Језуитизам Александра Вучића и тајни преговори
Зашто се данашња лажно патриотска власт оличена у апсолутизму врховног вође државе Србије, председника Вучића, огорчено плаши могућности да се о тајним преговорима које годинама води мимо свих надлежности и у пољу кривичне одговорности, сазна ишта у јавности? Посебно сада кад је процес издаје и повлачења државе Србије из своје јужне покрајине приведен крају. Телевизијски наратив је такав да он „пази”, „добија време”, „нема шта да каже”, противнике „побеђује”, а ипак и даље преговара и предаје миц по миц све. Тајно. У медијима који су потпуно контролисани стојимо више него одлично. На малобројна питања одговара агресивно, доминира уз помоћ медијске спин машинерије која нормалну и основану сумњу грађана преводи у „напад на државу” и одбрану Србије од „екстремних десничара”. О броју новинских атентата да и не говоримо. Силовање здравог разума у поврату.
Стварни родољуби тако бивају извргнути руглу и проглашени антидржавним елементима а родољубље само, одузето од свих људи који нису на линији мегафона из власти.
Књиге колико год биле данас условно непожељене и колико год биле захтевније од лаких нота таблоида и ријалитија ипак су моћне, оплемењујуће и практичне. Зато их ова власт посебно не воли. Прославили су се легализацијом разних сумњивих диплома из приватних мануфактура за исте. Ево цитата из књиге „Изопаченици или ко стоји иза Ватикана” ауторке Олге Николајвне Четверикове коју топло свима препоручујем, а тиче се тајног, а по Русију и Православље, изузетно штетног сусрета између два поглавара, а који у многоме подсећају на припрему и предају Косова и Метохије, и стање и последице које могу да настану после нове „победе” господина председника. Прича креће овако:
„Нешто касније је патријарх Кирил, уопште се не устручавајући, причао о тајности која је пратила припрему састанка (издаје прим.аут.), и објаснио зашто то нико није знао. „О том сусрету знало је пет људи – нећемо наводити њихова имена. Зашто је то било тако? Зато што је припремити такав састанак у условима јавности немогуће – сувише је много противника”. По његовим речима, ствар није чак ни у православним људима који сматрају да „постоји нека опасност у самом сусрету”, већ у томе да „постоје моћне снаге, које га нису баш желеле, зато га је требало мирно и у тишини спремити, што смо ми и учинили”. Ко стоји иза „моћних снага”, није откривено.
Текст овог немачко-француског, а у ствари америчког споразума, за који учени људи говоре да је копија Ишингеровог плана, остао је и данас релативна тајна после стварног или режираног циркуса у скупштини. Влада Војислава Коштинице преговарала је без фарси, малодушја и замајавања око две године и одбила га без неких последица по Србију, али не и себе. Ускоро је премијер Коштуница поднео оставку и достојанствено се повукао што данашњем председнику неће пасти никад на памет јер он своје проблеме и уцењеност преносити на све грађане Србије а себе преко својих трбухозбораца поистовећује са истом.
Како доликује марионетској власти која не поштује своје грађане, споразум је прво процурео у новине. Опет ћемо се због пуно подударности вратити на раније помињану књигу и опис како су два поглавара припремали текст заједничке декларације:„Декларација је спремана у режиму строге тајности. Од стране руске цркве у припреми текста учествовао сам ја (митрополит Иларион), од стране римо-католичке цркве-кардинал Кох. Чак ни моји блиски помоћници у одељењу (као и блиски помоћници садашњег српског суверена), који су се бавили католичком темом, до последњег часа ништа нису знали о тексту Декларације, и састанку који се спрема. Сам патријарх Кирил је касније причао:„Декларацију смо завршили неколико сати пре састанка, доказ за то је што текст није баш добро откуцан. Писали смо текст до последњег момента, заједно”.
Упркос апсолутно неуставном деловању председника, некадашњег премијера и првог потпредседника, у погледу предаје надлежности Србије марионетским властима тзв државе Косово, он и даље остаје убеђен у своју исправност, истинољубивост и „добре намере” којима је поплочао пут до пакла Срба на Косову и Метохији и озбиљно поткопао стубове саме државе Србије. У последњих 6 месеци се Срби брже него икад исељавају, а њихов ступањ деморалисаности и страха, посебно после последње злоупотребе војске у дневнополитичке сврхе и уклањања барикада достигао је највиши степен.
