Јован Б. Душанић: Српске вође су тада биле истинска елита

субота, 12. 10. 2024.петак, 11. 10. 2024. Kefalo

Због великих заслуга породице Јефтановић, а нарочито Глигорија М. Јефтановића посебна књига о њима требало је да буде написана много раније.

Глигорије је неоспорни лидер српског народа у БиХ у време Аустроугарске окупације и захваљујући њему српски народ постигао је културни препород.

Каже то у интервјуу за „Глас Српске“ редовни универзитетски професор у пензији Јован Б. Душанић Липљански и поводом објављивања нове књиге „Горостас из Сарајева – Глигорије М. Јефтановић и његово доба“,

Поводом изласка књиге „Утемељивачи Републике Српске на прелазу из XIX у ХХ век“ Душанић је за „Глас“ раније појаснио да је Глигорије М. Јефтановић био неоспорни вођа српског народа у борби за црквено-школску аутономију у вријеме аустроугарске владавине. За тадашње српске вође нагласио је да су они били истинска национална елита, а између њих и народа постојала је природна хармонија.

ГЛАС: На „Гласовом“ Сајму књиге добили сте награду „Ступље“ за његовање српске традиције и православне духовности за књигу „Утемељивачи Републике Српске на прелазу из XIX у ХХ век“, објављену у издању Завода за уџбенике и наставна средства из Источног Новог Сарајева?

ДУШАНИЋ: Сигурно да је пријатно када други примете ваш рад и високо га оцене те сам благодаран члановима жирија који су књигу наградили. Међутим, то неће имати никакав утицај на моје даље активности и наставићу да радим као и до сада: на ономе што сматрам значајним за наш народ без обзира на то да ли ће то бити препознато од савременика или не.

ГЛАС: У издању Архива Републике Српске недавно је објављена Ваша нова књига „Горостас из Сарајева – Глигорије М. Јефтановић и његово доба“, чије представљање ће бити у Бањалуци 15. октобра у Банском двору Културном центру. О породици Јефтановић сте и раније писали, а сада сте им посветили посебну књигу. Како је до тога дошло?

ДУШАНИЋ: Због великих заслуга породице Јефтановић у XIX и првој половини ХХ века, а нарочито Глигорија М. Јефтановића (1840-1927), пре би се могло поставити питање због чега посебна књига о њима није написана много раније. У књизи „Утемељивачи Републике Српске – на прелазу из XIX у ХХ век“ написао сам непотпуну биографију Глигорија М. Јефтановића, као и његових предака и потомака и она се завршава податком да су Глигоријевог сина Душана (1884-1941) усташе ухапсиле (маја 1941) у Сарајеву, пребацили у затвор у Загребу, а затим убили у јуну 1941. у логору Јадовно те да је Душанова супруга Милена са њиховом децом (Ксенијом, Предрагом и Ненадом) отпутовала брату Фрањи Петриновићу у Чиле, где је живела пре удаје за Душана.

У последњој реченици текста о породици Јефтановић у тој књизи напоменуо сам да потомака Глигорија Јефтановића више нема на нашим просторима. Раселили су се широм Европе (Француска, Немачка, Италија…) и Америке (САД, Канада, Чиле).

Када је књига била у штампи (лето 2023), Београд и Сарајево је посетила унука Душана Јефтановића (Предрагова кћерка) – Андреа Јефтановић, књижевник и професор универзитета у Чилеу. Тада сам одлучио да би било добро да уз њену помоћ употпуним постојећи текст новим подацима из њене породичне архиве те временски хоризонт проширим и на време после 1941. године. Ступио сам са Андреом у контакт, касније и са Миленом и Каролином (кћеркама Душанове Ксеније) и оне су ми уступиле много докумената и фотографија из породичне архиве Јефтановића. Од Јованке Арсић Каришик добио сам документе и фотографије из заоставштине Глигоријевог сина Здравка (1895-1965). Осим тога, успоставио сам контакт и са потомцима Глигоријеве кћерке Драгице (удате Спалајковић) и од њених потомака добио Драгичине дневничке белешке те документе и фотографије из породичне архиве Спалајковића.

ГЛАС: Највећи дио књиге посветили сте Глигорију, али сте нас упознали са основним подацима и његових предака и потомака. Из тога се види, како је то истакао и професор Мило Ломпар, да „успон сарајевске породице Јефтановић у више поколења у извесном смислу показује да се понекад код нас није остваривала она иначе тачна и помало злослутна тврдња Исидоре Секулић о српским грађанским породицама које су брзо подлегле процесу декаденције, односно опадању животних снага већ у трећем колену.“

ДУШАНИЋ: Према породичном предању Јефтановићи су потицали од словенског племена Новљана, које се доселило на Балкан у VII веку на подручју средње Босне, у околини данашњег Травника, а после су се селили према реци Неретви, да би се у XVI веку доселили у Гатачко поље. Међутим, поуздано се зна да преци Глигорија Јефтановића воде порекло из Старе Херцеговине (села Самобора код Гацка) и да су до средине XVII века носили презиме Поповић. Презиме Јефтановић добијају по Јефти Поповићу, који се у то време одселио из Херцеговине у Посавину. Глигоријев деда Петар (1750-1830) се у првој половини ЏИХ века из Посавине досељава у (Доњу) Тузлу. Као један од угледнијих српских занатлија – ћурчија (крзнара) он се потом сели у Сарајево. Било је то време када су се ћурчије бавиле и табачким занатом (прерада сирове коже). Петар се сматра родоначелником угледне сарајевске породице Јефтановић, али ће она велики економски успон и друштвени углед постићи у време његовог сина Манојла (1781-1878), унука Глигорија и праунука Душана.

Манојло, поред занатских, све више развија и трговачке послове у вези са кожом и крзном и своје пословне везе све више шири и оне ће се протезати од Смирне на истоку до Лајпцига на северу. Он је први српски трговац са сопственом сталном комисионом радњом у Бечу.

Манојлов син Глигорије је најмаркантнија личност ове чувене сарајевске породице и неоспорни лидер српског народа у Босни и Херцеговини у време аустроугарске окупације. Захваљујући њему породица Јефтановић постиже велики економски успон, а српски народ културни препород. Развијајући послове које је наследио од оца, он све више улаже у грађевинску делатност и некретнине (гради и чувени хотел „Европа“), банкарство (оснивач је и највећи акционар од прве Српске штедионице, до Српска централна привредна банка д.д. Сарајево), издаваштво (оснива Српску дионичарску штампарију и дневно-политички лист „Српска ријеч“) и слично. Осим тога он је утемељивач и први председник Српског певачког друштва „Слога“, утемељивач и велики донатор Друштва за потпомагање сиромашних Срба ђака за Велику школу у Бечу. те „члан-утемељач“ Друштва Свети Сава у Београду, а помогао је и оснивање српске штампарије у Загребу те политичког часописа „Србобран“ у истом граду. Значајна средства донирао је за „Босанску вилу“ те најзначајнијој српској културној институцији у Босни и Херцеговини за време аустроугарске владавине – СПКД „Просвјета“. Сарајевској митрополији донирао је издашна средства за њену штампу и издвајао је значајна средства и за светосавске приредбе.