Istorija

Jednom heroj-uvek heroj!

 

Nedavno sam na jednom internet portalu uočila kratak tekst da je čovek, vraćajući se sa posla, video zapaljenu kuću, zaustavio se i bez razmišljanja bacio u vatru i pomogao porodici koja je u kući živela. Nakon toga, samo je ušao u automobil i otišao, čak i ne govoreći porodici svoje ime (napominjemo da je svoje ime rekao vatrogascima nakon intervencije koju su izvršili). Korespondent je uspeo da pronađe junaka i razgovara sa njim, ali je heroj bio povučen čovek i razgovor se nije obavio. Jedino što je novinar mogao da sazna je da je taj heroj bio učesnik borbi na Paštriku i da to nije njegov prvi podvig. Uz pomoć svojih prijatelja iz Beograda, uspela sam da mu postavim nekoliko pitanja.

Posebno želim da se zahvalim Ivani Rakić, koordinatoru pokreta „Volonteri pobede“ za organizaciju razgovora i pomoć u prevodu. Ali pre nego što prenesem naš razgovor, za ruskog čitaoca ću objasniti šta je Paštrik.

Mnogi su svesni NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju 1999. godine, mnogi znaju za neljudsko bombardovanje koje je uništilo industrijska preduzeća, stambene zgrade, mostove, škole, bolnice koje su na srpsku zemlju donele ogromnu tugu i patnju. Ali ne znaju mnogi da se pripremala i kopnena operacija – oko šest hiljada albanskih terorista i vojnika regularne vojske Albanije, plaćenika, muslimanskih radikala, boraca francuske strane legije na čelu sa instruktorima NATO-a – pripremali su se da pređu srpsko-albansku granicu i fizički unište celo pravoslavno stanovništvo Kosova i Metohije. Meta su bili i svi za koje se sumnjalo da gaje simpatije prema srpskom narodu ili su u saradnji sa srpskim vlastima. Ali na putu ove horde stajala je šačica vojnika. Oni su svojim vanvremenskim herojstvom primorali neprijatelja da promeni planove, neprijatelj se plašio da započne kopnenu operaciju. O bici na Košarama već smo pisali, a događaji na Paštriku su ostali malo po strani.

Pa, vreme je da razgovaramo i o njima.

Paštrik je planina na granici srpskog dela Kosova i Metohije i Albanije (2/3 planine se nalazi na albanskoj teritoriji, a 1/3 na srpskoj), visina oko 2000 metara, mesta su teško dostupna i slabo naseljena. Postoji samo nekoliko puteva po kojima se borcima mogu prebaciti impresivna količina imovine i naoružanja neophodnim za dalje napredovanje. Očigledno je da je krajnji cilj probijanja granice u oblasti Paštrika, osim uspostavljanja kontrole nad njom, bio zauzimanje Prizrena, izlazak hiljadama razbojnika na operativni prostor već unutar Kosmeta i povezivanje sa snagama UČK (armija oslobođenja Kosova) koje deluju unutar KiM-a.

Kao i u slučaju Košara, za napad je izabran teško prolazni deo (očigledno, borbe na Košarama nisu ništa naučile zapadne zapovednike) i po staroj tradiciji svih terorista i fašista, napad na Paštrik počeo je u 4 sata ujutru 26. maja 1999. godine. Bombardovanje NATO avijacije za dva meseca postalo je, ako ne i uobičajeno, svakodnevnica, a zahvaljujući mudrosti srpskih vojnika, nanelo je minimalnu štetu. Zanimljivo je da je, prema NATO izveštajima, srpska vojska izgubila tehniku i avijaciju skoro više nego što je bilo u njenom naoružanju. Zatim je ova statistika ispravljena u pravcu smanjenja. Tačnije, Srbi su uspeli da dovedu u zabludu Amerikance i njihove saveznike izgradnjom lažnih ciljeva.

