Једна од највећих историјских лажи Балкана
НИЈЕ БИЛО ДУВАЊСКОГ САБОРА 924. ГОДИНЕ, ХРВАТСКИ КРАЉ ТОМИСЛАВ НИЈЕ КРУНИСАН НА ДУВАЊСКОМ ПОЉУ
Хрватски историчари нису подржали лаж
У Летопису попа Дукљанина, који је по свој прилици на српско словенском језику написао свештеник Србин у дванаестом веку, [5] на једном месту се помиње како је краљ Светопелек, у време цариградског цара Михаила и римског папе Стефана, сазвао велики народни сабор на пољу Далма – што је убицирано на Дувањско поље, а дванаестог дана тога сабора краља је крунисао папин изасланик.[6] У најстаријем, ватиканском препису ове хронике писаном на латинском језику ( српска верзија се изгубила) пише да је поменути сабор одржан на “планитие Далмае” – на пољу Далма.[7] Један препис ове хронике из 1546. године у хрватској редакцији не помиње никакво поље него износи податак да је сабор одржан на планини Хлива.[8] Нико се од оних који су поље Далма преименовали у Дувањско поље није потрудио да образложи како је то учињено, али се нико, што упозорава Никола Банашевић, “није усудио да укаже на произвољност те замене како је идентификован Делминиум са Дльмно, Доумно, Дльмин, Доумин – именима за које се везивало Дувањско поље[9]… Морао се десити велики неспоразум да се Далма претвори у Дувањ!”[10]. Ни један ни други топоним – ни “планитие Далмае”, ни планина Хлива нису поуздани путокази да је поменути сабор одржан на данашњем Дувањском пољу, што је уосталом давно одбачено.
И најистакнутији хрватски историчари – Иван Луциус Лучић, Фрањо Рачки, Фердо Шишић, одбацили су сваку историјску вредност првог дела Летописа попа Дукљанина па и онај део у коме се помиње сабор на пољу Далма, што се поистовећује са Дувањским пољем[11]. Рачки је био категоричан: “Историчка вриједност Љетописа је незнатна, о овом сабору (Дувањском, прим. Ј. Б.) повијест ништа не говори и не мислим да би се икад био држао”[12]. И један од најбољих познавалаца Летописа попа Дукљанина хрватски историчар Фердо Шишић порицао је сваку историјску вредност ове наводне хронике, сматрајући је пре свега књижевним делом које се ослања на машту свога писаца, а не на чињенице, на шта он каже: “Очито је да су те ‘године и месеци владања’ (владара, прим. Ј. Б.) понајвише пуке измишљотине и зато Летопис Попа Дукљанина има карактер дела, састављена без икаква ослона на аналитички егзактна и историјска дата. Летопис је дакле за старије време просто причање; све се окреће сем ретких изузетака – на тлу приче и колико год ми имали гдегде осећај да се ипак ради о неким истинским догађајима, ми уз то све стојимо без помоћи пред њима и не можемо да их бар са неком вјеројатношћу научно искористимо[13]… Стога је управо право чудо како је ова сасвим непоуздана основа могла да послужи као доказ за тврђење да је краљ Будимир (Светопелек) заправо хрватски краљ Томислав и да је у тој IX глави управо реч о његовом крунисању хрватским краљем на Дувањском пољу”[14]. У томе је најдиректнији био Миха Барада који је био категоричан: да Дувањски сабор “није уопће постојао бива јасно свакому тко само једном прочита текст тог (деветог, прим. Ј. Б. ) поглавља, а има бар нешто повјесног знања, него да је просто измишљотина попа Дукљанина, са сврхом да докаже легитимитет Дукљанско – барске надбискупије”[15].
Овако категоричан став о наводном Дувањском сабору најугледнијих хрватских историчара нашао је места и у енциклопедијама. У Народној енциклопедији српско – хрватско – словеначкој Станоја Станојевића, у одредници о хрватском краљу Томиславу његово крунисање на Дувањском пољу уопште се не помиње, нити се при помену Дувањског поља и места Дувна помиње да је овде некада одржан било какав сабор[16]. У Енциклопедији Југославије Лексикографског завода из Загреба помиње се да је Томислав био краљ, али се истовремено наводи да се не зна када је био крунисан, а “тобожњи крунидбени сабор на Дувањском пољу исконструисао је И. Кукуљевић на темељу сасвим непоузданог причања у Љетопису попа Дукљанина”[17].
