Још један војник у строју Светог Кнеза Лазара
Ово је прича о јунаку са Кошара, старешини тада Војске Југославије, конкретно припаднику војне полиције. Ево ближи нам се дан познате битке на Кошарама која је почела у свом највећем јеку и тежини на Велики Петак, 9. Априла 1999. године.
Са својим ратним друговима из јединице поменути јунак, од раног јутра, прискаче у помоћ граничарима и одбија се покушај пробоја албанских терориста и других плаћених непријатеља нашег Косова и Метохије, и саме Србије. Жесток напад великог броја непријатеља је уз велик напор и пожртвовање заустављен. Наравно ништа велико, узвишено и национално није било без жртава. По томе је Србија током своје немирне, ратне, и тешке историје, препознатљива у свету.
Једна од првих жртава у Кошарској бици био је управо Комарица Драган. Погинуо је на сам дан Васкрса, 11.04. само након два дана од уласка у борбу. Раме уз раме бодрећи и водећи своју групу војника, покривајући их, храбро како доличи србском ратнику. Тежак ударац на нас је био његов губитак, а још теже сазнање да није био крштен. Наиме претходне године 1998. Драган је био на сличним задацима у реону Метохије. Када је одлучио да се крсти у оближњем манастиру Високи Дечани, дошло је до опште наредбе о повлачењу са територије Косова и Метохије, свих припадника који нису територијално припадали том простору. А била је велика концентрације војних снага из других делова Србије и Црне Горе, која је тада била у саставу још увек Југославије.
Тада се повлачи, за свега два сата већи део војске, па и јединица војне полиције којој је Драган припадао. Његове људске и војничке способности, више би се рекле очинске и братске у тим тренуцима долазе до изражаја. Један део редовне војске, оних најмлађих, најнеискуснијих, остаје по наређењу на територији Косова, одваја се од матичне јединице и чека даља наређења, без својих старешина које познаје и у које има неко поверење. Једини који се буни таквој лошој одлуци је управо Драган, и не жели да се одвоји од својих војника, и без наредбе жели да остане са њима и пружи им сигурност и заштиту. Нажалост у томе је спречен, морао је да се повуче и он.
Тако да прилика за планираним сутрашњим крштењем је пропуштена. И сам сам се питао, зашто, зашто се тако десило када је крштење за војника Србина веома битно. Али умирен тиме да Бог зна шта је за човека најбоље и када, и тако се и показало.
Кренула је 1999., кренула је битка, Комарица гине, а нас неколико након тога силазимо до манастира Високи Дечани, тужни. То примећује један од јеромонаха Дечанског братства те жели да нас утеши, и у разговору он схвата о ком проблему се ради и о ком човеку се ради. На нашу тугу и неверицу он одговара једним благим лицем из којег стоји дубок осећај вере у Бога. Те нам каже да је Драгана лично он крстио недељу дана пре тога на празник Цвети. Изненађени овим сазнањем, туга овоземаљска прелази у оноземаљску радост, неверица и сумња у веру у Бога да о сваком промишља и сваког води, посебно оне који су храбри, и који гину ЗА КРСТ ЧАСНИ И СЛОБОДУ ЗЛАТНУ.
Тело поменутог јунака није могло услед блиске борбе да се извуче одмах веч након два-три дана, али недирнуто, те је сахрањен поред свог оца у родном Смедереву. Иза себе је оставио супругу и сина од 11 месеци, али и нас саборце, који га се радо сећамо, за кога се молимо и радујемо да смо познавали једног ратника, не војске Југославије, већ ратника који је стао у строј светоЛазаревски, небески строј, заједно са Милошем Обилићем, са Иваном Косанчићем, Миланом Топлицом и другим светим мученицима видовданским, и касније косовским.
Хвала Богу, хвала Светом кнезу Лазару, хвала и светом Стефану Дечанском на помоћи. Да никада не заборавимо храброст и жртву свих јунака, да их се радо сећамо и молитвено, и да поколења са њима надахњујемо. Живела Србија, догодине у Призрену!
Аутор: Горан Јосијевић
