Јован Дучић: Режимлије из Београда уништавају српство!
Крајем марта 1942, преко радија Лондон, одржао је говор члан Југословенске владе Милан Грол. Он је истакао потребу да се Југославија очува „упркос болних догађаја под режимом у Хрватској, Босни и Херцеговини.“ Дучићево писмо од 17. априла исте године, упућено Радоју Кнежевићу, министру двора, састављено под непосредним дејством Гроловог говора, то је један очајан крик душе која се растрже од мука што их преживеше и још увек преживљаваху стотине хиљада Срба
7500 Oak Avenue, Gary, Ind., U.S.A., 17 апр. 1942
Драги господине Кнежевићу,
Ми присуствујемо не само катастрофи наше несрећне државе, основане на лажи и издајству, него и расулу једног друштва које је могло бити близу великим остварењима у сваком погледу. Последња четврт века у тој кући је била болест без пребола. И најужасније од свега, то је, што сад треба да нас спасавају они који су нас довде и довели. Акција појединих министара Срба који су овде у свити Цветковићевог бана Шубашића испуњава ме правим ужасом.
Не знам има ли већег и жалоснијег парадокса. И говор мог друга и пријатеља Милана Грола од 27. марта, поражавајући је. Ја верујем да страшнијим речима није могао тај дан бити обележен. Онај његов “једини пут“ о којем говори, то је степеница плача scala gemonia, пут очајања, пут бродолома. Ја одувек верујем у чудеса српске идеје о животу и о идеалу, да поверујем да постоји само један пут зато што тако мисле људи једне групе ма колико часне и умне.
Ја сам веровао да ће наш драги и велики пријатељ Слободан Јовановић, према оном што смо говорили у Лисабону на случајном сусрету, јула 1941, примити власт само зато да јасно покаже да Крњевић и Шутеј не представљају међу вама друго него тројанског коња и да их треба предати енглеским властима као петоколонаше какав је цео хрватски народ. Ово је доказано списком хрватских официра који су после издајства прешли листом Павелићу и списком о покољима мојих несрећних Босанаца и Херцеговаца, ма колико ове истине биле прикривене.
Српском народу одузет је један драгоцен моменат; да Срби на влади објаве urbi et orbi, нарочитим гласом који би чуо цео свет, да у нашој земљи покла 500.000 нејачи један народ који је био наш суграђанин, и којег представљају и данас у нашој влади његови нарочити изасланици, што се није видело до данас у историји европској. Ми смо на овај начин изгубили поштовање хришћанских народа. Изгубили смо, што је врло жалосно и кобно, право да на основу овог злочина затражимо право да стварамо друкче своју сопствену кућу; на рачун ових зликоваца.
Ми смо Босанци и Херцеговци 1918. године својевољно предали наше две земље Србији, која је за њих и у 1914-1918, пролила море крви; јер да није било недељивости између Србије и Босне и Херцеговине, Србија је могла, једном изјавом, избећи рат који је био ужасан. Али, нашим земљама нису завладали људи Србије него њене најсрамнији режими и најгоре режимлије. Чак неком злом судбином, већ сутрадан после 1918. те две земље су престале да буду за Београд од интереса. Најпре препуштене политичким шпекулантима, затим муслиманским вођама, а најзад компромисима муслиманско-хрватским, те земље су изнесене на пазар између Београда и Загреба.
Ја сам, коме је требало, износио у право време да су оне две земље језичак на ваги, и када претегне, виде ће се јасно да ли ће наша земља поћи здравим принципима Србије, или перверзним инстинктима Хрватске. Београд није реагирао кад је вођ муслимански најзад громко изјавио да је он по убеђењу Хрват, што је значило да је његов онамошњи народ (800.000) решио питање своје националности. После 27. марта је он то показао и делом.
Споразум од 26. августа 1939. није изазвао узбуну, чак ни протест ниједне српске групе из “нашег Пијемонта“, него је изборни споразум између група опозиције, октобра 1938. у Купинцу(!), чак и омогућио поделу српских земаља Босне и Херцеговине Хрватима, који се за моје време онамо нису смели ни показати живи у оној области.
Али би све ове недостојне заблуде отпале да којом срећом није спречен мој пријатељ Слободан Јовановић да одбије прљаву руку Крњевића, и да наш увек часни Милан Грол није апеловао на све “неумне“ да има само један пут за нашу немањићску кућу, онај који он одређује. И тај пут би била највећа вратоломија какву бисмо ми данас изабрали; јер “једини пут“ то је, по дефиницији, само пут очајања. Тим се речима говорило и цело четврт века нашег расула у оној несрећној Прибићевићевој држави.