Кад Светопелек постаје Томислав
Лаж о Дувањском сабору на коме је наводно крунисан краљ Томислав измислио је дакле хрватски историчар Иван Кукуљевић. Он је наводни сабор из Дукљанинове хронике прихватио као готову историјску чињеницу, изневши измишљотину да се иза краља Светопелека, за кога није утврђено да је постојао, или је постојао на другим просторима, заправо крије хрватски краљ Томислав и да је баш он Томислав крунисан на Дувањском пољу[18]. На измишљотину Ивана Кукуљевића надовезали су се још неки хрватски историчари међу којима је био и Вјекослав Клаић, историчар који се бавио Босном и Херцеговином, који је постао познат по томе што је све становнике Босне и Херцеговине и данашње Рашке области (новопазарског окружја) прогласио Хрватима, у које је убројао Србе претворивши их у некакве “грчко – източне Хрвате” или православне, муслимане је преименовао у мухамедановске Хрвате или Турке, а босанскохерцеговачке римокатолике назвао је кршћанским Хрватима[19]. Ето такав историчар дао је свој допринос исконструисаној причи о крунисању краља Томислава. За њега је Дувањски сабор историјска чињеница, али на њему, бар на оном сабору о коме говори поп Дукљанин, није крунисан хрватски краљ Томислав, него хрватски краљ Будимир,[20] али није искључено, како износи Клаић, да је и краљ Томислав после овога сазивао на Дувањском пољу неки свој нови сабор.[21] Хрватски историчар др Лука Јелић је тврдио да је Дувањски сабор одржан у августу 1057. године, али на том сабору није крунисан краљ Томислав него Петар I Крешимир.[22]
Дувањски сабор и крунисање Томислава за краља као доказану историјску чињеницу прихватили су историчари из редова Римокатоличке цркве надодајући старој причи нове детаље, а међу таквима је и Федерик Гогала.[23] Занимљиво је да је Гогала тврдио да се Дувањски сабор догодио 823. године.[24] Посебну забуну изазвао је др фра Доминик Мандић који је 1963. године изашао са тврдњом да је Дувањски сабор одржан знатно раније – 753. године, да је скуп одржан на планини Хлибу – Либу на дну Дувањског поља.[25]
Пројекат надбискупа Антуна Бауера
Идеја о подизању спомен-дома и базилике краља Томислава у Дувну зачела се почетком двадесетог века, а саопштена је 1906. године у листу Хрватски браник који је излазио у Сремској Митровици када је предложено да се на Дувањском пољу обележи хиљадугодишњица хрватске државности[26]. Ова идеја подгрејана је крајем Првог светског рата; није искључено да је за то био заслужан дувањски свештеник фра Мијо Чуић који је скренуо на себе пажњу хрватских клерикалних кругова, организацијом одељка Матице хрватске у дувањском селу Колу,[27] али и ватреним прогонима дувањских православних Срба који су уследили после Сарајевског атентата,[28] чиме је, за једног херцеговачког фрањевца из малог места, стекао пристојне позиције на загребачком Каптолу, по чијем је наговору 1917. године у школи часних сестара у Дувну одржан скуп на коме је први пут изнета идеја да се у Дувну гради црква у част хиљадугодишњице хрватског краљевства и тобожњег крунисања краља Томислава на Дувањском пољу[29].
Иза ове идеје стао је загребачки надбискуп др Антун Бауер, после чега је у Загребу основан Централни дувањски одбор који је предузео конкретне акције за подизање цркве у Дувну.[30] То практично значи да су високи великодостојници Римокатоличке цркве код Хрвата, уз сагласност Ватикана, на неком тајном састанку, не осврћући се на историјске чињенице, донели неопозиву одлуку: Дувањски сабор на коме је крунисан краљ Томислав одржан је средином лета 924. године. Овакав закључак морао се накнадно образлагати, доказивати, дограђивати домишљањем наводно нових чињеница.