Tako je napad na Paštrik počeo 26. maja, na više od 10 kilometara granica je napadnuta, zauzete su neke posmatračke tačke i pogranična karaula Gorožup, koja je u tom trenutku već bila uništena bombardovanjem. Ali zahvaljujući hitrim akcijama komandira 549. motorizovane brigade Vojske Jugoslavije pukovnika Božidara Delića, pre svega, masovne upotrebe artiljerije i minobacača, uspelo je zaustaviti napad boraca, ojačati svoje rezervne pozicije i držati odstupnicu.

„Planina je pocrnela od terorista UČK – a kada su krenuli u napad. Bilo ih je više od dve hiljade, a nas možda šezdeset na pograničnom pojasu“, rekao je jednom Slavoljub Mitić, koji je u maju 1999. bio vojnik 55. graničnog bataljona.

Sve u svemu, po rezultatima prvog dana bitke za Paštrik, granica je probijena na tri mesta, borci su uspeli da napreduju duboko u srpsku teritoriju na 500-1000 metara, dalje ih borci 549.brigade nisu pustili. Poređenja radi, treba reći da je u području Paštrika komandovanje Jugoslovenske vojske delovalo odlučnije nego na Košarama. Na primer, ako je na početku operacije terorističke UČK i njenih saveznika na granici bilo oko 400 srpskih boraca, onda je već uveče bilo 1200. I da bi se operativnije upravljalo borbom i posedovale pouzdane informacije, komandni punkt je izveden, što je moguće bliže liniji sukoba, u malo selo Šeh-Mahala.

Kada je komanda NATO-a shvatila da kopnena operacija neće uspeti, pojačani su vazdušni napadi na položaje Srba. 30. maja je izvršeno bombardovanje tepih-bombama nad selom Planeja. Evo kako je opisuje rezervista 549. brigade Dalibor Banzić: „Video sam neki avion koji je leteo sa albanske strane. Nisam ih ranije video. A onda je zemlja proključala, Paštrik se pumpao, zemlja se toliko tresla da je bilo nemoguće stajati na nogama, svi smo legli na zemlju, planina se ljuljala cela. Nekoliko trenutaka kasnije, dim se slegnuoi na mestu sela se podigla jedna ogromna „pečurka“. Gledali smo sa padine planine i nismo verovali da bi neko mogao da preživi u tom paklu.“

Ali koliko god to bilo iznenađujuće, gubici srpske vojske iznosili su samo tri osobe. Tokom bitke na Paštriku formirano je istureno komandno mesto odakle se neposredno komandovalo tokom bitke, na čijem je čelu bio potpukovnik Stojan Konjikovac.

Najžešće borbe počele su 31. maja, borci su napadali duž cele granice, Srbi su teško držali svoje pozicije. Tada se rodila čuvena krilatica. Kada je jedan od oficira 549. brigade zatražio povlačenje za svoj vod, Delić mu je odgovorio: „Nema nazad. Iza je Srbija“. Ova fraza je kasnije postala moto brigade. Napadi boraca su se ponovo odvijali, I ponovo su leteli A-10 Tanderbolt na borbene letove. Ovaj put je Šeh-Mahala zbrisana sa lica zemlje. Nažalost, jedna od bombi je pala u zgradu u kojoj se nalazio komandni punkt, svi koji su se spustili u podrum u jednom krilu zgrade su poginuli, drugo krilo je bilo skoro uništeno, poginulo je 8 vojnika. To su bili najveći gubici Srba na Paštriku.

Boj na Paštriku trajalo je do 14. juna 1999. godine. Napadači nisu uspeli da postignu cilj i u borbi probiju liniju odbrane 549. motorizovane brigade i jedinice koje su ušle u sastav iste, poput 55.graničnog bataljona (prim.prev.). Vesli Klark (komandant NATO snaga tokom bombardovanja Jugoslavije) je izjavio da ne mogu izgubiti ovu planinu (Paštrik), Srbi ne bi trebalo da budu na njoj, inače će se proliti krv američkih vojnika, moramo pomoći UČK-u. Ali, uprkos svim naporima NATO-a, Srbi su čak uspeli da proteraju teroriste sa svoje teritorije. Inače, isti Vesli Klark je priznao da su jedinice UČK često bile pod prijateljskom vatrom NATO-a.