Да је Југославија трајала још четврт века, не би више било ни монархије, ни династије, ни православља, ни државе, ни српства, ни Београда. А ако би се и даље говорило истим гласом, и са истог места, то би било отварати пу у једну народну револуцију где би српско племе морало крварити са војском неизвесне боје.
Ви знате, Господине Кнежевићу, ону жалосну периоду историје Црне Горе кад је један од њих Станиша, прешао у муслиманство, превео у ту веру и велики део својих православних земљака, да најзад на једном пољу код Подгорице с тим муслиманима бије велику битку за праву веру Мухамедову, против вере Христове, кад су већ на Цетињу биле три џамије, а свуд другде мујезини и минарети, и кад су сва црногорска племена појурила била да се турче. О овом кука млади владика Данило на почетку “Горског вијенца“.
Треба мало да један народ пропадне, много мање него један паметан човек. Ми се већ четврт века налазимо онде где су овако били Црногорци на крају XVII века, а не у доба богумилско. Мене је на вечери код овдашњег Владике избезумљен Божа Марковић уверавао пред свима да треба да погине још 300.000 Срба (Босанаца и Херцеговаца) да победи владавина идеја о даљој заједници.
Ја вас преклињем господине Кнежевићу да са тога места, да са тог места на којем сте, спасавате заједно с вашим тамошњим добрим братом, и нашим пријатељима српског осведочења, да влада не пође “путем јединим“ о којем говори Грол наилазећи само у њему спасење за наше две упропаштене српске државе. Неће бити могуће, уверавам вас, да српство изван Србије прима даље икакав диктат из редова наших политичара о свом будућем животу за који су они дали толико мало.
На згариштима босанским и херцеговачким, где су, благодарећи таквој политици, поклани сви наши (и моји, и свачији други), није могућ даљи живот заједно са убицама. Овај народ хоће да живи, да србује, да има своју веру православну, свог српског краља, свој вековни завет. Он неће пристати на даље вођство оних који су их довели под нож убица.
Да није било Југославије, никад Хрвати друкче не би постигли свој идеал: да они једини буду наоружани, а сви Срби обезоружани и да могу пре плебисцита о својој будућности скинути број гласача који мртви не гласају. Биће права несрећа ако онај народ увек велик, и увек величанствен, буде зависио од тог диктата о “једном путу“ за који је сазнао из говора мог пријатеља Милана Грола.
Босна и Херцеговина, као што споменух раније, постала је одавна пазар између београдских политичара који су ишли у Купинац, и онамошњих непријатеља. Због тог пазара између једног случајног Београда и једног уцењивачког Загреба, у нас је у оним земљама права пропаст већ одавно почела.
Све главне српске породице стожери народне свести оног народа, напуштене су од тих режима већ од почетка: Јевтановића у Сарајеву, Шоле и Шантићи и Ђокићи у Мостару, Јовановићи у Тузли, Кујунџићи у Лијевну, милионери из времена Аустрије. И хиљаду других. онамошњих српских, што банке, што штедионице, уништене су.
Четири листа ћирилицом смакнута су да завладају листови само латиницом. Они који су вешали аустријским конопцем Србе на губилиштима по Херцеговини и Босни, као чувени Фејзо Салковић, имали су очиглед редом своје пензије и ордење мање и веће Светог Саве, на очиглед оног честитог народа којег нису још били упропастили њихови случајни вођи.
Најзад је 26. августа 1939, Босна и Херцеговина подељена без питања онамошњег српског народа који се затро правећи за њу устанке, умирући на турском коцу и аустријском конопцу. Уступљене су као с правом Хрватима централна Босна (Зеница тополивница и Фојница стратегијска) заједно с Брчком и Дервентом које је област достизала с друге стране тај центар Босне. Наш Мостар, где су Срби молили Бога за барут и олово, кад су католици молили за тамјан и уље, предат је издајничком Загребу.
Драги господине Кнежевићу, требало је затим да се та деоба БиХ још “употпуни“; ниједан србијански политичар није због овога послао ниједан знак протеста ондашњим јатацима хрватства. (едино је Српски културни клуб, у Београду, устао против ове издаје српског народа. Ја сам нешто раније дао о овом питању свој опширан меморандум кнезу регенту, на који се он није осврнуо, макар што у њему стоји предсказано све што ће се доцније догодити. Изборни споразум српске опозиције у Купинцу октобра 1938. по мом мишљењу је, напротив, добро утро пут овом братском споразуму на рачун несрећне Босне и Херцеговине за коју је и Србија толико пута умирала.