У акцији подизања базилике краља Томислава фра Мијо Чуић показао је фанатичну упорност, прикупљајући новац за будућу грађевину. Одмах по свршетку Првог светског рата отишао је у Сједињене Америчке Државе где се задржао до 1922. године скупљајући новац од хрватских исељеника.[31] Није искључено да су га црквени кругови из Загреба тамо упутили да га склоне како би избегао казну због злодела почињених над Србима током минулог рата. По повратку из Америке фра Мијо Чуић обратио се за помоћ српском краљу Александру Карађорђевићу који је такође даровао извесну своту новца за градњу ове грађевине. Конкретну организацију пројектовања цркве, прикупљања новца надбискуп Бауер поверио је клерикалној организацији “Браћа хрватскога змаја”, која је ангажовала загребачког архитекту Стјепана Подхорског да сачини пројекат будуће грађевине, што је он убрзо и учинио. За оснивача дувањске базилике именован је Звонимир Штаудуар, Драгутин Млинарић и Милутин Мајер.[32] Камен темељац положен је 8. јула 1924. године.[33] Свечаности полагања камена темељца присуствовала су и двојица високодостојника Римокатоличке цркве – мостарски бискуп Алојзије Мишић и бањалучки бискуп Јозо Гарић.[34]
И на том скупу домишљана је дограђивана прича о наводном Дувањском сабору, додавани су јој детаљи, одређиван простор где се тобоже сабор одржавао о чему најбоље сведочи Милутин Мајер у свом путопису Са пута на Дувањско поље који је као изасланик организације “Браћа хрватског змаја” почетком јула 1924. године боравио у Дувну, присуствујући полагању камена темељца базилике краља Томислава. У ту причу он је увезао село Конгору које је за њега добило име баш по (цонгресу) Дувањском сабору, нашло се ту и село Сеонице, где је, позивајући се на тобожње народно предање, измислио некакву опатију, а у селу Липи, како је он дошао до података, некада је расла велика липа под којом је могао бити крунисан краљ Томислав![35] Ова чисто литерарна домишљања пратили су научни радови који су имали за циљ да са научне стране, наводним научним доказима, поткрепе ову исконструисану причу. Међу таквим историчарима вреди истаћи и др Рудолфа Хорвата[36].
Томиславград по Карађорђевићу
Лаж на којој су изграђени темељи дувањског самостана и базилика краља Томислава у Дувну дуго је грађена, а са градњом на вештачки начин ширен је мит о Дувањском пољу као најсветијем делу хрватске земље где је крунисан први хрватски краљ и утемељена хрватска државност. У колоплет лажи уплетена је и идеја о мењању имена административног седишта Дувањског поља, варошице Дувна која је имала ту злехуду судбину да се јавља под разним именима. У турско време за њу се усталило име Дувно или Думно[37]. Аустријска окупација Босне и Херцеговина донела је овој варошици ново име – Жупањац. Вероватно је изведено по Жупањ потоку који протиче кроз насеље, да би 1928. године било замењено новим, трећим именом – Томиславград по другорођеном сину тадашњег југословенског краља Александра Карађорђевића[38]. Под тим именом Дувно је дочекало Други светски рат када је ушло у састав фашистичке творевине Независне Државе Хрватске. Тада су му усташке фашистичке власти, бришући сваку успомену на српску династију Карађорђевиће, вратиле старо име Дувно[39]. Старо име било је прихватљиво и за комунистичке власти друге Југославије и оно је потрајало све до августа 1990. године када је нова власт коју су чинили чланови пронацистичке партије Хрватске демократске заједнице одлучила да овом месту поново мења име. Опет је враћен назив Томиславград, али се образлагало да није изведен из имена српског принца Томислава Карађорђевића, него из имена хрватског краља Томислава[40].
Још док је трајао верско – грађански рат у Босни и Херцеговини 1992 – 1995, представници Римокатоличке цркве и политичке партије Хрватске демократске заједнице настојали су да придобију хрватске историчаре ван црквених кругова који би пристали да напишу радове који би потврђивали “свету лаж” како је краљ Томислав крунисан на Дувањском пољу. Али у томе нису имали успеха. Тек у јуну 1996. године у Дувну је организован некакав мултимедијални програм на коме је обележена успомена на Дувањски сабор, али не на онај из 924. године који је раније одредила Римокатоличка црква него на неки сабор из 753. године који је, позивајући се на Летопис попа Дукљанина, накнадно открио историчар, свештеник Римокатоличке цркве др Доминик Мандић![41] На свечаности уприличеној 8. августа 1997. године проглашен је грб Томиславграда (Дувна) на коме доминира краљевска круна која би требало да подсећа да је Дувно краљевски град[42]. Истога дана гвардијан дувањског самостана фра Мирко Багарић открио је велики споменик фра Мији Чуићу, најзаслужнијем градитељу базилике краља Томислава и усташком ратном злочинцу.[43]
На томе се није стало па је 31. октобра 1997. године откривен споменик краљу Томиславу, рад вајара Винка Багарића и Анте Јурчића где је краљ приказан у стојећем ставу са круном на глави и мачем у руци. Споменик се налази у саставу спомен – комплекса подигнутог хрватским војницима Дувњацима изгинулим у рату 1992 – 1995. Том приликом одржана је и миса коју је служио гвардијан дувањског самостана фра Мирко Багарић, када је прочитана и порука Ратка Перића, бискупа Мостарско – дувањске и Требињско – мркљанске бискупије[44].
