Jerej Ilija Šugajev – Kako vaspitati budućeg porodičnog čoveka?
Čoveku koji veruje u Boga jasno je da vaspitanje počinje od utrobe, jer Crkva smatra da čovekov život počinje od začeća. O tome smo već govorili. O ovome sve više govore i psiholozi. Na primer, sad se aktivno razvijaju prenatalna (pretporođajna) i perinatalna (postporođajna) psihologija, koje proučavaju formiranje psihe u najranijim fazama razvoja deteta. Veoma su zanimljiva dostignuća sovjetske škole naučne seksologije (u sovjetsko vreme je postojala takva grana psihologije i bavila se problemima vaspitanja dece uz uzimanje u obzir njihovog pola). S nekim njenim važnim dostignućima trebalo bi da se upozna svaki mlad čovek koji se sprema da postane roditelj.
Od nule do tri
Drugi izuzetno važan period u razvoju deteta posle prenatalnog perioda je uzrast od rođenja do tri godine. U ovom perodu dete formira svoje predstave o svetu, uključujući i predstave o ljudima, o tome po čemu se muškarac razlikuje od žene. Dete treba samo da se opredeli ko je ono po polu kako bi kasnije pravilno gradilo svoje ponašanje. Nova psihološka istraživanja dokazuju ogroman značaj ovog perioda u formiranju detetove psihe u celini. Ono što se usadi u ovom peroidu uticaće na ceo čovekov život. Obično čovek ne pamti ovaj životni period, ali to samo govori o tome da se svi događaji koji se dešavaju u ovom uzrastu urezuju duboko u detetovu podsvest. Na primer, sedamdesetih godina u inostranoj psihologiji je uveden pojam „bezmamna mama“. Ispostavlja se da ako u ovom uzrastu mama ne drži često kćerkicu u naručju, ne izliva na nju svu svoju nežnost i brigu, već se prema njoj ophodi hladno ili daje dete u jaslice, kad devojčica odraste, i sama će biti hladna prema svojoj deci. Ispostavlja se da ono što smo uvek smatrali urođenim materinskim instinktom uopšte nije urođeni instinkt, već način ponašanja koji dete usvaja u najranijem uzrastu. Pravci u psihologiji kao što su prenatalna (pretporođajna) i perinatalna (postporođajna) psihologija, bave se najranijim stadijumima u razvoju deteta. Perinatalna psihologija omogućava da se trudnice testiraju da li su psihički spremne za materinstvo. Kao jedno od prvih pitanja u anketi se postavljaju pitanja o odnosima između trudnice i njene majke u ranom uzrastu. Ako ovi odnosi nisu bili baš najbolji psiholog treba da obavi psihoterapeutski rad. U ovom periodu razvoja deteta odvija se najvažnije – formiranje predstave o svetu, dete spoznaje kako je uređen ovaj svet. Ono gleda širom otvorenih očiju i pokušava da shvati ovaj svet. Može se istaći nekoliko fundamentalnih otkrića do kojih dete treba da dođe.
1. Svet se sastoji od svojih i tuđih. Prvo detetovo otkriće je usvajanje činjenice da se svet može podeliti na svoje i na tuđe. Svoji jesu uzak krug rođaka koji okružuju dete. Već sa četiri-pet meseci dete može da se uznemiri prilikom pojave nepoznatih ljudi. To se posebno vidi prilikom krštavanja dece. Uvek se trudim da savetujem da se deca krste najkasnije sa dva-tri meseca. Dete se krštava, uplašilo se, ali se privilo uz majku, osetilo je rođene ruke, čulo je rođeno srce – i sve je u redu, smiruje se. A dete sa šest meseci se već ne ponaša tako. Ono shvata mnogo toga. Vidi da su ga doveli na nepoznato mesto, unaokolo su nepoznati ljudi i još nekakav bradati čika kojeg nikad pre nije videlo. I posle Krštenja, čak će se i u maminom naručju smirivati pola sata, a ponekad i duže. Dete, koje nema uzak krug bliskih rođaka koji su stalno s njim, može i da ne sprovede ovu granicu „svoj“ – „tuđi“, a ako to ne učini, njegov dalji razvoj će se odvijati nepravilno. Jedan od stručnjaka u oblasti naučne seksologije je isticala da su istraživanja koja su obavljena 70-ih godina pokazala veliku razliku između dece koja se gaje kod kuće i dece iz jaslica. Deca iz jaslica, koja su lišena dovoljne roditeljske nežnosti već su se u dečjem vrtiću po svom ponašanju razlikovala od dece, koja su se do tri godine vaspitavala u porodici. Ako se dete iz jaslica sa 5-6 godina upita ko su njegovi prijatelji, ono će nabrojati pola dečjeg vrtića. A ako se isto to pita dete koje je raslo kod kuće, ono će odgovoriti otprilike sledeće: „Imam druga Vovku, ali je on sad bolestan, pa se zato igram s Andrejem, ali je i on isto tako dobar dečak.“ Odnosno, drugo dete će iz opšte mase izdvajati nekoga za koga se više vezuje dušom, a prvom su sva deca ista, on ni za koga ne može ozbiljno da se veže. Isto će se desiti i u starijim godinama. Sa petnaest godina jedan mladić će se udvarati svim devojkama od reda i rastajaće se od njih s lakoćom. A drugi će se retko upoznavati s devojkama, ali će svako poznanstvo ostavljati trag za ceo život. Sa dvadeset pet godina jedan će lakomisleno stupiti u brak i isto tako lako će se razvesti, a drugi će imati jednu ljubav za ceo život. Ispostavlja se da je da dete (ili pubertetlija), da bi naučilo da se vezuje za nekoga svojim srcem, prvo treba svim srcem da se veže za svoju majku do tri godine, i tada će se ova sposobnost pojaviti u njegovoj duši. Ono treba da usvoji upravo ovakvu sliku sveta: postoji uzak krug najrođenijih, koji su uvek s tobom, s kojima ti je uvek dobro i lepo, i postoje tuđi. Upravo ovu šemu usvojenu do tri godine čovek će pokušavati da reprodukuje u toku celog svog života. A što je glavno, on će je reprodukovati u svojoj porodici. Čoveku ništa neće biti milije od porodice i samo u porodici će nalaziti svoju sreću. Međutim, danas ima sve više ljudi za koje porodica ne predstavlja vrednost. Čovek, koji je u detinjstvu usvojio sliku sveta u kojem uvek ima mnogo novih ljudi, u kojem su svi jednaki, dosađivaće se u porodici, njemu će čak slučajni prijatelji i porodica biti podjednako zanimljivi. Naučna seksologija je pokazala da posebno izranavljene bivaju duše one dece koja u najranijem uzrastu dospevaju u dečje domove, jer su lišena roditeljske ljubavi u ovom najvažnijem periodu, a vaspitač nikad neće moći da zameni roditelje. Kasnije će ova deca biti krajnje neprobirljiva u pogledu svojih prijatelja i poznanika. Ona veoma brzo dospevaju u grupu rizika u smislu prostitucije, narkomanije i alkoholizma.