После наше катастрофе у 1941. години су остале ствари нејасне за цео свет српски, који ипак више значи него цела влада, или цео један режим. На западном фронту су већ првог дана сви Хрвати и Словенци издали и положили оружје и заставе, а сви Срби избегавали у планине да се даље боре. Ово је било већ од 7 . априла. Молим вас, реците ми да ли је постојала таква наредба, јер верујем да је она могла доћи само на навалу хрватских чланова владе, увек свемоћних, и само у њихову доцнију корист. Јер како је наша влада прикривала и доцније све издаје и покоље, српски свет у Америци, за који она нема итереса, не зна шта има да даље очекује од тих истих људи.
У прошлом рату је сама Србија изгубила 1.500.000 народа, пак је била преболела; у овом ће рату наши губици бити можда опет толико на целој српској територији, и преболећемо. Али ако Хитлер и не победи, него само ако рат продужи још три године, нас ће као народа у којег сви пуцају коначно нестати.
Немци имају у овом рату право да кољу оне с ким су у рату: али Хрвати немају право да кољу оне с ким седе у заједничкој влади. Ово се није видело нигде у свету. Прикривањем злочина се не може успети, и неће, да се прикрију злочинци. Давање нових хипотека, на рачун српски, неће донети среће ни дароватељима. За моју Босну и Херцеговину, верујте ми да ће и поред свих покланих од Лике и Крајине до Санџака (Старог Раса, нпр.), остати по планинама још толико да се онамо обрачунају без обзира на све друго него на један свети принцип самоодржања.
Треба једним ударцем мача решити нашу српску судбину (спасити нашу десетвековну монархију, 825-1918), нашу угрожену славну династију, наше неизбројне српске кредите међу свима народима. Неки наши политичари све бркају и кукавички разводњавају: монархију с демократијом, српство с југословенством, православље с хришћанством, федерацију с монархојском традицијом, балканство с идејом о свом сопственом државном праву. Државу праве само хероји, и нико више; и ја верујем да ће они и овај пут и код нас понићи из таквог светог корена.
Ово је једино које ми не даје да паднем у очајање после говора нашег пријатеља Милана Грола од 27. марта, у којем говори да су “неумни“ сви они и у свакој прилици, који не мисле као понеки од нас, па ни како мисли наш Грол. Бог је ипак милостив.
Ја вас молим, драги Господине Кнежевићу, да у интересу што мање конфузије, будете на страни логичне солуције, историјске истине, народног инстинкта и воље; јер ја дубоко жалим да и шефови српске демократије намећу свој диктат као што су до јуче наметнули и сви наши диктатори, по чему видим да у погледу режима остаје све по старом. А по новцу који овамо примају “мисионари“ у стотинама хиљада долара, да овамошњи свет увере о “једином путу“ (о каквом су они једино и до сад говорили), показује се да отпочиње једна ружна политика насиља, за рачун Хрвата (који су нас у Б. и Херц. поклали) и Словенаца који су нас Србе издали.
Овај новац у Њујорку то је оних “седам кула гроша и дуката“ које нису расковане ни раније на наџаке и буздоване (него остављене овако за крајње недело), а нису остављене ни за војску Драже Михаиловића, толико непогодног неким овамошњим од тих “мисионара“.
Ја вас молим да ничег не очекујете од ових људи, познатих пустолова, друго, него само најжалосније резултате немоћи и кукавиштва, самоодрицања и давања хипотека, да правим творцима будуће поштене српске куће само онемогуће слободни замах и углед међу народима.
Све је ово противно од оној што очајни војници Драже Михаиловића исписују данас својом крвљу, а нарочито што они очекују од нас на данашњим позицијама.
Молим вас најлепше, драги господине Кнежевићу, да знате да овом приликом пишем да бисте ово писмо прочитали нашим пријатељима Слободану и Гролу, који су били једина моја узданица (сасвим противно од фаталног Бањанина и његовог друштва), као и нада оних с Дражом, који уверен сам, не знају још ништа о “једином путу“ нашег Милана Грола. Ја овим писмом, најпре као Србин из Херцеговине и Босне, одговарам својој савести.
Молим вас најучтивије, да, ако вам је могуће, упознате с њим и Њено Величанство Краљицу Марију, која зна какво сам поверење у мом дипломатском животу уживао код блаженопочившег Мученика Краља, и какво пријатељство у Краљевој кући. Ја се надам у Бога и историјску правду да ће сачувати славну српску династију и на овим последњим путима нашег трагичног лутања.
Извор: sedmica.me
