Crkva

Jerom. Serafim Rouz: Pravoslavno shvatanje sveta; znaci kraja

Sa ovakvim stavom – posmatranja i dobrih i loših strana sveta – moguće je za nas, da živimo i imamo Pravoslavno shvatanje sveta tj. Pravoslavni pogled na celokupan život, a ne samo na uske Crkvene predmete. Postoji pogrešno mišljenje, koje je danas nažalost vrlo rašireno, da je dovoljno da imamo Pravoslavlje koje je ograničeno na Crkvu,  hram i zvanične “Pravoslavne” radnje, kao što su molitve u određeno vreme ili stavljanje znaka Krsta na sebe; u svemu ostalom, kako smatra ovo mišljenje, možeš biti kao svaki drugi, učestvujući u životu i kulturi našeg vremena bez ikakvih problema, dok god ne učinimo greh. Ko god je shvatio svu dubinu Pravoslavlja, i kakvo potpuno posvećivanje je potrebno istinskom Hrišćaninu, a sa druge strane totalitarne zahteve koje savremeni svet ima za nas, lako vidi koliko je ovo mišljenje pogrešno.

Pravoslavan si stalno i svakog dana, u svakoj životnoj situaciji, ili uopšte nisi Pravoslavan. Naše Pravoslavlje otkriva se ne samo u našim strogim pitanjima vere, već i u svemu što kažemo. Većina nas je izgleda nesvesna naših Hrišćanskih odgovornosti koje imamo u svetovnom delu života. Osoba koja ima istinsko Pravoslavno shvatanje sveta živi svaki deo svog života Pravoslavno. Zapitajmo se, stoga ovde: kako mi možemo hraniti i podržati naše Pravoslavno shvatanje u svakodnevnom životu? Prvi i najočigledniji put, je da se bude u stalnom kontaktu sa izvorima Hrišćanske “hrane”, sa svim onim što nam Crkva pruža za naše prosvećivanje i spasenje; Božanstvene službe i Svete Tajne, Sveto Pismo, Žitija Svetih, Dela Svetih Otaca. Naravno, svako treba da čita knjige koje su na njegovom nivou razumevanja; i da primenjuje učenje Crkve na sopstvene uslove života; onda će ti izvori biti plodonosni u našem vođenju i menjanju na našem Hrišćanskom putu. Ali, često ovi osnovni Hrišćanski izvori nemaju pun efekat, ili ne utiču u potpunosti na nas, jer mi nemamo pravi stav prema njima i prema Hrišćanskom životu koji bi trebalo da inspirišu.  Dozvolite, da kažem par reči o tome, kakav stav bi trebalo da imamo, ako želimo da dobijemo stvarnu korist od njih i ako želimo da one budu početak instinskog Pravoslavnog života. Pre svega, Hrišćanska duhovna hrana je po svojoj suštini nešto hranljivo i živo; ako nas stav bude prosto teoretski i knjiški, nećemo uspeti da dobijemo korist koju smo trebali. Stoga, ako čitamo Pravoslavne knjige ili se interesujemo za Pravoslavlje u cilju skupljanja informacija – ili radi pokazivanja svog znanja pred drugima, propuštamo suštinu; ako učimo Zapovesti Gospodnje i Zakon Njegove Crkve  da bi prosto bili “ispravni”  i sudili “neispravnost” drugih, opet propuštamo smisao. Ove stvari ne smeju prosto uticati na naše ideje i stavove, one moraju direktno dotaći naše živote i menjati ih. U vremenima velikih kriza u ljudskim društvima – kao što su kritična vremena koja su upravo pred nama u slobodnom svetu – oni koji oslanjaju svoje poverenja na spoljašnje znanje, zakone, pravila i ispravnost, neće moći da se održe. Snažni će biti oni, kojima je Pravoslavno obrazovanje dalo osećaj šta je istina, kojima je Pravoslavlje u srcu i u stanju je da dotakne druga srca.Ništa nije tragičnije, nego videti nekoga ko je podignut u Pravoslavlju, ko ima određene ideje o veronauci, čitao je nešto od Žitija Svetih, ima uopštenu ideju šta zastupa Pravoslavlje, razume nešto od službi, a nije svestan šta se dešava oko njega; i on svojoj deci predstavlja ovaj život u dve kategorije, dva puta: jedan je put kojim živi većina ljudi; drugi put je život kakvim ga žive Pravoslavni nedeljom i kada čitaju neke Pravoslavne tekstove. Kada je dete podignuto na takav način, sa takvom slikom, ono najverovatnije neće izabrati put Pravoslavlja, on će predstavljati veoma mali deo njegovog života, jer je savremeni život više nego privlačan, previše ljudi ide tim putem, previše je deo stvarnosti danas; sem ako bude stvarno naučeno kako da mu priđe, kako da čuva sebe od loših efekata i kako da iskoristi dobre stvari koje su u svetu. Stoga, naš stav od ovog trenutka, mora biti sa obe noge na zemlji i normalan, tj. mora biti primenjen na stvarne uslove našeg života, da ne bude proizvod fantazije i bega, odbijanja da se suočimo sa dosta puta čestim neprijatnim stvarima u svetu oko nas. Pravoslavlje koje je suviše uzdignuto, suviše u oblacima pripada “staklenom vrtu” i nije u stanju da nam pomogne u našem svakodnevnom životu, da ne govorimo o spasenju onih oko nas. Naš svet je poprilično surov i ranjava duše sa svom okrutnošću; mi treba pre svega da odgovorimo sa smirenom Hrišćanskom ljubavi i razumevanjem, ostavljajući korist isihazma i naprednijih oblika molitve onima koji su sposobni da ih prime.Takođe, naš stav ne bi trebalo da