Do 1. juna, na srpske pozicije, NATO avijacija je izvršila više od 150 letova, po njihovim podacima je pogođeno 32 oruđa, 8 minobacača, 9 bronetransportera, 6 tenkova, 4 druge vojne mašine i jedna lansirana raketna ustanova klase zemlja-vazduh, broj ljudskih gubitaka opisan je jednom rečju mnogo. Prema podacima srpske strane, tokom bitke za Paštrik izvedeno je 24 avionaleta, bačeno je oko 350 tona eksplozivnih supstanci, 220 bombi i 20.000 raketa sa osiromašenim uranom. Ali rezultat bombardovanja je bio poraz dva kamiona Tam-110, jedan Pincgauer, dva gorivna punjača, jedna mašina brze pomoći.

Ukupno je od 26. maja do 14. juna na Paštriku poginulo 26 vojnika Vojske Jugoslavije. Ali podaci o ljudskim gubicima su veoma kontradiktorni. NATO i njihovi saveznici tvrde da je UČK izgubio 16 ljudi ubijenih i 40 ranjenih. Ali, prema zvaničnim podacima kosovske komisije za određivanje statusa veterana ratnih akcija u zoni Paštrika, 453 terorista UČK-a su poginule i više od 700 je ranjeno.

Jugoslovenska vojska je ostala nepobeđena. Povlačenje sa odbrambene linije Paštrika počelo je tek nakon potpisivanja Kumanovskih sporazuma.

Vladimir Cvetić-skromni heroj bitke za Paštrik

Evo, sa učesnikom ove bitke, govorim danas. On je veoma skroman čovek, čak i stidljiv, veoma neohotno govori o sebi, ali je mnogo pričao o tim događajima.

– Predstavite se, molim vas, i pričajte malo o sebi.

– Moje ime je Vladimir Cvetić, bio borac 549 motorizovane brigade. Rođen sam 5.aprila 1979. godine u Beogradu, završio osnovnu školu i srednju saobraćajnu školu. Imam brata, mlađeg. Roditelji su umrli: 2009.godine je umrla majka, a otac 2010. godine.

– Kako ste došli na Kosovo i Metohiju? Na sam Paštrik?

–  Posle završene srednje škole sa najboljim drugom sam otišao do vojnog odseka da se prijavimo na redovno služenje vojnog roka… Marta 98 godine. U vojnom odseku dobijam informaciju da se moja dokumentacija negde zagubila i da zbog toga ne mogu da se prijavim. Drugar je te godine u martu otišao na služenje. Mene pozivaju da se javim u v.odsek , 22.06.98… gde me obaveštavaju da su pronašli dokumenta i da me šalju isti taj dan na služenje. S obzirom da je to bilo na brzinu ..tražio sam im dva dana da se oprostim sa familijom. 24.06.98 odlazim na služenje vojnog roka. U napomeni su stavili da idem dobrovoljno jer im je jedan vojnik dezertirao. Odlazim u Valjevo na ubrzanu obuku i tu prvi put srećem moju braću sa kojom ću kasnije doživeti ono što neko nikad neće doživeti. Na obuci vas uče kako da preživite, kako da se ponašate u opasnim situacijama, da verujete svojoj braći koja su tu sa vama..na istom mestu…da čuvate jedan drugog…i samo zbog toga većina je ostala u životu. To su večna prijateljstva… Za te ljude bih i dan danas dao život.

Nakon obuke su nas postrojili i saopštili nam da smo dobili prekomandu, Kosovo, Prizren… Sveta Srpska zemlja. Većina od nas nikad nije bila dole a sad po prvi put ideš dole . I ne znaš dal ćeš da se vratiš.

Po dolasku na Kosovo našu četu su podelili, deo Prizren, deo Kosovska Mitrovica… Sada to može da se kaže, deo Paštrik, deo Košare.

