Још није исправљена неправда према добровољцима 1912-1918 које је комунистичка власт прогласила профашистима

Оослободилачки “профашисти” 

Профашисти, бре!

Неприлика је да се потписник ових редака похвали како је на самој средини септембра 2014. затражио од Владе Републике Ср­бије (а не србске Владе јер је Србији забрањена придевска озна­ка) и, посебно, од њенога тадашњег председника Александра Ву­чи­ћа да пониште решење брозовске власти из 1947. којим је Савез ратних добровољаца из ослободилачких ратова 1912-1918. године проглашен профашистичком организацијом.

Подразумева се да се именовани владаоци нису огласили, да ли због тога што нису умели протумачити шта им књиге инџи­јели кажу, да ли због тога што беху неписмени да сроче тра­жено решење, да ли због тога што су се дактилографкиње тих дана бавиле “неодложним државним пословима”, а можда је смишљан и рецепт како да се јадном и чемерном предлагачу запрети да се не петља у нешто што је недоступно његовој умишљеној сфери. На другој страни, дакле, владајући председник Вучић могао се, дакле, оправдати припремама за свакодневне сусрете са питалицама из медија и питањем има ли дакле још које питање, а у Влади разни генерални секретари, помоћници, заменици и министри и иначе немају председникову сагласност да се мешају у своје надлежности.

Кад се већ било у таквом необавештенском, нечитљивом, неписамском и неодговарајућем стању, тешко да се ишта могло учинити, понајмање свечарски, јубилејно јер се некако баш тада навршавало сто година од почетка Великог рата.

Добро, балкански ратови били су већ изван речене годишњице, али добровољаца у србској војсци, оних који су својим подвижништвом и својом жртвом неизмерно допринели србским војничким победама у ослободилачким ратовима 1912-1918. године, није било међу живима да би се секирали што се неће појавити на незаказаној свечаности.

Чак и да су сви били живи, само би правили гужву јер их је било најмање 321.000, можда и свих 98,5 одсто Срба никад навикнутих да нешто прославе неприметно:

а. у балканским ратовима најмање 106.900;

б. у Великом рату најмање 214.200;

в. у пробоју Солунског фронта, од укупног састава србске војске (око 140.000 војника, према писању Војне енциклопедије, а можда и свих 150.000 – према неким другим изворима) најмање 82.600, од тога око 76.600 изван Краљевине Србије, углавном из крајева који су пре рата били под аустријском и угарском окупацијом.

Показало се, ипак, да јубилеј може проћи и без њих, кад већ нису успели да преживе злехуду судбину која их је задесила у новоствореној држави (Краљевству, односно Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, односно Краљевини Југославији), у којој баш и не видеше неке велике политичке користи од своје војничке победе. Да и не помињемо Брозовију, познату и под именом СаЈахачемНаЧелуКолонија која их је произвела у профашисте у времену кад фашизма није ни било; могло им се тако јер је ЈахачСаЧелаКолоне “ослободилачки” објаснио да се ми “у Србији морамо понашати као окупатори”. Сва срећа па на време поумираше да се више не оптерећују питањем је ли боље бити далеки предак европском фашизму или унапредно размишљати хоће ли им нека власт у Србији одузети и оно што су незаслужено стекли у комунистичком поретку који је свима обећавао чак и оно што нису искали и што им није потребно.

Уосталом, није непознато правило “узимала-давала”, у хајдучији опевано десетерцем: “Што пропусти Мали Радојица / Дочекује Старина Новаче”.

Ако је у целој процедури прескочен Дели Радивоје – није ни важно, али зато, априла 1941. године, непосредно по немачком нападу на Краљевину Југославију, нису прескочени србски добровољци. Потврду за то налазимо у Народним новинама, службеном листу усташке Независне Државе Хрватске створене под војном и идеолошком заштитом нацистичке Немачке, у виду објаве од 18. априла 1941, да је поглавник Анте Павелић у име Хрвата који су целе четири ратне године, 1914-1918, градили своју “ратну” и националну политику на циглих хиљаду-две добровољаца хрватске националности, донео “Законску одредбу о некретнинама т. зв. добровољаца” србскога рода, којом су “сва земљишта, што су била подијељена т. зв. добровољцима на подручју Независне Државе Хрватске” проглашена “хрватском народном имовином”, те да “нитко од досадањих власника и посједника нема право на било какову одштету за ту земљу нити за било што, на тој земљи изграђено”.