ОБЈАВЉЕНО У: Купрешки саборник, бр. 2 – 3, 2006.
- Брошуре др Р. Хорвата Томислав први хрватски краљ и Милутина Мајера С пута на Дувањско поље штампане одмах после Првог светског рата које су имале за циљ да подстакну Хрвате да граде спомен-базилику краља Томислава на Дувањском пољу
- Фрањевачки самостан у Дувну подигнут у спомен непостојећег крунисања краља Томислава на Дувањском пољу
- Лажни сјај лажне круне краља Томислава засијао је и на грбу Томиславграда (Дувна) чија је најновија верзија усвојена 1997. године
Аутор: Јово Бајић
[1]Milutin Mayer, Sa puta na Duvanjsko polje, Zagreb, 1925, str. 84.
[2]Исто, 54.
[3]Dokumenta o protunarodnom radu i zločinima jednog dijela katoličkog klera, Zagreb, 1946, str. 82, 84 – 86, 155 -156; Viktor Novak, Magnum crimen, Zagreb, 1948, str. 674.
[4]Presuda Okružnog suda u Travniku, KO. 109/45, dana 2. 2. 1946. g, Duvno.
[5]Др Славко Мијушковић, Предговор, Љетопис попа Дукљанина, Београд 1988, стр. 71.
[6]Мијушковић, Љетопис попа Дукљанина, 112 – 115.
[7]Фердо Шишић, Летопис попа Дукљанина, Српска краљевска академија, Београд – Загреб, 1928, стр. 304.
[8]Исто, 396.
[9]Никола Банашевић, Летопис попа Дукљанина, Београд, 1971, стр. 62.
[10]Исто, 59.
[11]Самуило Пухиера, Казивање о Сабору на Дувањском пољу према хисторији, Историјски записи, књига XVI, Титоград, 1959, стр. 28 – 29.
[12]Franjo Rački, Ocijene starijih izvora za hrvatsku i srpsku povjest, Književnik, Zagreb, 1864, str, 199 – 227; Puhiera, Kazivaњa, 29.
[13]Фердо Шишић, Летопис попа Дукљанина, Београд – Загреб, 1928, стр. 182.
[14] Шишић, исто дело, 431.
[15]M. Barada, Topografija Porfirogenitove Paganije, Starohrvatska prosvjeta, Nova serija, II, 1 – 2, 1928, str. 48.
[16] Народна енциклопедија српско – хрватско – словеначка, књ. 4, Загреб, 1929.
[17]Enciklopedija Jugoslavije, 8, Zagreb, MCMLXXI.
[18]Ivan Kukuljević, Prvovjenčani vladaoci Bugara, Hrvata i Srba i njihove krune, Rad Jugoslavenske akademije, knjiga LVIII, Zagreb, 1888, str. 33 – 40.
[19]Vjekoslav Klaić, Bosna (zemljopis), Zagreb, 1878.
[20]V. Klaić, Duvanjsko polje, Hrvatsko kolo, knjiga 3, 1907, str. 69 – 74.
[21]Klaić, исто, 75.
[22]Dr L. Jelić, Duvanjski sabor, Vjesnik hrvatskog arheološkog društva, nova serija, sveska X, Zagreb, 1909, str 135 – 145.
[23]Dominik Mandić, Hrvatski sabor na Duvanjskom polju 735, Rasprave i prilozi iz stare hrvatske povjesti, Hrvatski povjesni institut, Rim, 1963, str 145 – 193; Federik Gogala, Kako je održan sabor na Duvanjskom polju?, Šibenik, 1965.
[24]Исто, 29.
[25]Muhamed Hadžijahić, Pitanja vjerodostojnosti sabora na Duvanjskom polju, poseban otisak, ANU BiH, Godišnjak XIII, knjiga 6, Sarajevo, 1970, str 258 – 259; до Мандићевог рада Hrvatski sabor na Duvanjskom polju, Rasprave i prilozi iz stare hrvatske povijesti, Hrvatski povjesni institut, Rim, 1963, str. 145 – 193 , на кога се Хаџијахић позива, нисмо успели доћи).