2. Svet se sastoji od muškaraca i žena. Još jedno važno otkriće, do kojeg dete dolazi jeste podela svih ljudi na muškarce i žene. Do ovog otkrića dete obično dolazi u uzrastu od šest meseci. Upravo od ovog uzrasta deca počinju da osećaju veliku uznemirenost prilikom pojave nepoznatog muškarca, dok se malo uznemiravaju ili se uopšte ne brinu prilikom pojavljivanja nepoznate žene. Dalje u toku više od dve godine dete formira svoju sliku o muževnosti i ženstvenosti. Slika muškog i ženskog ponašanja koja je nastala u ovom ranom uzrastu uticaće na sav preostali život. Na primer, dečak će već sa četiri godine kroz muške igre usvajati muški način ponašanja. Sa sedam godina on će postati mali muškarac i gradiće svoje odnose sa svetom na muški način, sad već bez igara, na istinski način. On će početi da uči i usvajaće upravo ona znanja koja su mu potrebna kao muškarcu. Od puberteta mladić počinje da se ponaša kao muškarac u opštenju s devojkama, pokušavajući da kasnije izgradi pravilne porodične odnose. I on će tražiti devojku koja odgovara njegovim idealnim predstavama o ženi. Ali, to će se uvek odvijati u skladu s idealnim predstavama o muškarcu i ženi koje su se u njemu formirale u najranijem detinjstvu. Na prvi pogled, sve ovo je očigledno i zašto o tome uopšte i govoriti? A ispostavlja se da treba govoriti zato što se danas granica između muškog i ženskog ponašanja sve više briše. Danas čak i trogodišnje dete kad vidi nepoznatog čoveka može da pogreši gde je „čika“, a gde je „teta“. A to već znači da mu je teško da formira predstavu o muževnosti i ženstvenosti. Odnosno, može se desiti da kod njega ne budu jarko izražene muške igre u predškolskom uzrastu, i da kasnije ne bude jarko izraženo potpuno muško ponašanje u porodici. Na primer, u kulturu pubertetlija sve više ulazi stil „uniseks“ kad devojčice nose sportski-utegnutu odeću i kad se u njihovom ponašanju zapaža sve više oštrih muških manira, a momci daju prednost ženskim frizurama, i uopšte posvećuju previše pažnje svojoj odeći. Posebno me duša boli zbog momaka. Jer, ovakvo ženstveno ponašanje očigledno govori da oni u ranom detinjstvu nisu imali pred očima uzor oca-domaćina, glave porodice, oca-trudbenika, koji sve ume da radi svojim rukama. U njihovom ponašanju više provejava uticaj majke koja, naravno, želi da njeno dete bude najlepše i najurednije, a ne najjače i najsnalažljivije, kao što to žele očevi. Sve su to posledice nepotpunih porodica, kad oca ili uopšte nema u porodici, ili on izbegava da se bavi vaspitanjem dece. U ovim godinama dete, posmatrajući oca i majku (a isto tako i odnose između bake i dede, ako ih ima) fomira svoje predstave o tome kakvi treba da budu odnosi između muškarca i žene i kako se treba odnositi prema deci. Poznajem dve porodice. U obe porodice je po jedan od bračnih drugova iz nepotpune porodice. U jednom slučaju žena je iz dobre, stabilne porodice, a muž se uopšte ne seća svog oca, jer je otac napustio porodicu kad je dete imalo godinu dana. Muž je zahvaljujući svojoj majci, koja se trudila da vaspita pravog muškarca, imao odlučan karakter i snažnu volju. Naizgled, sve je u redu, nema nikakve infantilnosti. Ali prve godine porodičnog života bile su pomračene dugim raspravljanjem odnosa sa suprugom. Ona je često gubila živce, nešto ju je pritiskalo, stalno se rađala neka napetost. Oboje su pokušavali da nešto preduzmu, da razjasne od čega to potiče, ali muž nije mogao da shvati ovakvo ženino ponašanje, a ni supruga nije mogla da ga objasni. Odnosi su se malo stabilizovali posle prvog deteta, a konačno su se normalizovali posle drugog. Tek kasnije, gledajući unazad, uspeli su da shvate uzrok onoga što se dešavalo. Suprug nikad nije video pravilan odnos muškarca prema ženi, onu brigu i nežnost, koja se vidi samo u porodici i retko iznosi na očigled tuđih ljudi. Kako bračni drugovi mole jedno drugo za nešto, kako se jedno drugom zahvaljuju, kakve reči izgovaraju, kako se gledaju, kako dotiču jedno drugo – sve ove sitnice su njemu bile nepoznate. On je bio društven momak, duša društva, i supruzi se, dok je bila devojka sve to sviđalo, ona se oduševljavala budućim mužem. Ali u porodici, kad su ostajali nasamo, očekivala je da vidi ono što je postojalo u porodici njenih roditelja – brigu i nežnost. On se brinuo o njoj, ali je sve radio tako kao da ona nije nežno biće, već jedan od njegovih drugova-prijatelja, bio je spreman da sve učini za nju, ali su odnosi bili drugarski, a ne porodični. U drugoj porodici je sve bilo obrnuto, tu je majka sama vaspitavala suprugu. Ona je bila odlična domaćica i brižna majka, ali ne sasvim nežna supruga. Tek nakon pet godina porodičnog života, kad su prošle uvrede i prebacivanja njihovi odnosi su postali normalni. Ponašanje muškarca i žene dete obično usvaja upravo u ovom uzrastu. Ako se bračni drugovi raziđu kad dete ima svega 4-5 godina ono će ipak stići da usvoji obrazac za ugled u svojoj budućoj porodici.