Некако истовремено, уз бројне људске жртве и прогонство са добровољачких имања, и Маџари су обавили “добровољачко чишћење” по Барањи и Бачкој. Да и не помињемо Маћедонију, Метохију и Косово и истоврстан учинак бугарских и шиптарских фашистичких подрепака.

Како би се одржао “правни континуитет” са таквом хрватском и маџарском логиком (и шиптарском и бугарском, наравно), Национални комитет ослобођења Југославије чији је председник био онај малочас помињани ЈахачСаЧелаКолоне, 6. марта 1945. године, док је рат још трајао, донео је Одлуку о привременој забрани враћања колониста у њихова ранија места живљења. Не би ли се том чину дао душебрижнички карактер јер су колонисти углавном били Срби, и не би ли све то деловало утешно и богоугодно, за потписника је, виду кукавичјег јајета, подметнут православни свештеник Влада Зечевић, повереник унутрашњих послова, дотле Србин. Да би отимачина лакше прошла, бар док рат траје, привремено је решено да се “привремено не дозвољава враћање колониста у њихова ранија места живљења (у Маћедонији, на Косову и Метохији, Војводини Србској – ИП) и нека сви остану на својим местима, с тим што ће им Народно-ослободилачки одбори указивати и даље сваку помоћ”.

Тим актом, само на Косово и Метохију спречен је повратак око 12.000 домаћинстава с око 60.000 чланова – колониста, међу којима је био велики број србских ратних добровољаца и њихових породица. Истом одлуком, неутврђеном броју истих таквих страдалника, много већем од тога косовскометохијског, забрањен је повратак у Барању и Бачку.

О каквој се “помоћи” радило, видело се стотинак дана касније кад је (рас)поп Влада Зечевић, овога пута у улози ЧелноЈахачевог министра унутрашњих послова, потписао решење којим се “забрањује до даље наредбе свака продаја, куповина и задуживање пољопривредних земљишта, шума, пољопривредних зграда и објеката, који се налазе на пољопривредним газдинствима без обзира да ли су она власништво појединаца, установа или приватних предузећа”. Онима који решење не буду поштовали, оштро је запрећено Законом о сузбијању недопуштене шпекулације и привредне саботаже.

И даље “бринући” о колонистима, већ 3. августа исте године, Председништво Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (Авној) донело је Закон о ревизији додељивања земље колонистима и аграрним интересентима у Македонији и Косовско-метохијској области. Полазећи од става да су предратни колонисти добили земљу “као награду за услуге ненародним режимима”, нови законодавац смислио је врло једноставну законску одредбу: корисници аграрне реформе извршене пре 6. априла 1941. године на територији Маћедоније, као и насељеници на Косово и Метохију, “губе право на земљу ако им је била додељена земља приватних власника, сматрајући таквим власником сваког земљорадника који је радио своју земљу, без обзира да ли је на њу имао или није имао тапију” или је на њој радио као чивчија (кмет, беземљаш) или стални закупац, а нарочито ако је односни власник, Маћедонац или Шиптар, био политички емигрант. У новоуспостављеним “ослободилачким” односима, то је значило да је сваки Шиптар или Маћедонац, једноставном изјавом да је одузета колонистичка земља (и добровољачка, дакле) до 1918. године била његова својина, без икаквих доказа и без било каквих правних сметњи постајао власник те земље.

Годину и по дана касније, средином фебруара 1947, законодавац се досетио да је неки од предратних колониста могао избећи све замке управо поменутог Закона, те је Президијум Народне скупштине Народне Републике Србије (Србије, дакле, не Југославије јер је ЈахачСаЧелаКолоне пажљиво бринуо да Срби Србима главе скидају!) привидно водећи рачуна о праву, новим Законом обзнанио да колонисти и аграрни интересенти којима земља још није одузета, “губе право на исту ако се до 30 септембра 1947 године не врате на своја имања и отпочну са обрадом”.

Било је то време кад је велик број некадашњих колониста и аграрних интересената био једва писмен или неписмен, када су њихове могућности да сазнају шта то све пише у некаквим службеним новинама биле никакве и кад многи од њих нису ни преживели рат, тако да је овај Закон једино имао за циљ да земљу одузме и оним колонистима којима, ко зна из којих разлога, она до тада још није била одузета.