bude egocentrican, već da dopire do onih koji traže Boga i duhovni život. U sadašnje vreme gde god imamo dobru Pravoslavnu zajednicu, postoji iskušenje da se ona pretvori u zajednicu za veličanje sebe i oduševljavanja našim Pravoslavnim veštinama i dostignućima: lepotom građevina i nameštaja Crkve, lepote naših službi, čak i čistote naseg ispovedanja. Ali istinski život Hrišćana, čak i od Apostolskih vremena, bio je uvek neodvojiv od opštenja sa drugima. Pravoslavlje koje je živo, samom tom činjenicom svetli drugima – i tu nema potrebe za otvaranjem “odeljenja za misionarenje” koja će  to uraditi; oganj istinskog Hrišćanstva samo deluje i bez ovoga. Ako je naše Pravoslavlje, nešto što čuvamo za sebe i razmećemo se time, onda smo mrtvaci koji sahranjuju mrtvace – što je tačno stanje mnogih naših Pravoslavnih parohija danas, čak i onih koji imaju veliki broj mladih ako nisu ušli dublje u svoju Veru. Nije dovoljno reći da mladi ljudi idu u Crkvu; treba da se zapitamo zašto oni idu u Crkvu i šta nose iz Nje, jer ako Pravoslavlje ne bude deo života, onda stvarno nije dovoljno reći da “oni idu u crkvu”. Isto tako, naš stav treba da bude pun ljubavi, nežan i praštajući. Postoji jedna vrsta okrutnosti, koja se ušunjala u Pravoslavni život danas: “Onaj čovek je jeretik; ne prilazi mu”; “Onaj je navodno Pravoslavan, ali ne možeš biti potpuno siguran.”; “Onaj tamo je očigledno špijun”. Niko ne negira da je Crkva danas okružena neprijateljima, ili da postoje neki koji nas sprečavaju i koče da unapredimo našu veru i smelost. Ali, to je put koji ide čak od vremena Apostola. Hrišćanski život je uvek bio izvesna vrsta rizika u svom praktičnom delu života. Čak i kada ponekad imamo korist i moramo da pokažemo oprez u ovom pogledu, ipak ne možemo odustati od osnovnog stava ljubavi i poverenja, bez kojih gubimo samu osnovu naših Hrišćanskih života. Svet, koji nema Hrista, samim tim mora biti nepoverljiv i hladan, ali Hrišćani naprotiv, moraju biti puni ljubavi i otvoreni, inače gube so Hristovu, bez koje postajemo kao svet, dobar samo da se izbaci napolje i bude izgažen.Malo skromnosti i sagledavanja sopstvenih nemoći, može nam pomoći da budemo velikodušniji i spremniji da praštamo greške drugih. Mi volimo da osuđujemo druge za njihovo čudno ponašanje; zovemo ih “šeprtlje” ili “ludi preobraćenici”; istina je da treba da se čuvamo stvarno neuravnoteženih ljudi koji nam mogu naneti veliku štetu u Crkvi. Ali koji istinski Pravoslavni Hrišćanin danas nije malo “lud”? Ne uklapamo se u puteve sveta; ako se uklapamo, u današnjem svetu, onda mi nismo istinski Hrišćani. Pravi Hrišćanin danas ne može u svetu biti kao u svojoj kući; on ne može, a da ne oseća sebe i bude posmatran od drugih kao malo “lud”. Samo ako pokušaš da očuvaš ideal Hrišćanstva, koje nije od ovog sveta, ili da se krstiš kao odrastao čovek, ili da se moliš ozbiljno, dovoljno je da te strpaju u ludnicu u SSSR-u ali i u mnogim drugim zemljama; a ove zemlje krče put koji će pratiti ostatak sveta.Stoga, ne plašimo se da budemo smatrani kao malo “ludi” od strane sveta, nastavimo da vežbamo Hrišćansko praštanje i ljubav, koju svet nikada  ne može shvatiti, ali koju treba i čak za kojom žudi u svojim srcima.Konačno naš Hrišćanski stav mora biti, da se bolje izrazim, nazvao bih ga nevinim. Danas, svet visoko ceni veštinu, mudrost sveta, profesionalnost. Pravoslavlje ne ceni ove kvalitete. Oni ubijaju Hrišćansku dušu. A i dalje se ti kvaliteti stalno prikradaju u Crkvu i naše živote. Koliko puta neko često čuje entuzijaste, preobraćenike  naročito, kako iznose želje da idu u velike centre Pravoslavlja, Crkve i manastire, gde se ponekad skupi na hiljade vernih i gde svi razgovaraju o stvarima Crkve, gde neko može osetiti koliko je Pravoslavlje bitno pre svega. Pravoslavlje je mala kap u kofi kada gledaš na celo društvo, ali u velikim Crkvama i manastirima ima toliko mnogo ljudi, da ti onda izgleda da je to vrlo važna stvar. I koliko neko često puta vidi te iste ljude u žalosnom stanju, nakon ispunjenja svoje želje, pri povratku iz “velikih centara Pravoslavlja”, kisele i nezadovoljne, pune svetskih crkvenih tračeva i kritika, zabrinutih oko svoje “ispravnosti i prikladnosti”, i svetskih mudrosti za Crkvenu politiku. U jednoj reči, izgubili su svoju nevinost i nesvetovnost, budući zavedeni divljenjem prema svetskoj strani života Crkve. U različitim oblicima, ovo iskušenje napada sve nas, i mi se moramo boriti ne dopuštajući sebi da precenimo spoljašnjost Crkve, već se uvek vraćajući na “jedino što je potrebno”: Hristos i Spasenje naših duša iz ovog izopačenog roda. Ne treba da ignorišemo ono što se dešava u svetu i u Crkvi – pre svega, moramo znati zbog nas samih, ali naše znanje mora biti praktično, jednostavno, jednoumno, nikako vešto ili svetsko.