3. „Ja sam dečak, želim da postanem muškarac.“ Pred kraj ovog perioda, shvativši po čemu se razlikuju muškarci i žene dete treba samo sebe da svrsta u jedan od polova. Dečaci se obično vređaju (i treba da se vređaju) ako ih neko nazove devojčicom i obrnuto. Ali glavno je to što dete ne treba samo da odredi ko je ono, već treba u potpunosti da ga ispuni želja da razvija u sebi osobine upravo svog pola. Ponekad se to ne dešava. Navešću primer, koji je pomalo neprijatan, ali je karakterističan, i koji sam čuo od jedne svoje parohijanke koja je celog svog života radila s omladinom. Jednom je kod nje u goste došao jedan od njenih bivših vaspitanika, kojeg nije videla nekoliko godina. Zamolio ju je da dođe kod nje u goste i u toku razgovora je izjavio da je sad u „braku“ i da ima muža. Posle nekoliko pitanja ispunjenih nedoumicom ispostavilo se da je je on sad homoseksualac, da je veoma zadovoljan svojim stanjem i da je uopšte uvek želeo da bude žena. Kako su u ovom mladom čoveku počele tako zagonetne promene? Ispostavlja se da je njegova mama uvek želela da ima devojčicu, ali se rodio dečak. U majci se još dugo održala želja za devojčicom. Često je sinu oblačila odeću za devojčice, skoro uvek ga je nazivala „macom“, oduševljavala se kako on lepo pere sudove, jednom rečju, na svaki način je podsticala svako ispoljavanje ženstvenosti. Sin je majci uvek donosio radost, uvek je bio poslušan, savestan, vredan – prava „maca“. Bio je svestan sebe kao dečaka, ali u njegovom životu se nije rodila težnja ka muškom načinu života, on je svoju dušu razvio u drugom pravcu. Navedeni slučaj je, naravno, retkost, i predstavlja primer kako roditelji sami mogu neprimetno da upropaste dete. Obično se to dešava na malo drugačiji način. Na primer, ako se dete u porodici često grdi, ako stalno sluša: „Ah, kako si loš dečak, ponašaš se kao devojčica!“ ili: „Plačko, što cmizdriš kao devojčica!“ I dete više nekako ne oseća radost zbog toga što je dečak i gubi želju da se ponaša kao muškarac. A to je loše zato što u sledećoj etapi neće razvijati u sebi osobine koje su mu toliko potrebne. Iz ovoga sledi važan zaključak da je teško u potpunoj meri oceniti značaj ovog uzrasta. Upravo tada se formiraju predstave deteta o različitim svojstvima muškaraca i žena. Na osnovu ovih predstava dete će kasnije graditi svoje ponašanje. Koreni većine budućih problema potiču iz ovog perioda.
Od tri do sedam
Sledeća etapa u razvoju deteta je od tri godine do sedam godina. Glavni zadatak za dete u ovom periodu predstavlja shvatanje i usvajanje muškog i ženskog ponašanja kroz igre i aktivnost. Deca su u prethodnoj etapi formirala svoje predstave o muškarcima i ženama, a sad pokušavaju da postanu muškarci i žene, istina, zasad u obliku igre. Ali, to je veoma važan trening pred buduću pravu delatnost. Važno svojstvo ovog perioda predstavlja to što dečake, kako bi dobili muško vaspitanje, treba da preuzmu muškarci – otac ili deda. U stara vremena u kneževskim 5 porodicama se vaspitavanjem dečaka bavio vaspitač. I u prošlim vekovima nisu postojale samo vaspitačice, već i vaspitači, koji su pozivani upravo radi vaspitavanja dečaka. Meni je, kao ocu trojice dečaka, posebno bolno da vidim kako očevi vrlo često izbegavaju da vaspitavaju svoje sinove. Muškarca treba da vaspitava muškarac. Danas se mnoge žene žale da nema pravih muškaraca, na koje se mogu osloniti, pored kojih će se žena osećati potpuno zaštićenom. U tome nema ništa čudno, pošto naši dečaci dobijaju isključivo žensko vaspitanje. Muškarac je u dečjim vrtićima i školama prava retkost. I ako u takvoj situaciji još ni otac ne želi da se bavi vaspitavanjem sina, prebacivši sve na dečji vrtić i školu, to je pravi zločin. Na svojoj deci odlično vidim kako dečaci posle tri godine žude za društvom očeva ili starije braće. Na primer, našeg najmlađeg sina je baka poprilično razmazila. To stvara mnogo problema, pošto kao reakciju na to supruga i ja počinjemo da ga vaspitavamo strože. Kod deteta se pojavljuje izbor: baka puna ljubavi ili strogi roditelji. Na svaku strogost ono sve češće odgovara: „Hoću kod bake,“ i trči pod bakinu zaštitu. Međutim, bez obzira na svu moju strogost, a on dobija poprilično, vidim kako se u njegovoj trećoj godini desila bitna promena u ponašanju. Mališan je odjednom počeo znatno ređe da trči kod bake i bukvalno me svuda prati. Očigledno je osetio potrebu za muškim društvom. Ako srednji sin, koji sad ima četiri godine, napolju sretne dečaka iz komšiluka koji ima 14 godina, on bukvalno igra oko njega, ali skoro da ne obraća pažnju na njegove sestre. Ova težnja ka muškom vaspitanju je očigledna u dečacima. Zato ako ovaj zahtev dečje duše ne bude zadovoljen na odgovarajući način, najverovatnije će u njegovom daljem razvoju doći do nekih izmena. Ili će dete dobiti ženstveno vaspitanje, ili će ipak naći muško društvo, ali među uličnim kriminalcima koja će mu dati izopačene predstave o muževnosti. Dečak u ovoj etapi treba da usvoji sledeće crte pravog muškarca:
Zaštitnik, vojnik, junak. Sve ovo dete usvaja kroz igre rata, junaka, ratujući protiv „neprijatelja“ (Nemaca, itd.). Za pravilno igranje ove uloge dečaci pred očima moraju imati vojnike-junake. Ove uzore roditelji treba da usade deci kroz čitanje narodnih pesama, kroz stare sovjetske crtane filmove, kroz ratne filmove. Svi ovi uzori se duboko urezuju u dušu deteta. Na primer, naš najstariji petogodišnji sin je posle gledanja filma „Povest o pravom čoveku“ (sovjetski film u kojem glavni junak, pilot Meresjev, u ratu ostaje bez nogu, ali se posle lečenja u bolnici vraća na front i nastavlja da leti) dve nedelje je bio pod utiskom zadivljujuće unutrašnje snage junaka. Sve ovo vreme on je, ostavivši druge igre, igrao Meresjeva uzevši dva štapa i napravivši od njih štake.