Да се заиста смишљено радило на уништењу србског националног бића у Јужној и Старој (Правој) Србији, показује и Закон о ликвидацији аграрне реформе на великим поседима у Аутономној Покрајини Војводини, који је колонистима протераним из Војводине Србске “признао” власничка права над добијеним земљиштима “без обзира да ли је то земљиште уписано у земљишним књигама на њихова имена, ако то земљиште сами обрађују”, уз услов да се “у року од шест месеци по обнародовању овог Закона населе на добијеном земљишту”.

Профашисти кад фашиста није било

У условима продужене хрватске окупације србских крајева (и србског народа) у Брозовој Југославији, Министарство унутрашњих послова Федеративне Народне Републике Југославије, под Пов. ИВ 0000бр. 11057/46 од 18. фебруара 1947. године, донело је решење, по последицама трагичније од оног Павелићевог, којим се Савезу ратних добровољаца из ослободилачких ратова 1912-1918. године забрањује рад а имовина удружења конфискује у корист државе. С онда владајућим поздравом Смрт фашизмуслобода народу, решење је потписао министар унутрашњих послова ФНРЈ Александар Ранковић, пореклом Србин.

По логици саме ствари, какво је Удружење, такви су и чланови, нема ли Удружења, нема ни чланова.

Јер, званични став тек успостављене власти према добровољцима и њиховој организацији (све наводним профашистима) принудио је ту управо поражену (без права и могућности на одбрану) и непожељну врсту да “заборави” на своје учешће у србским ослободилачким ратовима, толико да се чак и у породичним круговима добровољачко ратовање није помињало; био је то неизмерни страх од накнадне освете хрватских противника србског добровољачког покрета, и оних из Одесе, и оних из некадашњег хрватског Југословенског одбора и, нарочито, из реда оних који су, као ЈахачСаЧелаКолоне, тадашњи неприкосновени власник нове власти, стално имали на уму сопствена лоша искуства са неког од србских ратишта.

Добровољци се узалудно жале

Наравно, Главни одбор Савеза ратних добровољаца 1912-1918. уложио је жалбу на добијено решење, вероватно у року (13. марта исте године). У тексту на четири стране, осам његових потписника на челу са председником, наређало је своје разлоге против добијеног решења. Кључним доказом они су можда сматрали чињеницу да четворица од шесторице “и др.” у решењу наведених “издајника и ратних злочинаца” и нису били добровољци. Што се “бившег надбискупа” а будућег кардинала и блаженог (онога кога римокатоличка јерес, због злочина над србским народом током Другог светског рата, хоће да произведе за светитеља) Алојзија Степинца тиче, он “није никада био водећа личност у савезу па чак ни члан савеза или ма које добровољачке организације”; он се у србској војсци и није појавио као добровољац.

И опет наравно, све то било је узалудно: већ 24. марта 1947. године, Генерални секретаријат Владе ФНРЈ, под бројем ПО. Бр. 1802/47, послао је обавештење Министарству унутрашњих послова ФНРЈ да је Влада ФНРЈ, као надлежни орган, размотрила уложену жалбу и донела коначно решење којим се жалба одбија као неоснована. На тај начин оснажено је решење Министарства унутрашњих послова којим се Савезу ратних добровољаца из ослободилачких ратова 1912-1918 године забрањује рад а његова имовина конфискује у корист државе.

Отима се добровољачка имовина

Добровољачка имовина, дакле, постала је “простор” на коме је нова власт могла доказивати своју “народну и ослободилачку” природу: својим решењем број 3919/ком од 19. фебруара 1946, Министарство пољопривреде и шумарства ФНРЈ отело је србским добровољцима око 4.000 добровољачких парцела у Панчевачком риту, површине око 25.000 катастарских јутара (око 15.000 хектара), и доделила их Министарству пољопривреде Србије “за образовање земаљског пољопривредног добра, на коме би се нарочито добро могло гајити баштованство, које је, с обзиром на исхрану (становништва) Београда веома важно”. Да би прикрили отимачки карактер ове одлуке, њени доносиоци су “обећали” да ће добровољци бити премештени негде у Бачку, “на расположива земљишта изван Рита конфискована одлуком АВНОЈ-а 21. новембра 1944. године”.

Обећање лудом радовање јер су већ наредне године добровољачка имања у Панчевачком риту одузета без икакве накнаде.