Zaključak

Očigledno je svakom Pravoslavnom Hrišćaninu, koji je svestan šta se oko njega dešava danas, da se svet bliži svom kraju. Znaci vremena su tako očigledni, da neko može reći da se svet urušava, stropoštava k svom kraju. Koji su neki od tih znakova?

Nenormalnost sveta. Nikada se pre takve izopačene i neprirodne manifestacije nisu prihvatale za normalne, kao u našim danima. Samo pogledaj u svet oko sebe: šta je u novinama, kakvi se filmovi prikazuju, šta se pušta na TV-u, šta je to što ljudi smatraju interesantnim i zabavnim, čemu se smeju; to je totalno suludo. Tu su i ljudi koji namerno promovišu sve to, naravno zbog sopstvene finansijske koristi, jer je to moda, jer postoji izopačena žudnja za ovom vrstom stvari.

Ratovi i glasine o ratovima, svaki hladniji i suroviji nego prethodni, sve ovo pod senkom nezamislivog, sveobuhvatnog nuklearnog rata,  koji može poceti jednim pritiskom na dugme.

zemljotres-poplave-svet-prirodne-katastrofe-1331561945-134416

Široko rasprostranjene prirodne katastrofe, zemljotresi i vulkani – najnoviji se formira nedaleko od Josemitskog parka u Centralnoj Kaliforniji-koji već menjaju svetske klimatske obrasce.

rob-tehnologije

Povećana centralizacija informacija i moći nad pojedincem, predstavljena naročito u ogromnom novom kompjuteru u Luksemburgu, koji ima kapacitet da čuva informacije o svakom živom coveku; njegov kodirani broj je 666, a nadimak mu je “zver”, dat od onih koji rade na njemu. Da olakšaju rad ovih kompjutera, Američka vlada planira da u 1984-oj godini otpočne izdavanje kartica socijalnog osiguranja sa brojem (koji će očigledno uključivati i broj 666) utisnutim na desnu ruku ili čelo – tačno uslov koji će biti raširen, prema Otkrovenju Jovanovom (trinaesta glava) za vreme vladavine Antihrista. Naravno, ne znači da će prva osoba koja dobije odštampano 666  biti antihrist ili sluga antihrista, ali kada si jednom iskorišćen za to, ko će moći da odoli? Prvo će te obraditi, pripremiti a onda i naterati da mu se pokloniš.

