusle, epske i izvorne pesme, predanje, svetootačka literatura iS veto Jevanđelje nisu njemu hrana duhovna…
Srbi se često vežu za autorite. Češće su to lažni autoriteti, pažljivo od UDBEgrađeni, kojima su puna usta Kosovskog «MITA» a ne Kosovskog zaveta. I ne bojmo se ovih «autoriteta», slobodno ih rušimo gde god ih sretnemo argumentima istine, predačkim utemeljenjem i zastupništvom, jer Kosovska bitka, nije MIT, niti nekakav folklor u šta ga žele pretvoriti, nego istiniti istorijski događaj jednog, pre svega Hrišćanskog, našeg,Srbskog naroda, gde je opredeljenje za Carstvo Nebesko poduprto prirodnom odlukom da svoje branimo! I Kosovska bitka nije bitka koju smo mogli da biramo. To je bila naša moralna obaveza, jer da smo tada poklekli, bili bi smo večiti sramni gubitnici. Zato i jesmo pobedili, jer časni ljudi, nikad ne mogu biti gubitnici.
Međutim, takođe smo videli, na sahrani našeg Patrijarha Pavla, da su Srbi, sposobni da prepoznaju i autoritet SVETOSTI, kada je bez javnog poziva i podrške države izašlo skoro milion Srba da ga isprati .
I…….., ponoviću za kraj još jednom reči: «Reci mi šta misliš o Kosovu i reći ću ti ko si.»
Mislimo braćo i sestre o Kosovu, jerKosovo je naša večna pouka, naša Kapija i lestvica koja nas uzdiže od zemlje ka Nebu, a Nebo je naše krajnje odredište!
I ne zamerajmo mnogo jedni drugima i ne budimo čangrizavi sitničari, nego shvatimo da smo svi upregnuti u Božije uzde, da učinimo nešto dobro za Hrista, za duše svoje, za pokolenja naša koja tek dolaze, teda se kaoPravoslavni Hrišćani ne obrukamo pred ostatkomsveta, pred precima, pred svetim Savom, pred Lazarom i pred našim Svetim Kosovom!
Ne predajmo draga braćo i sestre Kosovo u srcima svojim! Neka u njima večno gori oganj Kosovski za nas, našu decu i njihove potomke! Bez Kosova nismo Narod, bez Kosova smo N I Š T A!
Molitvama Svetoga Save, Svetog Vladike Nikolaja, Oca Justina i svih Svetih Srba, Gospode Isuse Hriste,Sine Božiji pomiluj nas!
Autor: Jovana Baljošević iz Orahovca
Izvor: http://www.eparhija-prizren.org/?p=99468
