Језик и писмо у националном идентитету

петак, 21. 02. 2025. Kefalo

Глотоцентризам у српском лингвистичком „неоромантизму“

Кратак приказ најновије књиге Владислава Ђорђевића насловљене „Глотоцентризам: критика језичке теорије о нацији“ (ауторско издање, Нови Сад, 2025. стр. 227)

Владислав Ђорђевић (1969) досад се истакао у радовима о великим и важним друштвеним темама из више области: из књижевне критике, антропологије, политикологије, социологије, религије, историје, лингвистике, па и оним темама које су блиске психологији.

Имали смо прилике и среће да читамо више о овим темама тек када је Ђорђевић почео да пише о општим језичким темама, посебно о темама из српске лингвистике. Према научној прецизности, по нашем убеђењу, у писању о српском језику и српском писму, као и писмима у историји српског језика, Ђорђевић ће припадати оним српским научницима какви се још нису у нас појавили, а давно је било потребно да се појаве. Он, по својим темама и свом интересовању, подсећа нас на чуваног (однедавно почившег) Владету Јеротића (готово да нема никога међу нама ко се Јеротићу није дивио на послушањима тог српског мудраца, а В. Ђорђевић је, по нашем скромном суду, један од првих који указује на Јеротићеве вредности, али и омашке у тумачењима, каквих жив човек и научник и Божји створ не може бити лишен, као што није могао бити лишен у овој књизи ни наш Ђорђевић који је неке речи Немање Видића „приписао“ обичним привидом мојој маленкости на стр. 113-114; и то је једина омашка, више технички превид који се догодио у овој изузетно вредној књизи).

Оригинални научни посленик

Ђорђевић се исказао већ као српски оригинални научни посленик најпре у многим есејима и краћим научним радовима у разним часописима, магазинима, новинама и електронским сајтовима (који данас постају све важнија „екранска“ средства обавештавања људи у овом „модерном добу“. Али, књиге су оно за шта не постоји достојна замена јуче, данас а ми смо убеђени да ће тако бити и у будућности. „Електронска књига“ има данас велику вредност, али штампана књига на мирисном папиру је нешто што још није превазиђено, а и тешко да ће бити.

Прва научно зрела лингвистичка књига В. Ђорђевића „Да ли је Вук творац ‘српске латинице’: историја једне заблуде“ заокружила је велику, а у лингвистици готово „дечачку“ заблуду познатог филолога П. Милосављевића и довршила утемељено чуђење још неких српских лингвиста, па и моје маленкости најпре у књизи „Латиничење Срба по прописима српских лингвиста сербокроатиста“ (Ћирилица, Нови Сад, 2011, у одељку „Фалсификовање Вука Караџића“, стр. 51-66), где смо детаљније потврдили да је чудновато да је, по многим својим радовима посвећеним српском језику и књижевности с разлогом познат и цењен стручњак проф. др Петар Милосављевић у теми о „српској латиници“ и оптуживању Вука (којега П. М. чак посебно глорификује и данас) да је он творац хрватске латинице, а не Гај, што спада у веома упитан ваннаучни разлог за превид тако елементарне чињенице, јер је још Вук, наравно, јасно спомињао и тако тврдио да је то латиница Љ. Гаја. А то што је ту прихваћено једно слово Đ Даничића после смрти Гаја не може ништа да промени у чињеници да су Хрвати саставили себи друго, латиничко, унеколико фалично, писмо за „хрватски или српски“, што је био један од синонима за српски језик још пре, а посебно од појаве „Граматике и стилистике хрватскога или српскога књижевног језика“ (1899) Т. Маретића. У тој првој лингвистичкој књизи Ђорђевић није ништа потпуно ново тврдио у вези с хрватском (Гајевом) латиницом, али јесте, поетски народски речено, ударио коначно „глогов колац“ у чудновату омашку П. Милосављевића, чега се није ни данас одрекао. У тој књизи Ђорђевић је појачао већ доказано тиме што је додао веома важан верски елемент (католичанство) у националној одредници, јер је тај елемент (више од језика) највише утицао на хрватске католике да не прихвате српску православну ћирилицу, јер се у историји културе Словена, а Срба православаца посебно, није догодило да се врши било какав притисак на католичке Хрвате да се поћириличе, а Хрвати су много пута забрањивали и законима Србима да свој језик пишу ћирилицом. Уз то, надглавник Јосип Броз и његова комунистичка власт у Југославији, па тиме и у Србији, својим добро осмишљеним деловањем, утицала је на насилно али и заблудно полатиничавање православних Срба не само у Хрватској него и у Србији, од чега Срби ни данас не само да се нису опоравили него, пре свега захваљујући српским лингвистима, суштински сербокроатистима, и српским властима, избегавањем и једних и других да примене суштински исправан Члан 10. Устава Србије – довели су Србију до многих области у којима Срби имају само слова хрватске латинице (на пример у трговини, у огромној већини у средствима обавештавања, у многим издавачким кућама и сл. као да је Србија једна од хрватских жупанија.