mqdefault

Ponovo, umnožavanje raznih hristosa i antihrista. Najnoviji kandidat baš ovog leta, potrošio je verovatno na milione dolara, reklamirajući svoje bližeće pojavljivanje na svetskoj televiziji, obećavajući da će u to vreme dati “telepatsku poruku” svim stanovnicima sveta. Sasvim odvojeno od bilo kakvih okultnih sila, koje mogu biti uključene u ove događaje, mi već znamo dovoljno o mogućnostima širenja sublimalnih, podsvesnih poruka preko radija, posebno preko televizije, kao i činjenicu da ovo može svako uraditi sa tehnologijom za provaljivanje u obične radio i TV signale, bez obzira koliko zakona to zabranjuje. Vrlo čudan odgovor na skori film o kome svi pričaju i koji gledaju  u SAD, “E.T.” koji je uzrokovao da bukvalno milioni naizgled normalnih ljudi izrazi svoju privrženost prema heroju, “spasitelju iz svemira”, koji je očigledno demon – očigledna priprema ljudi za obožavanje dolazećeg antihrista. (a slučajno, filmski urednik zvaničnih novina Grčke Arhiepiskopije u Americi, Pravoslavni sveštenik, srdačno je preporučio film Pravoslavnom narodu, govoreći da je to čudesan film koji nas može naučiti ljubavi i da svi treba da ga pogledaju.) Postoji veliki, popriličan kontrast između ljudi koji se trude da budu svesni oko toga šta se dešava i onih koji su jednostavno uvedeni u duh vremena.Mogu da dalje nastavim sa sličnim primerima, ali moj cilj nije da vas uplašim, već da vas učinim svesnim oko stvari koje se dešavaju oko nas. Mnogo je kasnije nego što mislimo; Apokalipsa je sada!!! I kako je tragično da se vide Hrišćani, pre svega mladi i Pravoslavni ljudi, sa ovom nezamislivom tragedijom koja visi nad njihovim glavama, koji misle da mogu da nastavljaju tzv. “normalan život” u ovim strašnim vremenima, učestvujući u potpunosti u hirovima ove ludosti, samo-obožavajuće generacije, totalno nesvesni da raj budala u kome živimo samo što se nije urušio, totalno nespremnih za užasna vremena koja su pred nama. Više se ne postavlja pitanje, da li si “dobar” ili “loš” Pravoslavac; pitanje je: da li će naša Vera uopšte preživeti? Kod mnogih neće;  dolazeći antihrist biće previše privlačan, previše u stvarima sveta za kojima žudimo, za najveći deo ljudi i bez znanja i svesnosti da su izgubili Hrišćanstvo, tako što su mu se poklonili. Ipak, Hristov poziv dolazi do nas: počnimo da ga pratimo. Najčistiji izraz ovog poziva dolazi danas iz porobljenog ateističkog sveta, gde postoji pravo stradanje za Hrista i ozbiljnost života koju smo mi ili izgubili ili je ozbiljno gubimo. Jedan Pravoslavni sveštenik, Otac George Kalciu, je blizu smrti u komunističkom zatvoru, jer se usudio da pozove mlade učenike i studente da otkažu slepu poslušnost duhu vremena i da priđu da služe Hristu. Nakon govora o ispraznosti ateizma, on govori mladim ljudima današnjice: “Zovem vas na mnogo viši uzlet,  na totalno odvajanje, na delo hrabrosti koje prkosi razumu. Zovem vas ka Bogu. Ka Onome, koji prevazilazi svet, tako da možete poznati beskonačni raj duhovnih radosti, Nebesa