Domaćin, hranitelj, pomoćnik. Muškarac treba da bude vredan, on treba da hrani porodicu. Važno je da upravo u ovom uzrastu dete obavlja neki kućni posao. Ako u ovom uzrastu dete ne nauči da radi, lenjost će biti crta njegovog karaktera. Domaćinski odnos prema kući dečak najpre usvaja kroz zajednički rad sa ocem. Otac treba što je moguće češće da vodi sina sa sobom i da radi s njim.
Graditelj, majstor. Dečak treba da nauči da nešto radi sam, da smišlja i da ostvaruje svoje zamisli. Nažalost, savremena deca su zatrpana gotovim igračkama. Odrasli naivno misle da će dete biti razvijenije što je složenija i zanimljivija igračka. Međutim, sve je upravo obrnuto. Najprimitivnija igračka mnogo više primorava dete da ispoljava svoju maštu, a ne da sledi gotove varijante igre, koje nudi odrastao čovek. Sin i ja smo se trudili da što više radimo svojim rukama. Od bilo koje daske se uz pomoć sekire za 10 minuta može napraviti sasvim dobra puška. Dete će osetiti mnogo veću radost od igračke napravljene svojim rukama nego od kupljene, iako će kupljena izgledati skoro kao prava. Uzgred rečeno, o sekiri. Nisam se plašio da svom najstarijem sinu dajem u ruke sekiru, testeru, čekić i druge alate kad je napunio četiri godine. Obično se roditelji plaše da daju alat, ali ja na osnovu iskustva svoje trojice sinova mogu da kažem da dete već sa godinu i po dana može da ukucava eksere čekićem i da se nijednom ne udari po prstima. Tako je radila naša baka kad je htela da uposli najmlađe dete, iako sam ja za kasnije upoznavanje čekićem. Umejući da barata alatom već sa šest godina naš najstariji sin je mogao da poseče drvo prečnika 15 sm, da testeriše daske itd., što, nažalost, mnoga gradska deca ne mogu čak ni sa 12-13 godina. Kao posledica ovakve aktivnosti kod deteta se razvija domišljatost. Tako, kad je najstarije dete navršilo šest godina donelo mi je neki nerazumljiv crtež s rečima: „Tata, napravi mi tenk.“ Ispostavilo se da je crtež predstavljao šemu za montažu tenka. Svi delovi tenka su nacrtani posebno i na svakom od njih je prikazano gde treba da bude rupica, a gde čepić koji se stavlja u ovu rupicu radi učvršćivanja. Ispostavilo se da je šema prilično dobro smišljena. Devojčice u ovoj etapi ostaju s majkama, kako bi usvojile ženski način ponašanja. Izdvojio bih sledeće crte koje su potrebne za devojčicu.
Princeza iz bajke. Devojčica može i treba da se igra princeze iz bajke. Jer, kasnije će biti potrebno da za nekoga postane tako neobična princeza iz bajke. Ovaj lik će joj pomoći da kasnije pronađe svog neobičnog princa. Devojčica koja je usvojila ovaj uzor tražiće veoma čiste odnose. Ova predstava je veoma važna danas, pošto u odnosima između momaka i devojaka u periodu odrastanja ima sve manje romantike. Međutim, samo romantika u pubertetu može da spasi od iskušenja fiziološkog sazrevanja koje oni preživljavaju.
Pepeljuga. Ovo je lik trudbenice, vešte domaćice, pošto devojčica treba da bude vredna. Ako peremo posuđe, a naša kćerka to baš i ne želi, ja obično radim sledeće. „Mila Uljanočka, pošto nećeš ti da mi pomogneš, pozovi Pepeljugu, neka mi ona pomogne.“ „Dobro, tata,“ odgovara ona i već se lukavo osmehuje. Sledećeg trenutka dotrčava (ponekad se i presvuče) i smešeći se od uha do uha kaže: „Evo, Pepeljuga je došla, zvali ste me?“ I mi s radošću peremo posuđe.