Ипак, из ове заврзламе проистекао је Закон о ликвидацији аграрне реформе вршене до 6. априла 1941. године на великим поседима у Аутономној Покрајини Војводини, донесен 22. фебруара 1947. године у Народној скупштини Народне Републике Србије, а објављен у Службеном листу НРС број 9/47. Да не би испало како се добровољачка права грубо крше, овим Законом “великодушно” је било предвиђено да ће власничко право сачувати сва лица која су земљу добијену до 6. априла 1941. сама обрађивала и која се “у року од шест месеци по обнародовању овог Закона населе на добијеном земљишту”. Правно начело да непонавање закона не оправдава послужило је овде само као начин да се сви насељени, па 1941. године протерани србски добровољци изиграју; врло добро се знало да “њихов” нови закон неће бити прочитан тамо где су се они налазили у времену када се није ни знало да ли је неко од њих преживео ратне страхоте и, нарочито, усташке покоље.

Подразумева се да је овај закон важио и за “ритске” добровољце (из Панчевачког рита), оне који су имали признат добровољачки статус, али нити су били насељени, нити су земљу сами обрађивали, пошто се “њихова” земља до рата није ни могла обрађивати јер није била приведена намени.

Све то, и проглашавање добровољаца “профашистима”, и отимање земље онима који нису имали обичај да редовно читају службене новине, био је знак припадницима те “преживеле врсте” да не говоре о својој прошлости, још мање о својим правима.

Србски добровољци осуђени су, тако, на ћутање о себи и о свом учешћу у србским ослободилачким ратова 1912-1918. године.

Грудвица, али не би лавине

Притиснута великим бројем захтева малобројних преживелих (а остарелих) србских добровољаца, Скупштина Републике Србије донела је 26. новембра 1990. године Закон о престанку важења Закона о поступању са напуштеном земљом колониста у Аутономној Косовско-метохијској области (Службени гласник РС бр. 16/90). Нешто касније, и овога пута по захтеву преживелих добровољаца, Уставни суд Републике Србије позабавио се Законом о ликвидацији аграрне реформе вршене до 6. априла 1941. године на великим поседима у Аутономној Покрајини Војводини, те је на седници одржаној 24. септембра 1992, утврдио да његови чланови 2, 3. и 4. нису у сагласности с Уставом:

“Чланом 2. Закона предвиђено је да лица која су у својству аграрних субјеката добила земљу и уведена у посед до 6. априла 1941. године сматрају се власницима добијеног земљишта, без обзира да ли је то земљиште уписано у земљишним књигама на њихова имена, ако то земљиште сами обрађују. Према члану 3. Закона, лица која су до 6. априла 1941. г. сама обрађивала добијено земљиште, па су услед рата била принуђена да то земљиште напусте, сматраће се власницима добијеног земљишта, ако се у року од шест месеци по објављивању Закона населе на добијеном земљишту. У смислу члана 4. Закона земљиште, које је у земљишним књигама уписано на име Колонизационог фонда, сматра се власништвом оних аграрних субјеката, којима је било додељено, ако су на томе земљишту насељени и сами га обрађују”.

У свему томе могу бити забавне и појединости да је поступак за оцену уставности покренут у Уставном суду 16. маја 1991. године, да је решење о томе “достављено на одговор Народној скупштини” две-три недеље касније, али да се Скупштина није на то ни осврнула; не зна се због чега, да ли су њени “чланови” нечитљиви, да ли неписмени, да ли неодговорни или се, можда, понашају по правилу које је поставио Никола Пашић да се закони пишу “за наши противници”; вероватно све “у кумбул”.

Позивајући се на то решење Уставног суда, један од заинтересованих “за проблем”, син поодавно упокојеног србског добровољца, затражио је од Министарства финансија Републике Србије да се најкасније до 1. фебруара 1993. донесе одговарајући законски пропис о враћању неправедно и неуставно одузете добровољачке земље. Био је момак срећне руке јер је 10. фебруара исте године обавештен о ономе што је већ знао: одлуком Уставног суда Србије јесу стављени ван снаге чланови 2, 3. и 4. Закона о ликвидацији аграрне реформе вршене до 6. априла 1941, али да “правне последице дејства наведеног закона на грађане којима је по наведеном основу одузета имовина нису отклоњене, тако да за сада не постоје правне могућности за повратак наведене имовине”.

И тако, још једном се потврдило, врло уверљиво, да заблуда о праву никоме не користи.