koja sada opipavate iz vašeg licnog pakla, koja tražite čak i u stanju vašeg nepromišljenog revolta… Isus vas  je uvek voleo, ali sada imate izbor da odgovorite na Njegov poziv. Kao odgovor vi treba da idete i uberete plod koji je ostao. Da budete prorok Hrista u svetu u kome živite. Da volite bližnjeg kao sebe i da vam svi ljudi budu prijatelji. Da objavljujete svakim delom ovu jedinstvenu i neograničenu ljubav koja je podigla čoveka od nivoa roba do nivoa Božijeg prijatelja. Da budete proroci, ove oslobađajuće ljubavi koja vas izbavlja od svih lanaca, vraćajući vam vašu ličnost, dok se nudite Bogu”.Otac George, govoreći mladim ljudima, koji su imali malo nadahnuća da služe Crkvi Hristovoj, jer su prihvatili svetovno mišljenje (tako rasprostranjeno i među nama u slobodnom svetu) da je Crkva samo skup zgrada ili svetovna organizacija, priziva ih dubljem osećanju i poznanju Crkve Hristove, poziva ih da shvate da naše “zvanično” članstvo jednostavno nije dovoljno za spasenje. “Crkva Hristova je živa i slobodna. U Njoj se krećemo i postojimo, kroz Hrista Koji je njena Glava. U Njemu imamo punu, potpunu slobodu. U Crkvi učimo, saznajemo istinu i istina će nas osloboditi (Jovan 8:32). Ti si u Crkvi Hristovoj, kada god podigneš nekoga iz tuge, ili kad daš milostinju siromasima i posetiš bolesne. Pripadaš njoj kada si dobar i strpljiv, kada odbijaš da se naljutiš na svog brata, čak i ako je povredio tvoja osećanja. U Crkvi si Hristovoj kada se moliš: “Gospode, oprosti mu”. Kada radiš časno svoj posao, vraćajući se kući umoran, ali sa osmehom na usnama; kada uzvraćaš na zlo dobrim – u Crkvi si Hristovoj. Zar ne vidiš, stoga, mladi prijatelju, koliko je blizu Crkva Hristova? Ti si Petar, i Gospod zida Svoju Crkvu na tebi. Ti si kamen Njegove Crkve kome ništa neće odoleti… Gradimo naše Crkve uz pomoć vere, Crkve koje nikakva ljudska snaga i moć ne mogu srušiti, Crkve kojoj je temelj Hristos…  Oseti svog brata kraj sebe. Nikada ne pitaj: “Ko si ti?”. Bolje reci sebi: “On nije stranac; on je moj brat. On je Crkva Hristova, baš kao i ja.” Sa ovakvim pozivom u našim srcima, počnimo da stvarno pripadamo Crkvi Hristovoj, Crkvi Pravoslavnoj. Spoljašnje članstvo jednostavno nije dovoljno; nešto mora da se pokrene u nama, nešto što će nas činiti različitim od sveta oko nas, čak i ako se taj svet naziva “Hrišćanski” ili čak i “Pravoslavni”. Čuvajmo i hranimo ove kvalitete istinskog Pravoslavnog shvatanja sveta koji sam pominjao ranije: životni, normalan stav, pun ljubavi i praštajući, ne  egocentrični, čuvajući našu nevinost i ne-svetovnost, čak i sa potpunim i smirenim poznanjem naše grešnosti i moći iskušenja sveta oko nas. Ako istinski živimo na ovaj način, naša Vera će preživeti udare pred nama i biće izvor nadahnuća i spasenja za one koji će još uvek tražiti Hrista, čak i usred sloma i propasti ljudskosti koja je već počela danas.

Jeromonah Serafim Rouz (1934-1982)

Izvor: Pravoslavni odgovor

Hvala na poverenju! Molim vas podelite, širite istinu!