Mama. Svaka devojčica treba da se priprema da postane majka. Zato sve devojčice treba da se igraju kćerke-majke. Mislim da ste u pravoslavnoj literaturi više puta čitali o tome da lutke treba da budu upravo u vidu male dece, dojenčadi, beba, a uopšte ne u vidu Barbika, kod kojih se najčešće pojavljuju prijatelji muškog pola u vidu lutaka. Upravo u ovom uzrastu se u dečjim dušama začinje patriotizam, ljubav prema domovini. Ako je do tri godine dete već podelilo ceo svet na „svoje“ i „tuđe“, sad se njegove predstave o „svojima“ malo proširuju. Kod njega se pojavio pojam svog roda, svog naroda. Slučajno sam otkrio da patriotska osećanja mogu da se razviju kod dece već u trećoj godini. Jednom sam video zanimljivo zabavnu sliku. Na dve noše, jedan preko puta drugog, ustoličila su se dvojica mlađih sinova (dve i po godine i tri i po godine). Igrali su se i ja sam odlučio da snimim kamerom ovu scenu. Ispostavilo se da sam zabeležio jarko svedočanstvo patriotskih osećanja ovih mališana. Obojica su u rukama imali po bika-igračku. Prvo su se prepirali: „Ti si Mac, a ja sam Us.“ („Ti si Nemac, a ja sam Rus.“) – „Ne-e-e-e, ti si Mac, a ja sam Us.“ Posle kraće prepirke jedan od njih pristaje da bude „Mac“. Počinje igra. Bikovi izlaze u boj, posle odlučujućeg udarca „mački“ bik jecajući pada mrtav. Igra se ponavlja, ali svaki put pobeđuje „uski“, a dete koje predstavlja nemačku stranu jasno zna da njegov bik treba da padne mrtav, jer je njegova duša na strani Rusa. Malo posle gledanja ratnog filma o obaveštajcima naša trojica sinova su se igrala ruskog obaveštajca. Jedan je predstavljao obaveštajca, koji je trebalo da se probije kroz nemačku čuvarsku službu. Deca koja su predstavljala čuvare, vrlo slikovito su padala od udaraca ruskog obaveštajca. Nimalo se nisu ljutila što su „ubijena“, jer su predstavljala neprijateljsku stranu. Posmatrajući dečje igre možemo veoma mnogo da saznamo o njihovom unutrašnjem životu. Na primer, jednom sam igrajući se s detetom vojnika predložio: „Gledaj, koliko imaš mnogo ruskih vojnika, hajde da nemačkih bude više, a Rusi će ih svejedno pobediti.“ Dete me je pogledalo sa čuđenjem i reklo: „Ne, tata, šta ti je? Rusa ima više!“ Još jednom sam pokušao da objasnim da je veća slava ako mali broj vojnika pobedi veću vojsku. Ali me je dete opet s nedoumicom pogledalo i reklo: „Ali Rusa ima više!“ Tada sam shvatio da ne smem da insistiram da bude po mom. Zaista, dete ima normalne predstave o svetu: dobra ima više nego zla! Ako dete ima druge predstave o svetu, i ako u svetu vidi više zla nego dobra, dečja duša će biti u stalnoj napetosti i njegova psiha neće moći da izdrži takav pritisak. Upravo zato bajke za decu treba da budu dobre i deca ne smeju da vide bilo kakvu okrutnost. U ruskim bajkama često prisustvuju zle sile, ali se one nikad ne opisuju kao svemoćne, već najčešće čak s ironijom. Ispričaću još jedan slučaj iz života naše dece. Jednom vidim kako se kod našeg najstarijeg sina pojavilo nekoliko dece-igračaka. Počinjem da zagledam, nije valjda da će da se igra majki-kćerki. Stojim iza vrata i slušam. Posadio je svoju decu u krug, stavio je u centar šarenu krpicu i priča im: „Evo, slušajte, sutra ćemo krenuti u bitku. Evo karte. Neprijatelj stoji ovde u šumi, a mi ćemo poći noću evo ovim putem. Sad lezite da spavate da se odmorite.“ Smirio sam se shvativši da se dete igra pavih dečačkih igara.
Sledeće etape
Sledeća etapa u razvoju deteta je 7-10 godina (granice perioda, naravno, mogu jako da se kolebaju za godinu-dve dana u zavisnosti od osobenosti deteta). Dete postaje mali odrastao čovek, već može da se ispoveda, da odgovara za svoje postupke. Ali u smislu porodičnog vaspitanja, po rečima jednog stručnjaka, nastupa „mrtva sezona“. Odnosi između dečaka i devojčica u ovo vreme obično bivaju veoma napeti, oni se baš ne vole. Iako ima slučajeva udvaranja u ovom uzrastu, po pravilu se ipak dečaci i devojčice udaljuju, da bi se kasnije ponovo sreli u novom svojstvu – kao mladići i devojke. To je vreme učenja i prikupljanja iskustva. U sledećem periodu 11-14 godina – kod pubertetlija (kod devojčica malo ranije, kod dečaka kasnije) pojavljuje se nova zainteresovanost za probleme pola. Počinju ozbiljna zaljubljivanja, duboke simpatije. Pred kraj ovog perioda dečaci počinju da postaju svesni da su odrasli, devojčice postaju devojke, a dečaci momci. Ali u svoj svojoj sili romantičnog perioda prva ljubav nastupa kasnije sa 14- 18 godina. U ovom periodu vrlo je važno pomoći mladim ljudima da se razaberu u svojim osećanjima, važno je da pred njihovim očima bude uzvišen ideal čiste ljubavi. Ponovo ponavljam da je ovaj period upravo romantičan. Ovo je vrlo važno, jer često uzvišena romantika ovog uzrasta štiti mlade ljude od mnogih grešaka. Ali ovo uzvišeno raspoloženje se može i uništiti. Svaki, čak i slučajan susret s vulgarnošću, pogledana erotska epizoda filma ili jednom viđena pornografska slika mogu da ubiju u mladom čoveku sposobnost da voli, sposobnost da u objektu svoje ljubavi vidi neobičnu princezu i skoro anđeosko biće. A samo uz takav odnos prema svojoj devojci mladić je spreman da se žrtvuje, da učini podvig radi voljene.
