Jeromonah Ignatije (Šestakov) – Zla moć bogatstva
Zla moć bogatstva: Beseda u 22. nedelju po Pedesetnici
U ime Oca, i Sina, i Svetoga Duha!
Danas smo čuli priču o bogatašu i Lazaru (v.: Lk. 16: 19-31). Priču o tome kako zbog bogatstva ovog sveta čoveka može da ostane bez besmrtnog nasleđa i večnog života.
Živeo je jedan čovek, oblačio se u skerlet i svilu – skupocene tkanine – i svakoga dana je sjajno pirovao. Svakoga dana je priređivao susrete za sebe i svoje prijatelje i opijao se svojim bogatstvom i vlašću, svojim mogućnostima. A pokraj njegove kuće je ležao ubogi Lazar. To je bio bolestan i nesrećan čovek kojeg su svi napustili, želeo je da pojede makar mrvice s trpeze ovog bogataša. Međutim, niko nije dolazio kod njega, nije mu pružao ljubav, već su samo psi lizali njegove rane i tako su mu olakšavali patnju i izbavljali ga od samoće.
I posle smrti je ovaj siromah odnet u Avramovo naručje. I grešnik – bogati čovek – mučeći se u paklu i videći kako siromašni Lazar uživa u blaženstvu, obratio se Avramu: „Oče Avrame, pošalji Lazara da makar prstom nakvasi moj jezik da mi bude lakše.“ Međutim, Avram je rekao: između nas i vas se nalazi tolika provalija da to nije moguće. Onda je bogataš počeo da ga moli da pošalje Lazara kod njegove braće – nije samo ovaj čovek bio bogat, imao je još petoricu braće, kako kaže. I očigledno, i oni su živeli sjajno, bogato su se oblačili i veselo su provodili život uživajući u bogatstvu i vlasti. I evo, on moli da Lazar dođe kod njih i da ih upozori na to šta ih čeka ako nastave tako da žive. Međutim, dobio je odgovor: ako ne slušaju Mojsija i proroke koje imaju uvek – kroz Božansko učenje, kroz Sveto Pismo, kroz mudre ljude Božje – neće poslušati ni mrtvog čoveka ako vaskrsne.
Tako glasi strašna priča koja se tiče svakog od nas. Priča o tome kako bogatstvo lišava čoveka spasenja i uživanja u večnom životu. „Već si dobio dobro u svom životu,“ – glasi odgovor koji dobija ovaj bogataš. Lazar koji je dobio zlo sad se raduje, a ti patiš, goriš u paklu, mučiš se. Čovek se muči zato što ga je bogatstvo kao zmija vezalo, kao žrtvu, lišilo ga je mogućnosti da vidi patnju bližnjeg. Za života je između njega i Lazara koji je ležao na dvadesetak metara od odaja u kojima je ovaj čovek priređivao sjajne pirove i okupljanja verovatno postojala duboka provalija da se i na drugom svetu, u večnom životu, pretvorila u pakleni ambis preko kojeg pravednici i grešnici ne mogu da opšte.
Živimo u vreme kad ljudi imaju mnogo toga suvišnog, mnogo mogućnosti – iako se stalno žalimo i ropćemo – kojih prosto nikad nije bilo. Ljudi ogromnu količinu vremena posvećuju sebi, telesnom uživanju i sve mogućnosti za to postaju zaista kosmičke. Pre svega nekoliko godina – pre dvadesetak godina – nije se moglo ni zamisliti da će čovek imati toliko mogućnosti da ugađa sebi. Da će biti toliko pirova za telo i misao, mogućnosti za putovanja, za učestvovanje u nečemu, za to da se čovek svakoga dana prejeda, da se opija svojim novcem i slobodom, i kad bi to videli naši preci oni jednostavno ne bi shvatili šta je to i zašto nam je potrebno.
A pritom vidimo toliko bola i patnje pored nas. Ljudima elementarno nedostaju sredstva da prežive, da odgaje svoju decu i između nas izrasta tako strašna provalija i svi padamo u ovaj ambis i ništa ne može da nam pomogne. Sve vreme govorimo o društvenim nesrećama, o problemima, a problem je jedan: jednostavno ne možemo da se oslobodimo demona srebroljublja koji je sve zaslepio u ovoj ili onoj meri i koji je postao tako moćan kao što verovatno nikad nije bio. Neko nam može reći: „Uvek je bilo tako“ – ne! Nije uvek bilo tako.
Bogataš iz priče se oblačio u skerlet i svilu – najskuplje tkanine, ponašao se kao car: skerlet je carska vrsta odeće, a svila je vrlo skupocena tkanina, njome su u Egiptu obavijali umrle faraone – najbogatije ljude. Bogataš iz priče najverovatnije nije bio prosto bogat čovek, već čovek blizak vlasti. I ovaj čovek je bio Jevrejin – tako kažu mnogi tumači, a i sadržaj njegovog razgovora s Avramom svedoči o tome: „Oče Avrame,“ – on naziva Avrama svojim ocem koji mu se obraća kao čedu. Odnosno, ovaj čovek je bio deo Božjeg naroda, znao je i Mojsijevo učenje i proroke, imao je sve za spasenje, ali ga je bogatstvo toliko osvojilo da je njegov razum lišilo sposobnosti da sve to shvati. Eto šta je najstrašnije.
Najstrašnija stvar koju srebroljublje može da učini s čovekom jeste da ga liši razuma. On postaje i smešan i strašan u očima ljudi iz okoline, i užasan u očima Božjim, ali to ne vidi i ne razume, samo se hvali svojim bogatstvom, a svi unaokolo ga mrze, čak i oni koji se nalaze pored njega, ali se nalaze samo zbog nekih srebroljubivih pomisli. A kad umre sjajno ga sahrane, a posle toga pljuju na uspomenu na njega i na njegov grob. I sve je to zasluženo, zato što je ovaj čovek sve vreme svog života pljuvao na Zakon Božji, na spasonosne reči Crkve, osmehivao se i govorio je: „Da-da, jasno,“ – ali je postupao potpuno drugačije. Evo šta bogatstvo i srebroljublje čine sa čovekom, oni polako, kao otrov, prodiru u srce svakog čoveka – i tako đavo traži ulaz da bi osvojio dušu.
A mi treba vrlo pažljivo da čuvamo svoje srce, da pazimo na svoje misli i da razmišljamo radi čega i zbog čega živimo. Zato imamo Mojsija i proroke, za to imamo Sveto Pismo – izvor Božanske, spasonosne blagodati i znanja, koji će nas isceliti od svake đavolje zamisli o uništenju naše duše.
Priča o bogatašu i Lazaru nije poučna priča samo za narod Božji koji je bio oko Hrista i kojem se On pre svega obraćao u Svojim propovedima, već i za nas, hrišćane 2000 godina kasnije, kojima se čini da sve znamo i da ispravno živimo.
Oče Avrame, pošalji Lazara da nas uveri u to da Gospod postoji i da postoji pravednost Božja kako se između nas i naših bližnjih ne bi otvorila paklena provalija, kako bismo svi pamtili reči Gospoda našeg Isusa Hrista, kako bismo živeli u ljubavi i saglasnosti i u Crkvi Božjoj. Amin.
Jeromonah Ignjatije Šestakov
Sa ruskog Marina Todić
Izvor: https://srpska.pravoslavie.ru/135232.html