[26]Naša ognjišta, hrvatski katolički mjesečnik, 7 -8 (221), Tomislavgrad, 1995, str. 3.
[27]Naša ognjišta, 11(154), Tomislavgrad, 1998, str. 22.
[28]Српска зора, независни лист српске демократије, бр. 25, Сарајево, 19 (1) јануар, 1919, стр. 1.
[29]Naša ognjišta, 11(254), 22 .
[30]Исто, 22.
[31]Исто.
[32]Naša ognjišta, 7-8 (221), 1995, str. 3, prema napisu prenetom iz lista Hrvatski zmaj, “Društva braće hrvatskoga zmaja”, Zagreb, 10. aprila, 1925.
[33]Milutin Mayer, Sa puta na Duvanjsko polje, Zagreb, 1925, str. 78.
[34]Исто, 78.
[35]“Крунидбени чин ( краља Томислава, прим. Ј. Б.) могао се догодити у оној долини што се између Мандина Села и Конгоре одваја према селу Липи. Ова је долиница као створена за то. А сведоче то и имена села у тој долини Дувањског поља. Народ тврди да име села Конгора долази од ријечи конгрес (sic!), што значи скупштина, збор, сабор. И у народу се прича да је у давно доба неки хрватски краљ држао ту велики конгрес или збор. Ако је заиста тако, онда би ово донекле могло имати темеља у оној хисторијској чињеници, да је Томислав пригодом свог крунисања одржао јавни велики збор на Дувањском пољу, на који се слегао силан народ из близа и далека, да се поклони своме првом краљу.
На мјесту данашњег села Сеонице стајала је у старо доба Бискупија, гдје је била лијепа црква са бискупским дворима. Бит ће то да је то била она крунидбена црква у којој је посланик папе Ивана X предао моћном Томиславу знакове краљевске власти и уз помоћ спљетског првостолника и хрватског народног бискупа Гргура Добре из Нина ставио му на главу краљевску круну.
А за постанак села Липа тврди народ да је у доба првог хрватског краља стајала на том мјесту огромна прастара липа, под којом је добри јуначки краљ Томислав кројио правду своме народу (sic!). Данашња Липа малено је сеоце с неких двије стотине житеља и око тридесетак кућа. Над селом се виде остаци старинског града, а под њима подртине старог самостана уз ријеку Опатчицу, која је јамачно добила име од негдашње опатије’’ (Milutin Mayer, Sa puta na Duvanjsko polje, Zagreb, 1925, str. 63 – 64).
[36]Dr Rudolf Horvat, Tomislav prvi kralj hrvatski, Zagreb, 1925.
[37]Мало је места као што је варошица Дувно која су током историје тако често мењала имена. Насеље је засновано почетком осамнаестога века, а названо је Жупањ Поток, по истоименом потоку који је кроз њега протицао (Hamdija Kreševljaković, Kapetanije u Bosni i Hercegovini, Sarajevo, 1980, str. 248 – 249) где је сазидана тврђава коју су Турци назвали Седи – Џедид (Нови зид) (Исто, 249), и које је постало административи центар у коме је био кадилук и капетанија (Isto, 248 – 252; Hazim Šabanović, Bosanski pašaluk, Sarajevo, 1982, str. 196). Пре тога административни центар био је у насељу изнад кога се уздизала тврђава Рог у Рошком пољу, јужном делу Дувањског поља (Šabanović, исто дело, 160), али још за време Турске владавине за ову малу новоподигнуту паланку усталило се име Дувно или Думно. Тако је то потрајало све до аустроугарске окупације, када по Жупном потоку ово место добија назив Жупањац.
[38]Б. Марић, Круна за подвалу, Вечерње новости, Београд, 15. август, 1990; Драго Марић, Два Томислава побрисаше Дувно, Политика, Београд, 15. август, 1990.
[39]Исто.
[40]Исто.
[41]Fra Gabrijel Mioč i Mate Kovačević, Duvanjsko polje nije Gazimestan, Naša ognjišta, 6 (230), 1996, str. 17.
[42]Fra Ante Ivanković, Grb, zastava i spomen – dan dar gradu i tomislavgradskoj općini, Naša ognjišta, 10 (243), Tomislavgrad, 1997, str. 10 – 11.
[43]Isto.
[44]Naša ognjišta, 12 (245), Tomislavgrad, 1997, str. 18.
Извор: Наука и култура