Kako je za tebe lično počeo rat, o čemu si (ili o kome) prvo razmišljao?

Počeo na straži…u neposrednoj blizini karaule…pogled na karaulu preko puta naše…i prva bomba koja je pala… Prvo na šta smo tad pomislili..šta je sa našom braćom koja su tamo, da li je iko ostao živ pošto je udar bio jak. Tad pomisliš i na svoje, kući..sa njima nemaš kontakt ..tek ponekad ako se ukaže prilika. Mesecima se nismo čuli.

Šta se dešavalo na Paštriku? (Što je moguće detaljnije, možete direktno po danima)

Na Paštriku..kao i na svakoj karauli.. obezbeđivanje državne granice, svakodnevne zasede, višestruke akcije i čišćenje terena od šiptarskih terorista.. tu smo prvi put sreli i Ruske dobrovoljace, prekaljene ratnike od kojih smo dosta toga naučili.
Glavni napad na Paštrik počeo je 26.05.99 , tepih bombardovanje… I napad šiptara.
Borbe su bile jake ali nisu uspeli da probiju našu odbranu. Svaki put su bili zaustavljeni i sa velikim gubitcima.
Nakon zasede od nekoliko dana spustili smo se do karaule po hranu i municiju, taj dan su ponovo bacili tepih na selo Planeja tu smo imali više ranjenih i poginulih…prebacili smo se u Šeh Mahalu…selo do Planeje…spremao se odgovor naše artiljerije na napad šiptara. U toku tog napada avijacija je krenula da zasipa selo Šeh Mahalu neko bi rekao sa svim što su imali. Bombardovanje je trajalo više sati… Od sela bukvalno ništa nije ostalo… Mi smo nekako uspeli da istrčim iz kuća u kojima smo se nalazili…ali dosta naših nije uspelo. Posle više sati napad se malo smirio…nas par vojnika koj i smo bili na dnu sela, čuli smo da neko ide, i čekali skriveni da vidimo dal su naši ili šiptari…ispostavilo se da su naši, neki od vojnika koji su bili zatrpani u kući u kojoj je bilo najviše ljudi, komanda.

Prvo što sam pitao je bilo..ima li živih i da li je neko ostao zatrpan. Dobili smo potvrdan odgovor.

Tad razmišljaš samo kako da ih spasiš a bombardovanje i dalje traje. Rekao sam braći koja su bila sa mnom, idemo da tražimo Savu, (zastavnik Sava Erdeljan, junak i legenda, svi smo ga voleli),

Kad smo došli do njega objasnio sam mu da ima zatrpanih ljudi i da idemo da ih vadimo. Sava je okupio nas desetak, krećemo ka kući, oprezni svi, metak u cevi… Stižemo blizu na nekih 20 metara od kuće u kanalu vidimo da jedna od tomahavki nije eksplodirala… Kad smo došli do same kuće vidiš samo gomilu ruševine…osluškujemo da čujemo glasove..glas se čuje negde u dubini, ali to je više neprepoznatljivo. Tada sam video mali kao otvor kroz koji bi moglo da se prođe i uđe nekako u kuću. Odmah sam rekao da ću ja da uđem. Tada u tom momentu mi je bilo z glavi bolje ja nego neko drugi. Skidam gore sve sa sebe, i uvlačim se kroz taj otvor… posle nekih par metara dolazim do ulaza u drugu sobu i tu nailazim na jednog vojnika zatrpanog…u sedećem položaju..na njega je pala ploča sa plafona… gledam dal je živ, i zovem ostale..tada sam čuo glas, Veselin ..bio je zatrpan odmah do njega, jedva se čuo njegov glas….tražim, kopam…i nalazim ga. Prvo sam mu oslobodio glavu da može da diše, dao mu vodu i krenuo da ga otrpavam. To je trajalo neko vreme. Kada sam ga izvukao, proveravam da li je ranjen, ceo… Koliko je to moguće i izvlačim ga kroz taj prolaz unazad. Usput ga pitam gde su ostali…tada mi je rekao da su dvojca bili živi ali da se jedan ugušio (to je bio vojnik kome je pala ploča na leđa, Nebojša Nikolić iz Prizrena, Brat i drug).