Погледајте како су то решавали патријарх Кирил и први помоћник, митрополит Иларион:„И патријарх Кирил и митрополит Иларион толико су убеђени у апсолутност своје власти и у некажњивост својих поступака да су кренули на недопустиво кршење статута РПЦ, који утврђује да патријарх управља Црквом „заједно са Светим синодом”. Доневши одлуку тајно, скривено, уз пуно игнорисање мишљења црквеног народа, патријарх није направио само груб канонски прекршај, него је и грубо погазио принцип јединства и саборности Помесне цркве. Ова чињеница директно потврђује „примат” патријарха Кирила над осталим архијерејима РПЦ, као да он има не само првенство части, него и првенство власти, слично папи”.
Одговор и начин извлачења свих људи који се баве издајом крупних ствари из домена државности и/или духовности очито је свуда сличан. Можда су сви у власти Злога. Како је то решио патријарх Кирил, јако наликује ономе чему смо сами изложени већ дуже време а посебно је то изражено у непосредној прошлости:„ Изванредно схватaјући (као и главни одговорни Србије) какво незадовољство могу изазвати његови поступци код широких слојева верника (грађана Србије), организатори састанка су у њихово објашњавање укључили ресурсе свих медија. Вишечасовни телевизијски маратон под називом „Састанак столећа”, организован као неки митинг подршке, током кога је сваки од оних који су наступили (свештеник или световно лице) морао дати допринос величању овог догађаја. Фактички то је био поступак неуролингвистичког програмирања, који потискује способност било каквог промишљања стварности. На народ је извршен до тада невиђен психолошки притисак, усмерен на измену основних вредности, услед чега је исконски непријатељ православља-Ватикан требало да буде прихваћен братски”.
Поприлично нечасну улогу у целом овом процесу одиграо је и многохваљени и од овдашње проруске интелигенције(оног њеног некритичког дела) помињани Александар Дугин што можете погледати на странама 577. и 578. ове књиге. Колико ће „Дугина” бити у Србији и колико их је већ у реду да правдају дела непогрешивог и незаблудивог „српског папе”, вероватно ћете видети ускоро, на жалост свих нас:„ Дугин је фактички изложио гледиште које је одавно заступао митрополит Иларион, само му је придодао геополитички призвук, и управо ту формулу идеологије „уједињења”(у нас ће то бити разједињење) почели су уводити у умове јавности ради оправдавања „епохалног догађаја”.
Догађај који ће по свему судећи бити одигран по лањским најавама Аљбина Куртија (https://www.danas.rs/vesti/politika/kurti-kosovo-je-normalna-drzava-srbija-to-nije/) који каже да је пролеће 2023. време када ће Србија коначно признати сецесију своје јужне покрајине и тако ретроградно оправдати нелегалну и против правну агресију НATO пакта на тадашњу СР Југославију, је нешто што би било незамисливо било ком нашем нараштају кроз историју, можда чак и комунистима. Споразум ће бити налик на Декларацију коју су потписала два верска поглавара:„Написан двосмислено и лукаво, у потпуности одговара логици језуита, њиховом стилу мишљења и залагања. Признавши папу римског за „брата” и „поглавара Католичке (тј. Васељенске) цркве”, патријарх Кирил се самим тим одрекао светоотачкког одређења папизма као јереси, признавши Католичку цркву за „цркву-сестру”. Иако већ састанак сам по себи, у суштини, значи признање Католичке цркве за „сестру”, зато је у моменту поздрава патријарха Кирила папа Фрања и узвикнуо:„Коначно! Ми смо браћа”, и поновио то неколико пута”.
Сами преговори а посебно предавање надлежности и територија, а без икаквог потраживања су невиђени у памћењу народа. Колико катастарски имовине поседују Срби на КиМ, колико станова је узурпирано, колико база изграђено на имовини Срба, колико новца је држава Србија уложила у Косово и Метохију, колика су рудна богатства овог дела земље, су питања која су остала мимо сваког фокуса. Иако је имовина Срба и Србије остала заробљена и у свим бившим југословенским републикама, ипак степен овакве нискости и бескичмењаштва власти у миру невиђен је.