Хрватске латинице никада није било у Србији као данас

Хрватске латинице у Србији никад до сада није било толико, а српским лингвистима и властима као да уопште не смета што се после Југославије све српске књиге и било која званична штампарска издања српским језиком на хрватској латиници бележе као хрватска културна баштина. И Србија је и данас једина земља на свету у којој се чак и неки назовисрби, а, у ствари, тешки антисрби, шовинистички подсмевају српској савршеној азбуци.

Ђорђевић је у овој књизи коју приказујемо појачао и убедљиво додао своје убеђење да се Срби двоазбучјем међусобно деле, уситњавају и припремају се за најпре културну, па и националну потчињеност све до асимилације (нестајања).

Нисмо ништа додатног вишка овде казали о српској азбуци, као што није вишак ништа оно што је Ђорђевић у овој новој, превасходно лингвистичкој, књизи закључивао о српској ћирилици и хрватској латиници.

Нешто о појму „глотоцентризам“

В. Ђорђевић је детаљно, а по обичају његовом – кратко и прецизно, објаснио шта се под тим појмом подразумева.

Ми се ни на својим студијама о српском језику ни после завршених студија у лингвистичким истраживањима с овим појмом нисмо сретали. Јер, није га ни било. У српским лексиконима страних речи и израза не можемо данас наћи реч „глотоцентризам“. У чувеном „Лексикону страних речи и израза“ (наш примерак из Милана Вујаклије из 1966. на стр. 182. постоји реч „глотологија“ с грчким пореклом у значењу „наука о језику, о језицима“ и реч „глотоманија“ у значењу „страст за говорењем страним језицима“, што доста важи за „страствене“ Србе, који, поготово мање учени, стварно понекад исказују страст да се уместо свог користе страним језиком, да тиме подвуку своју „ученост“, рачунајући на оно да „толико вредиш колико знаш туђих језика“. У реченом српском „Лексикону“ нема речи „глотоцентризам“, који је у наслову ове Ђорђевићеве књиге.

Реч „глотологија“ нађосмо преписану од Вујаклије у хрватском „Rječniku stranih riječi“ (1966) Братољуба Клаића на стр. 490. с истим значењем као у реченом српском лексикону.

У лингвистичком делима нађосмо речи „глотологија“, с реченим значењем као код Вујаклије, и реч „glotocentrizam“ у „Enciklopedijskom rječniku lingvističkih naziva“ (1969) Рикарда Симеона на стр. 429. с друкчијим основним значењем од овог термина у Ђорђевићевом наслову књиге. Код Симеона стоји значење: „predrasuda prema drugim jezicima na pretpostavljenoj prednosti ili važnosti vlastitoag jezika“.

У српским лингвистичким делима нема ни термина ни речи о глотоцентризму. Нема га ни у најновијем „Појмовнику српских лингвистичких термина“ (2023).

Наш аутор „Глотоцентризма“ значење те речи прецизно објашњава, опет кратко а сасвим довољно и јасно у Предговору овако: „Језичка теорија о нацији – коју скраћено можемо звати ,глотоцентризам’ – тврди да је језик једини елемент националног идентитета.“

Неоповргавајући су Ђорђевићево становиште и објашњавања у овој књизи зашто у случају Срба, Хрвата и Бошњака, али и многих других народа, језик јесте увек важан елемент националног идентитета, али никако ни једини ни најважнији, иако су то сматрали супротно многи најпре немачки научници у 19. веку, а од њих то тумачење прихватили многи други научници, међу којима лингвисти, пре свега, па и српски научни национални великани 19. века, међу које Ђорђевић убраја, као романтичаре, најпознатије од Срба: Доситеја Обрадовића, Милована Видаковића, Вука Стеф. Караџића, Александра Белића.

Језик и писмо у националном идентитету

Нису само српски романтичари били „глотоцентристи“ по Ђорћевићевом прецизном објашњавању и нису само они наносили, уз понешто доброг српском народу, и извесну, па и знатну, штету у исправном одређењу основних елемената српског националног идентитета. Ту штету су наносили и данас наносе српској нацији глотоцентристи као закаснели романтичари у српском народу или неоромантичари, посебно они који су настављачи глотоцентричне теорије о језику и писмима у једном (само српском) језику који су то показали као састављачи „Слова о српском језику“: др Вера Бојић, мр Мирјана Влаисављевић (повукла потпис на „Слову“, јер је схватила своју грешку касније), Предраг Р. Драгић Кијук, Милорад Ђурић, проф. др Милош Ковачевић, Зоран Костић, проф. др Радмило Маројевић, проф. др Петар Милосављевић, Слободан Ракитић, Тиодор Росић, проф. др Божо Ћорић и мр Михаило Шћепановић (за кога В. Ђорђевић наводи да такође има нешто с њим у вези с повлачењем свог потписа.