O kapricima i neposlušanju
Kaprici
Neposlušanje dece je verovatno najveća roditeljska bol. Želeći da dete sve radi pravilno, roditelji mu govore kako treba da postupa, a ono ne sluša. I ne boli samo to što dete nešto radi nepravilno, već i zato što to radi nakon što ste mu ukazali ispravan put. Prvo neposlušanje se ispoljava u uzrastu od tri godine. Ovaj uzrast je jedan od prelaznih perioda u životu deteta. U njegovoj svesti dolazi do važnog otkrića. Dete otkriva da ima svoju volju, koja može da se ne podudara s roditeljskom. Kad dete stekne mogućnost da nešto uhvati, ono počinje da hvata sve odreda i da trpa u usta, da bi probalo šta je to uhvatilo. Tako spoznaje svet oko sebe i svojstva različitih predmeta. To je bila spoznaja materijalnog sveta. U doba kad ima tri godine, dešava se nešto slično. U njemu se pojavljuje sposobnost da ispoljava svoju volju i svoje želje i ono počinje njima da manipuliše. Eto, sad hoće kašu, a u sledećem trenutku već više neće. Sad hoće da skuplja igračke, a u sledećem trenutku odbija da to učini. To je njegov način za spoznaju sveta, ali sad ne moralnog sveta, već sveta odnosa s drugim ljudima. Ono uči da pravilno ispoljava svoju volju. Jer svaki put menjajući svoju želju dete pažljivo posmatra reakciju odraslih i drugih ljudi iz okoline. Na primer, jedno naše dete (tada je imalo skoro četiri godine) je na večernjoj molitvi, nabrajajući svoje drugove po ugledu na starije, na kraju reklo: „…Sašu, Iljušu i krastavac.“ Starija deca su se, naravno, nasmejala, a samom nestašku se svidela ovakva reakcija okoline. Sledeće večeri je lukavo se osvrćući na sve, već izgovorio: „…i paradajz“. Ali je kao odgovor dobio pretnju i lak udarac upozorenja po ustima. Slični nestašluci se više nisu ponavljali. Može se reći da se ostvario izvestan akt spoznaje. Dete je pokušalo da izvede novi nestašluk, ali je saznalo šta se za to dobija i proces izučavanja sveta je krenuo dalje. Zato je u svim dečjim kapricima veoma važna reakcija odraslih. Reakcija treba da bude pravilna.
Govoreći o nepravilnoj reakciji treba podeliti situacije kad roditelji povlađuju detetu, ne ispoljavajući dovoljnu strogost i situacije kad roditelji naprotiv, ispoljavaju prekomernu strogost ne uzimajući u obzir mogućnosti deteta. O tome šta se dešava ako se nerazumno ispunjava volja deteta očigledno smo se uverili već na prvom primeru. Zbog našeg neiskustva ono je mnogo bolovalo prvih godina, a popadija i ja smo ga, naravno, žalili za vreme bolesti i ponekad bismo mu preterano popuštali. Proučavajući našu reakciju na njegove određene želje otkrilo je da postoji nekoliko „čarobnih“ reči koje deluju bez greške. Na primer, dovoljno je da se izgovori reč „prosfora“ pa da roditelji odmah potrče u kuhinju po prosforu i čašu vode i da mu deset minuta budu na raspolaganju. Ili, kad se probudi noću dovoljno je da izgovori reč „žedan sam“ da bi podigao roditelje iz kreveta. Bilo je još nekoliko „čarobnih“ reči. Već smo počeli da sumnjamo da su ove reči počele da se izgovaraju neopravdano često, ali smo situaciju mogli pravilno da ocenimo tek posle sledećeg. Dete se budi noću, ali ga roditeljska rečenica: „Spavaj, dragi,“ ne zadovoljava i on tada bunovno odjednom ispaljuje sve svoje „čarobne“ reči. Od tog trenutka reči su izgubile svoja „čarobna“ svojstva i dete je počelo da ih koristi prilikom stvarne potrebe.
Deca prilično lako usvajaju metode za upravljanje roditeljima koji im popuštaju. Na primer, dete s izrazom uvređenosti udara nožicama i roditelji popuštaju detetovom kapricu. Ako je dete već dobro usvojilo ovu metodu, nije lako izaći s njim na kraj. On će prvo udariti jednom, onda će početi da udara nogama kao po bubnju, a zatim će pasti na pod u znak svog protesta itd. Naravno, zato je lakše preseći ovakvo ispoljavanje kaprica na samom početku. U stvari, nerazumna roditeljska popustljivost proističe iz nedovoljne ljubavi prema detetu. „Neka se dete bilo čime zabavlja, samo da ne plače.“ Umesto vaspitanja roditelji samo obezbeđuju vedro detinjstvo svojoj deci. Ali i preterana strogost proističe iz istog ovog nedostatka ljubavi. Jer, ljubav pogledu otkriva dušu drugog čoveka. I roditeljsko srce puno ljubavi lako će razlikovati dečji kapric od prave potrebe. A slepo srce može, s jedne strane, da povlađuje kapricima, a s druge strane, da ne omogući da se zadovolji najprirodnija potreba.
Neposlušanje
Kad je najstarije dete napunilo pet godina odlučio sam da ga navikavam na rad i počeo sam od pranja sudova. Jako me je nerviralo što je dete stalno htelo da se igra vodom. Ali, ma koliko da sam zahtevao od njega da prekine s nestašlucima, ništa nije uspevalo. Dete nikako nije slušalo. „Hajde, peri sudove! Šta sam ti rekao?!! Prestani da se izmotavaš, uzmi tanjir i peri!“ Za njega je pranje sudova postalo mučenje, a posle vike je još manje hteo da ih pere. Ista priča se ponavljala kad smo deca i ja posle dnevnog haosa uveče počinjali da spremamo igračke. Vikanje na decu, ćuške itd. Deci je bilo teško to da rade, zato što su, uzimajući igračke u ruke ponovo i ponovo želela da se poigraju s omiljenm igračkama. Čak sam počeo da padam u očaj – odakle u deci toliko neposlušanja. U pomoć su mi pritekla sama deca. Jednom su posle gledanja filma o pticama izjavila: „Hajde da skupljamo igračke kao pelikančići.“ Uzimali su donji kraj majce u zube i u džak koji se dobijao skupljali su igračke. Spremanje se pretvorilo u veselu igru. S pranjem sudova mi je pomogla kćerka: „Tata, ja ću biti kraljica posuđa, a Griša će biti kralj stolova.“ Pranje posuđa se pretvorilo u brigu o svojim podanicima. Zaista, uzrast od tri godine do sedam godina je period igara. Deca u igrama usvajaju život, za njih to nije nestašluk, ona se prosto tako spremaju za život odraslih. I to treba imati u vidu. U knjizi „Raznobojne bele vrane“ poznatog dečjeg psihologa Irine Jakovljevne Medvedev postoji izvanredna glava „Lavre na kredit“. U ovoj knjizi autor govori o tome da roditelji, kao umetnici, treba detetovu dušu da oslikavaju svetlim bojama. Ako se dete stalno prekoreva zbog toga što ništa ne može da uradi uredno, da je aljkavac, lengov, huligan, škrtica, egoista itd., ono će uskoro zaista poverovati u sve to. Mislimo da ćemo ga pritegnuti da bi se popravilo, da bi dokazalo da nije takvo, ali je efekat po pravilu suprotan. I dete će biti lenjo prosto zato što je stavilo masku lenjivca.