Данашња упитна претња санкцијама (Србији или појединцима из режима, треба дефинисати), поузданост тврђења да ће страни инвеститори напустити фабрике у којим им раде изузетно покорни и мизерно плаћени радници, а да при том добијају субвенције од државе више је медијски спин него реалност. У том стању стварају се крајности(Косово и Метохија ако се не предају рат почиње…Без Космета коначно ћемо продисати…Доста више с тим Косовом…Ко има децу за рат…Што не живиш доле кад си за Косово у Србији…Помињу се Срби и како лоше живе и напади на њих али мање криминал на северу Космета…И као шлаг на торту…Заједница српских општина је све). Само нико не говори да је Срба било и у Албанији па их данас готово и нема као и у сваком простору одакле се повукла српска држава. Велики вођа често воли да се пореди са кнезом Милошем и његовом политиком мира с разликом да је велики књаз увећавао Србију дипломатијом док је данашњи вођа растаче.
„Пошто ни сам састанак, ни донета Декларација, нису одговарали светоотачкој традицији и канонима, за њихово оправдање поново су истакли тезу о политичкој сврсисходности. Састанак су почели приказивати као политички догађај и дипломатску победу, чији је главни резултат уједињење ради спасења хришћана Блиског Истока, које је позвано да подигне ауторитет Русије у светској заједници. То јест, поново је примењен чисто језуитски метод психолошког притиска и застрашивања: ако сте против сусрета и против уједињења са јеретицима-католицима, радите против државе”(ако сте против политике и личног режима Александра Вучића, Ви сте непријатељ државе).
Прихватајући добровољно и потписујући независност дела територије, Србија никако неће показати мудрост нити снагу. Можда ће њен тренутни управитељ добити још коју годину власти до новог Нато управитеља Србије, али сви Ви који се нисте одредили сносићете део одговорности за мењање кода овог, некад славног и перспективног народа и саучесништво у издаји.
„Преводећи Руску православну цркву на једномислије са папизмом, црквено руководство, фактички преводи православни народ на синкретизам New age будућности”.
Још једна опасност која прети дође ли до овог безумног споразума је каснија подељеност народа коју ће окупациона власт и њени представници додатно користити:„На крају су православне људе поставили пред незамислив избор: ако останете верни православном светоотачком учењу (тј. будете мислили да је Космет део Србије), и ако не можете подржавати Хавански састанак и „хришћанско јединство”, то значи – ви сте расколник који ради на подривању националне безбедности; уз то, ви тобож издајете православну веру (државу Србију). Људи који су још доскоро били браћа и сестре, почели су се претварати у противнике, па чак и непријатеље”. И то је оно што нас заиста може задесити ако допустимо да овако важно питање решава један човек.
Чему се могу надати сви они који не буду благосиљали овакве „генијалне” потезе власти видимо из примера за који смо везали ово писаније:„Немајући никаквих богословских аргумената (као што су показали њихови наступи) и будући да су неспособни да се ослањају на канонска правила (која и сами крше), црквене власти примењују на њих једини преостали аргумент – свој моћни административни ресурс и строге мере кажњавања. Управо то и чекају нови кадрови које су језуити већ обучили – богослови и свештеници, за које светоотачко учење и отаџбина Русија ништа не значе пошто они имају други центар моћи коме служе”.
За крај ћу одабрати два цитата и надаћу се да ћемо имати снаге и мудрости да такве догађаје, неминовне у случају капитулације, предупредимо.
„Главну последицу „састанка миленијума”(признања лажне државе) представљала је подела унутар саме РПЦ(Србије)… Настала је трагична ситуација, када се група епископа која је фактички издала православље, која се орјентише на спољни, непријатељски према добру Русије, центар моћи и која се супротставља Цркви као целини, издаје за истинску Цркву, оптужујући за раскол све који се са њима не слажу”.
И други, посебно важан за оне који издају спроводе као и оне који у тами ћуте, биће речи кардинала Клаудија Гуџеротија након завршеног састанка папе и патријарха у Хавани, а у вези са последицама њихове заједничке Декларације:
„Истакавши да човечанство има потребу за нечим вишим него што је текст(него што је шопинг у Бечу), прелат је објаснио:„Оно што ће људи памтити, то је њихов загрљај(након потписивања). И загрљаји су свети. Али Ви кажете, чак је и Јуда пољубио Исуса Христа, али затим Га је издао. Понекад смо сви ми ситни издајници. Треба имати наду и веру у то да Господ Бог може чинити чуда чак и кроз наше ситне слабости”.
А томе се ваљда нада онај за ког се оправдано сумња да је што се Србије тиче, вишеструки издајник у поврату.
Све се мислим, ово су ипак ђаволска посла.
Нек нам је Бог у помоћи.
Нема предаје! Многаја љета, догодине у Призрену!
Аутор: Алексадар Милутиновић