Vraćam se unutra i tražim drugog, nailazim na gomilu mrtve braće ali njega nigde nema. Tada vidim da su na jednom mestu poređane noga do noge, kako su sedeli jedan do drugog tako su i stradali, zatrpani. Udaram po nogama i jedna odreaguje… pristupam otrpavanju i tada vidim da je na njega isto pala greda i ploča. U tom momentu nisam znao kako da ga izvučem…ne znam koliko puta sam ušao i izašao iz te kuće da vidim sa ostalima kako da ga spasimo. Kažem njima kopajte spolja ja ću unutra. Nađem način da mu oslobodim glavu da diše …bombe padaju nedaleko od sela.

I posle nekog vremena padne mi na pamet da se ta ploča digne i da ga izvučemo ispod.. izlazim napolje i tražim da sa mnom uđu još trojica.

Ja sam leđima podbočio ploču i digao toliko da ga oni izvuku a da se sve ne sruši na nas . Izvukli smo ga i izašli. Napad je trajao celu noć.

Sutradan se penjemo na vrh Paštrika, Vrapče, tu nas dočekuje napad Šiptara. Odbijamo napad. Sledeći dan opet napad Šiptara ali i njihovih minobacača, snajper svakodnevno, i tako je bilo do samog povlačenja.

Tu su nam se priključili Ruski dobrovoljci Tolja i njegova ekipa.
A onda, naredba za povlačenje.

O čemu si razmišljao kada ste se povlačili?

Najgori dan za sve nas je bilo povlačenje… Svi smo razmišljali da se vratimo..da ne slušamo komandu. Ali… Vratićemo se opet..kad tad.

Šta si radio posle rata? Šta sada radiš?

Klasika…zaposlio se . Radio jedan posao 22 godine… Sada se bavim alpinizmom u industriji. I u brzoj pošti.

Zašto si došao u pomoć potpunim strancima u selu Telep?

Kada je ljudski život u pitanju razmišljam samo da pomognem. Nismo u ratu . vidiš kuća gori..možda ima dece, bilo ko…a učen si da pomogneš…i to je to. Ulećeš.

A nije mi prvi put posle rata da sam nekome tako pomogao u sličnim situacijama.
Na sreću svi su bili dobro i sve se brzo završilo. Brzo su naišli vatrogasci, profesionalci koje želim posebno da pohvalim.

I zašto si tako brzo otišao, a da nisi ni rekao svoje ime?

Ne volim sebe da ističem u ničemu. A kad god mogu, pomoći ću..koliko je to u mojoj moći.

I na kraju, hteo bih da zahvalim generalu i pre svega velikom čoveku, prijatelju, Božidaru Deliću što nas je gledao kao svoju decu. Svim Ruskim dobrovoljcima, onima koji su sa nama i onima koji više nisu i svoj našoj paloj Braći koja su na večnoj straži, čekaju… Ako nekome mogu nešto da posvetim… onda ovo posvećujem njima.

A braći koja su i dalje tu… ZAJEDNO DO KRAJA. NEMA NAZAD… IZA JE SRBIJA. 549.

P. S. pokušali smo da što bliže prenesemo naš razgovor sa Vladimirom, kako bi postalo jasno koliko mu je teško bilo i šta je devetnaestogodišnji dečak morao da preživi, a sada iza njega stoje oni kojima će zauvek imati devetnaest, njegovi drugovi, njegova braća, borci nebeske straže.

Elena Šahova, zamenik komandira istraživačkog udruženja Krutojar, član Regionalnog saveta istraživačkog pokreta Rusije i Vojno-istorijskog društva.

Prevodilac i sagovornik Ivana Rakić.

Izvor: Vaseljenska

Hvala na poverenju! Molimo vas podelite, širite istinu!