A detetova duša, kao biljka, treba da teži ka nečemu. Ako dečak zna da je junak, da je jak, on će se truditi da pokaže svoju snagu i prihvataće se mnogih kućnih poslova za koje je potrebna muška snaga. A ako se pogrdno nazove „mlitavkom“ ono će na svaki način izbegavati ispoljavanje fizičke snage. Zato čovek ne treba da se plaši da hvali dete unapred (da daje „lavre na kredit“) pokazujući mu u kom pravcu treba da se kreće da bi postalo pravi čovek. Irina Jakovljevna navodi jarki primer za to. Nakon što je sin po ko zna koji put očajnički plakao i pokušavao da se otrgne u zubarskoj ordinaciji otac je došavši kući ispričao mami da se sin ovog puta držao veoma hrabro i da skoro da nije plakao. Majka se veoma obradovala ovakvom ponašanju sina, njegovoj hrabrosti. Sin je sa čuđenjem saslušao sve ovo, a sledeći put se zaista trudio da trpi iz sve snage. A i kasnije više nije plakao i ponašao se zaista hrabro. Mališan je određen da bude junak i on je dostojno obavljao svoj zadatak. Kad su pokušavali da ga grde i da ga nazivaju plačljivkom, on se ponašao kao plačljivko, zato što mu je bolje da bude plačljivko, pokušavajući da izbegne neprijatan odlazak kod zubara. Teže je biti junak, ali pošto su dečaka nazvali junakom, on će pokušavati da dokaže svima da je takav.
Pred dečakom treba oslikavati lepu sliku muževnosti, snage, odlučnosti, hrabrosti. Pred devojčicom treba oslikavati sliku nežnosti, brige, saosećajnosti. I dete će znati prema čemu treba da teži. Realno ovo izgleda veoma jednostavno: „Dakle, ko je kod nas najjači? Grigorije, hajde, dođi, pomozi mi da donesem.“ Dete je određeno da bude najjače i ono s radošću ispunjava ovu svoju ulogu. Upravo to su „lavre na kredit“. Pritom ne treba da mislimo da varamo kad unapred hvalimo dete. Prosto, u njegovoj duši treba videti najsvetliju stranu i tada će se ova strana češće ispoljavati. Na primer, kad smo radili zadatke s najstarijim sinom u prvom razredu mnogo smo se namučili dok nismo shvatili najprostije stvari. Čim bismo ga izgrdili zbog toga što je krivo napisao slova i zahtevali da počne da piše lepo, on je počinjao sve više i više da brlja. Pisao je isto tako loše, samo sad još i sporije. I ma koliko da smo vikali na dete i pretili mu, od toga nije bilo ništa bolje. Uskoro smo promenili svoje ponašanje. U redu sa slovima uvek će se naći manje-više uspešno napisano slovo. Pokazujući ga, hvalili smo svog prvaka, između ostalog primećujući da ostala još ne mogu s njim da se porede: „Ova slovca još nisu baš nešto, ali zato ti je ovo slovo tako lepo! Stvarno, kao kod učiteljice!“ I on je, isplazivši jezik, počinjao da se trudi da napiše isto tako lepo slovo da bi obradovao roditelje. Nada na najbolje, umeće da se u detetu raspozna ovo najbolje, jeste jedno od svojstava prave roditeljske ljubavi. Iza spoljašnjeg neposlušanja mogu da se kriju i roditeljske greške, učinjene ranije. Kod nas i danas najstariji sin Grigorije ne voli preterano da pere sudove, pošto kod njega to izaziva mnoštvo negativnih asocijacija zbog toga što smo ga ranije grdili za vreme pranja sudova. Iako smo kasnije izgladili situaciju, radujući se njegovim uspesima i hvaleći ga zbog njih, prvobitni utisci su očigledno negde ostali. Zato kod kćerke pranje posuđa izaziva samo mnoštvo pozitivnih asocijacija i ona se skoro uvek s radošću odaziva na predlog da opere sudove. Danas roditelji veoma često na duši deteta slikaju veoma tamnim bojama. Na primer, dete se uvija ispred televizora imitirajući pop-zvezde. Roditelji se, gledajući to, smeju i oduševljavaju. Dete vidi da se to svima sviđa, da ga zbog toga hvale. Znači, kasnije će se celog života truditi da se izmotava. Roditelji će kasnije tražiti od deteta da se ponaša pristojno, pa se čude: „Ali nismo ga tome učili!“ A u stvari su učili, kad su se dobrodušno smejali, kad nisu prekidali dete. U stvari, veoma mnogome učimo decu, a da se ni sami ne dosećamo da to činimo. Tek kad je dete napunilo pet godina počeli smo ozbiljno da obraćamo pažnju na to da najstarije dete prekida starije, upada u razgovore. Tek tada sam se setio kako sam ga praktično učio tome. Dobro se sećam situacije. Dete ima tri godine. Kod mene je došao jedan sveštenik, razgovaramo u kuhinji. Dotrčava sin, prekidam razgovor i svu svoju pažnju prebacujem na dete. Negde unutra mi je nešto došaptavalo da je sveštenik došao iz daleka, da je razgovor važan, ali ponos zbog toga što gajim sina, zbog toga što je tako spretan i jak, odnela je prevagu. I sveštenik i ja samo ganuto slušali dečje tepanje. To nije bilo jednom i svaki put je dete dobilo lekciju da on centar zemlje i da je važniji od bilo kog gosta, da su roditelji dužni da razgovaraju s njim, a ne s drugim čovekom.