Детињасти промашаји П. Милосављевића

Аутор књиге коју укратко овде приказујемо посебну пажњу и критику поклања „глотоцентристи“ Петру Милосављевићу јер га сматра највероватнијим писцем целине или знатног дела реченог глотоцентристичког „Слова о српском језику“ с инсистирањем на два писма у данашњем српском језику – српској ћирилици и „равноправној“ хрватској латиници, коју „словари“ зову „српска латиница“. Истина, аутор „Глотоцентризма“ то овде није споменуо као актуелност да се Милош Ковачевић сасвим одрекао тврдње из „Слова“ да су ћирилица и латиница српска писма. Ковачевић изричито данас тврди, на пример, у својој књизи „Борба за ћирилицу и српски језик“ (2018) да хрватска латиница, иако је писмо српског језика, наметано православним Србима и посебно успешно наметнуто у Југославији – „није српско писмо“ и да је „само ћирилица српско национално писмо од Светога Саве и све до данас, па се и он залаже да се Срби, из много разлога, врате свом писму. Истина, још избегава да каже да се Срби не могу вратити свом писму данас с „Правописом српскога језика“ Матице српске, који је задржао све до данас решење питања писма у двоазбучју – са српском ћирилицом и еуфемистичким називом хрватског писма у шест и по речи: „латиничко писмо из времена српско-хрваатске језичке заједнице“, кад више нема никакве заједнице с Хрватима, па ни у лингвистици и кад Хрвати и не помишљају да у њиховом синониму за српски језик буду оба писма него се и даље с мржњом односе и према Србима који би писали свој језик својим (ћириличким) писмом.

Накнадно су се, дакле, исправили само Мирјана Влаисављевић и Милош Ковачевић. Дакле, од свих набројаних из Слова о српском језику само Мирјана Влаисављевић и Милош Ковачевић нису више за шизофрено (описна реч по В. Ђорђевићу) „богатство двоазбучја“ које не само да разбија српски народ него води ћирилицу све више у Музеј ћирилице коју ће у овој години, како је најављено, отворити власт Србије у неком селу код Бајине Баште где ће се „неговати и чувати ћирилица“ кад се већ протерује из употребе противно слову Члана 10. Устава Србије, што се у Србији не поштује ни у 10 одсто случајева од институција српског језика и српске државе (у заједничкој сагласности српске језичке науке и политике).

Требало би још много говорити о најновијој Ђорђевићевој књизи „Глотоцентризам: критика језичке теорије о нацији“, али сматрамо да је ово довољно за наш приказ књиге која је свакако нешто ново у српској језичкој науци и темељно је објаснила из више углова посматрано у вези са српским језиком и српским писмом у прошлости, садашњости и сигурни смо у будућности. Била би велика грешка и штета најпре за српску лингвистику, а онда и за друге науке ако би ова Ђорђевићева књига била занемарена и прећутана. Она је нешто што се до данас у српској науци још није појавило и без пажљивог читања те књиге Срби ће остати ту где јесу у свему, а најпре у лингвистици и правопису који својим неуставним и неприродним решењем питања писма у двоазбучју сатире и затире српску ћирилицу и тиме српске књиге на хрватској латиници предаје у хрватску културну баштину а Србија видно по писму постаје нова хрватска жупанија. Од тога није далеко коначно уништавање Срба или њихова асимилација, тј. нестанак на путу на коме су нестали најпре полатиничени некадашњи Срби католици.

Други српски ситни „глотоцентристи“, као што је наведени у књизи др Душко Певуља само су означени као епигони и „преписивачи“ омашки П. Милосављевића, па их у овом приказу нема сврхе ни спомињати.

П. С. Нажалост, аутор је сâм морао да плати трошкове штампања књиге и њу читаоци тешко ће наћи у књижарама. Зато је паметно позвати аутора на број: 0645566361 и поузећем платити ову изузетно вредну књигу која није много скупља од неколико паклица цигарета на којима пише да је „дуван опасан по здравље“. Ова књига ће њене читаоце ојачати духовно здравље, а тиме и физичко. Књига се чита у једном даху, јер је написана стилом који не замара читаоца у непрекидном читању. Ово није реклама, него је дар писцу који је уложио озбиљан напор и велико знање да нешто ново и изузетно корисно предочи јавности и својој нацији.

Аутор: Драгољуб Збиљић