Све изложено имајући у виду, а нарочито неспорну чињеницу да су све навођене одредбе биле административне природе, потписник ових редака предложио је Влади Републике Србије, правној наследници некадашње брозовске Југославије, мало ФНРЈ, мало СФРЈ, да поништи решења која су њене претходнице доносиле, како следи:

1. Решење Министарства унутрашњих послова Федеративне Народне Републике Југославије, под Пов. ИВ 0000бр. 11057/46 од 18. фебруара 1947. године, којим је Савез ратних добровољаца проглашен профашистичком организацијом;

2. Решење Владе ФНРЈ, која је, као надлежни орган, жалбу Савеза ратних добровољаца из ослободилачких ратова 1912-1918. године на цитирано решење одбила као неосновану и тиме потврдила, као коначно, да се Савезу ратних добровољаца забрањује рад а његова имовина конфискује у корист државе, о чему је 24. марта 1947. године, под бројем ПО. Бр. 1802/47, Генерални секретаријат Владе ФНРЈ обавестио Министарство унутрашњих послова ФНРЈ.

Предлажем, на крају, да Влада Републике Србије предузме мере како би се створили услови да наведено решење Уставног суда Републике Србије број0000 ИУ-238/89 од 16. маја 1991. године буде примењено, супротно ставу Министарства финансија Републике Србије исказано 10. фебруара исте године да “правне последице дејства наведеног закона на грађане којима је по наведеном основу одузета имовина нису отклоњене, тако да за сада не постоје правне могућности за повратак наведене имовине”, нарочито добровољачких домова, грађених средствима самих србских ратних добровољаца.

Изражена нада “да ће ови предлози бити пажљиво размотрени и у вези са њима донесена праведна решења”, само је показала да је њен потписник или заборавио или није знао за онај Његошев двостих:

“Надање се наше закопало

На Косово, у једну гробницу”.

Још један покушај

Одједном, из чиста мира, ничим изазван, потписник ових редака досетио се 17. фебруара 2021. да “у игру” увуче Ивицу Дачића, председника Скупштине Србије, највишег представничког тела (кога ли само представља јер се њен састав не бира “на непосредним изборима, тајним гласањем”, како пише у Уставу, посланике именују политичке странке) и носиоца уставотворне и законодавне власти, тако што ће га упознати с узалудним покушајем да Влада Републике Србије и њен председник пониште оно антисрбско решење из 1947, којим су србски добровољци из србских ослободилачких ратова 1912-1918. године “унапређени” у профашисте, кад фашизма још није ни било, а потом му и предложити да учини нешто корисно за србску ствар:

Предлажем Вам да од Владе Републике Србије, кад је већ 2014. године “заборавила” да донесе решење којим би се поништио онај антисрбски акт Министарства унутрашњих послова Федеративне Народне Републике Југославије, под Пов. ИВ бр. 11057/46 од 18. фебруара 1947. године, затражите да спорни акт поништи, чиме би се са србских добровољаца у србским ослободилачким ратовима 1912-1918. скинула љага наметнута у време док је у Србији учвршћивана антисрбска брозовска власт.

Као што се може претпоставити, Ивице Дачића све то није се “дојмило”.

Мада… можда момак и није крив… шта ако није био код куће кад је писмо стигло или му је, таман кад га је узео у руке, испало у Миљацку.

Било како било, ововремена власт у Држави Србији односи се према начетом питању изразито антисрбски, чак разбијачки у односу на србску народносну целину. Највећи број србских “профашистичких” добровољаца потицао је из прекодринских и прекодунавских крајева, крајева који су се тада налазили под аустријском или угарском окупацијом, били су то људи са страним држављанством, сумњиви, бре, и онда – као што су и данас њихови потомци.

Баш као што се данас не помиње Република Србска Крајина, она која је постојала, а коју власт у Држави Србији не признаје, и поред тога што у Србији, у прогонству, делују крајишка Скупштина и крајишка Влада; да не помињемо неку стотину хиљада Срба који на то хотимично незнање владарских структура у Србији гледају као на изгон из србскога национа.

Није ли Држави Србији и једно и друго “препорука” за самоубилачки улаз у чељусти Европске уније – ово друго да се не замери “сестринској” Хрватској, а оно прво зарад изједначења са преовлађујућим фашистичким наслеђем које Европску унију и њено чланство држи на окупу; да се и не подсећамо повеликог броја оних који су 1999. године славохлепно кренули у геноцидни поход против србског народа.

Аутор: Илија Петровић, историчар

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!