Zabrane
Još nešto malo o zabranama. Veoma često čujemo i sami izgovaramo reči o tome da dete treba učiti sopstvenim primerom. Ali, u praksi se roditeljski lik ni izdaleka ne prenosi lako na decu. Iako u određenim uslovima deca lako ispunjavaju pravila i poštuju zabrane koje su roditelji odredili. Navešću primer. Kad u kući ima mnogo dece, jedan od glavnih problema predstavlja spremanje kuće, pošto deca imaju zadivljujuću osobinu da prljaju. Da bismo se lakše borili protiv prljavštine u kući se uvodi zabrana: hrana se ne iznosi iz kuhinje, ne sme se jesti u sobama. Da bi zabrana bila delotvorna i da se deca ne bi vređala zbog zabrane svi odrasli moraju poštovati veoma važan uslov: zabrana važi za sve i uvek! Svi mi lako u svom životu poštujemo zabranu: „Nemoj da iskačeš kroz prozor, inače ćeš poginuti.“ Zato što je to zakon fizike, on deluje na sve i uvek. Zbog toga svaka zabrana treba da ima silu zakona fizike. U sobama se ne sme jesti: u sobama ne jedu ni mama, ni tata, ni baka, ni ujutru, ni uveče, ni za vreme gledanja filma, ni za vreme čitanja knjige – niko i nikad. Čim tata donese sendvič i sedne ispred televizora gledajući blagočestiv pravoslavni film, deca će izvući svoje zaključke. Kad otac po ko zna koji put zaustavlja dete kad iznese keks iz kuhinje, dete shvata da u principu u sobi može da se jede, ali tata to zabranjuje zato što tako hoće. Ispostavlja se da ova zabrana nije zakon, već tatina samovolja. I tu započinju dečje uvrede, sumnje, da tata ne daje keks zbog zlobe, zbog toga što ne voli dete. A kad tate nema, može se krišom nešto i ukrasti i odneti u dečju sobu, da bi se dete osladilo za vreme igre.
Evo zbog čega je sad ponekad opasno davati dete u dečji vrtić ili u školu. Ranije, u sovjetsko vreme, postojao je jedinstven pedagoški prostor: u porodici, u dečjem vrtiću, u školi, svuda su vladala ista pravila, isti zahtevi, koje je stvorio jedinstven ideološki sistem. Sad nema jedinstvene ideologije, zato roditelji moraju biti na oprezu i stalno se moraju zanimati za to kakva je atmosfera u dečjem vrtiću i školi. Nije čudo što mnogi pravoslavni roditelji pokušavaju da daju decu u pravoslavne gimnazije kako bi se zakoni koji se poštuju u školi podudarali sa zakonima koji vladaju kod kuće. Kad čovek do jedno 15-16 godina duhovno očvrsne on će moći da se suprotstavi zakonima ateističkog sveta koji ga okružuje, a do tada roditelji treba pažljivo da motre na ono što okružuje dete. Iako ponekad ima zabrana koje važe za decu, a što odrasli mogu da rade. Na primer, za korišćenje šibica, za uključivanje različitih aparata. Na primer, na večernjim molitvama mi palimo sveće. Kad su deca počela da rastu i ona su htela da pale sveće kao odrasli. To je normalna želja i pod našom kontrolom deca su počela da pale sveće. Još se deci pod nadzorom odraslih dozvoljava da uključuju gas i da ga pale šibicama, ali zabrana važi za sve ostalo vreme. Međutim, ni odrasli u drugo vreme nikad ne koriste šibice. Nepravilno je u potpunosti zabranjivati deci koja rastu ono što čine odrasli zbog nekoliko razloga. Kao prvo, za dete koje stasavajući želi da radi sve što rade odrasli to je prosto uvredljivo. Kao drugo, ako je dete unutrašnje sazrelo za to, treba mu omogućiti razvijanje nove sposobnosti, inače će odrasli usporavati razvoj deteta.
Svi roditelji žele da deca budu poslušna, ali sećajući se poslušanja ne treba zaboravljati ni obratnu stranu. Dete postajući odraslo treba da se uči samostalnosti. Zato roditelji u određeno vreme treba da mu daju mogućnost da deluje po svom nahođenju. Što više u detetu bude zdrave samostalnosti tim bolje će odrastati prevlađujući pubertet. U ovom uzrastu pubertetlije, po pravilu, ispoljavaju toliko neposlušanja da se roditelji hvataju za glavu. Ali, takav je zakon razvoja duše u ovom uzrastu. Da bi se naučio da sam donosi odluke pubertetlija demonstrativno odbacuje savete i upozorenja odraslih. Zato pre nego što učini ono što se od njega zahteva puberteltija često počinje da radi upravo suprotno. Posle će uraditi pravilno, ali je izbor načinio sam, a ne zato što su ga naterali da to uradi. Prelazni uzrast nije najbolje doba da se deca uče poslušanju. Ali to ne treba da bude povod da se pred pubertetlije uopšte ne postavljaju nikakvi zahtevi. Treba zahtevati, ali treba imati na umu i specifičnost uzrasta. Na primer, roditelji kažu da njihova kćerka treba da se vrati u devet sati, a ona traži pravo da izlazi do jedanaest. Ako roditelji popuste i ukinu svoje zabrane kćerka može da dođe i u jedanaest i u dvanaest sati na užas svojih roditelja. A ako roditelji ne popuste, kćerka će doći u deset. Na kraju će biti dostignut sasvim prihvatljiv kompromis. Roditelji mogu da budu zadovoljni zbog toga što je kćerkino ponašanje manje-više pod kontrolom, i što ona ne izlazi do jedanaest, kao što je htela. A kćerka može biti zadovoljna, jer je dokazala roditeljima svoja prava na samostalnost.
I na kraju bismo želeli da dodamo nešto o jednomislenosti roditelja. Različita mišljenja odraslih su najpovoljnije tle za razvoj kaprica i neposlušanja. Kad među roditeljima nema sloge, dete se uči da bira ono što mu je lakše, uči da vara i da koristi lukavstvo. Različita mišljenja roditelja su jedna od manifestacija nedostatka ljubavi među njima, a iz ovog korena proističu svi nedostaci u porodici. Dakle, želeli bismo da poželimo roditeljima pre svega punotu ljubavi kako bi im njihova srca ispunjena ljubavlju došaptavala kako da postupaju s decom. Da veruju i nadaju se da su u dušu njihove dece utkane najlepše sposobnosti. Da pomognu svojoj deci da otkriju ove strane duše.
Autor: Jerej Ilija Šugajev
Izvor: SFR
